Последњи лов на јелене

Last updated on децембар 15, 2023

О животу Светог Евстатија

Смештена у улици Монторгеј, недалеко од старе тржнице Ле Ал, у првом арондисману Париза, уздиже се величанствена грађевина – црква Светог Евстатија (St Eustache). Грађена у временском размаку од стотину година (1532-1632) по укусу и стилу своје епохе (пламена готика), она не престаје да задивљује посматрача данас, као ни у данима када је угошћавала велике личности и посведочила знамените догађаје. У њој је мали Луј XIV примио своје прво причешће, у њој је крштен кардинал Ришеље, Молијер се ту крстио и венчао. Моцарт је у њој оплакао своју мајку Ану, двор Анрија, војводу од Тирена, а цела Француска своју краљицу Ану од Аустрије. Црква памти пљачку и бахаћење револуционара 1793, као и пожар у јеку Крваве недеље, последњем у низу сукоба Париске комуне. У њој је 2019. год. одржана свечана Васкршња миса, традиционално служена у Цркви Нотр-Дам, тада страдалој у пожару.

Али ко је тај светитељ коме је посвећена та раскошна богомоља? Ко је Свети Евстатије?

Када пожелимо да дознамо више о некоме светитељу, особито о онима што су сведочили Христа током прохујалих времена, ми се загледамо у његово житије. Али житија, често настала након извесног временског периода, из посредних извора, пуна су грешака, нејасноћа, рупа у исказима неретко попуњаваних уопштеним фразама и легендама које су распаљивале ревност, а које је изнедрила машта. Тако је од сирмијског ђакона Димитрија настао солунски војник – мученик Димитрије, стапањем ликова египатске паганске научнице Ипатије и Свете мученице Доротеје настала је Света Екатарина, а сиријски лекари и бесребреници Козма и Дамјан добили су чак два пара двојника, наиме оне у Азији и оне у Риму.

Ипак, од свих случајева фантастичних и надограђених житија, оно Светога Евстатија завређује посебну пажњу. Оно нам казује да је римски војсковођа Плакида, који је живео у доба царева Тита и Трајана (II век), доживео чудесно обраћење. У лову на јелене јавио му се сам Христос, и Плакида убрзо прима крштење и постаје хришћанин. Са женом и синовима напушта Рим и сели се у Египат. Тамо је, након сусрета са варварима и зверима, изгубио жену и синове. После извесног времена, пронашли су га људи цара Адријана, и он је пристао да још једаред стане на чело војске. Битку је добио, али не и истинско поштовање, будући да његова вера није узета у обзир. Одбивши да принесе жртву паганским божанствима, пострадао је са женом и синовима, с којима се чудесно поново сусрео у трујумфалном повратку из похода. За годину кончине узима се 118, док се у календару прославља 20. септембра.

Житије које је пред нама, пристигло је са Запада. У оригиналном грчком манускрипту не помиње се Рим, нема помена ни осталим местима у којима је Евстатије боравио, а која пак хисториографија не познаје. Уопште, манускрипт (BHG 641) не занима се подробностима. Оно што нам даје јесте морална поука која оживљава библијске личности и стапа их у живот једнога хришћанина. То је прича о капетану пуном врлина који, као Корнелије, бива удостојен милости Господње. Више од тога, као Павле, има чудесан сусрет са Господом, који резултира крштењем. Као Павле, он мења име (од Плакиде постаје Евстатије). Као некада Света Породица, склања се са женом и децом у Египат. Као Јов, он доживљава понижења, трпи муке, бива лишен присуства најближих. Али (опет као Јов) он се удостојава поновне части и близине вољених, са којима ће скончати не одричући се онога који му је подарио све.

Прича о Светом Евстатију позната је на Западу од VIII века. (Папа Григорије II (731–741) помиње цркву у Риму посвећењу његовом имену). За њу зна и Свети Јован Дамаскин и сматра је веродостојном. Она је вероватно кружила Блиским Истоком почев од VII века. С обзиром на фантастични низ догађаја, лишен географских подробности, као и потпуно одсуство спомена дотичног светог у хроникама и мартирологијумима онога времена, лако нам је да читаву причу доживимо као фикцију. Ипак, један неочекивани елемент баца на њу сасвим ново светло, ставља је у конкретну географску раван, и отвара прозор ка хоризонту могућности.

Новија истраживања показала су да најраније трагове култа треба тражити не у Риму, већ у Кападокији и у магловитим висовима Кавказа, у малим скровитим црквама које и даље чувају сасвим јасне обрисе ловца на јелене, најчешће урезане у камену, као и успомену на Светог Евстатија. Таква је капела у Зругу, као и она у Нузалу – обе у Северној Осетији, данас једној од република Руске Федерације. Такав је рељеф на стели у Манастиру Светог Давида Гареџијског, на југоистоку Грузије, као и онај на иконостасу из Цебелде, у Абхазији. Међу малим живописним црквама у стенама Гореме у средишњој Турској налази се и она Светог Евстатија, итд.

Међутим, више од приказа светитеља у лову, пажњу привлачи усмена традиција народа Алана на северним падинама Кавказа, данас већином исламске вероисповести. Успомена на њихово непотпуно покрштавање, које је предузимано више пута са граница Царства, у таласима, одјекује у именима њихових митских хероја, који су преузети из хора хришћанских светих, узвишених ликова Библије, као и оних овенчаних мученичким венцем, из ране повести Цркве. Керђи, Елиа, Мајрам, Тотур, Донбетир, божанства су иза којих се крију Свети Ђорђе, Свети Пророк Илија, Пресвета Дева Марија, Свети Теодор Тирон, Свети Апостол Петар. У целом том синкретистичком пантеону, међутим, можда је најупечатљивији бог лова Апсати (Ефсати), приказан у хајци на јелена, међу чијим се роговима указује Христов лик.

Камени записи кавкаског подручја крајње су енигматични. На правоугаоним храпавим површинама урезани су, једнако невештим стилом, мотиви из паганске митологије, хришћанске иконогфарије и симболике, те арапски записи и украси из доба након исламизације. Прикази из XVI века ни по чему не одударају од приказа из каменог доба, неретко се нижући један за другим. Један симбол, међутим, чини се да надживљава векове. Представа јелена разнолика је и честа; та је животиња од прадавних времена високо поштована од висоравни Кападокије до скитских степа југа Русије. Њена заштитница, као и заштитница дивљачи уопште, на Кавказу називала се Дали, и ловци, како не би на себе навукли њен гнев, поштовали су низ правила и табуа. Пре но судбоносни моменат из светитељева живота, спуштање стреле пред раскошном појавом јелена исијава као алегоријски моменат. Као што Свети Ђорђе убија аждају која символише зло у њему самом – гази нечастивог – подстрекача страсти и оца лажи – тако и Евстатије одолева жељи да устрели племениту животињу – савладава звер у себи и открива Христа.

Из свега досада реченог, из те магле контраста и нејасноћа, израња неколико непобитних закључака. Са сигурношћу можемо устврдити да се први помени светог протежу до раног средњег века, ширећи се са литица Кападокије и Кавказа. Житије, настало непосредно након појаве култа, саткало је лик идеалног хришћанина узимајући обрасце библијских личности. Оно нам није дало стварни приказ живота светог. Коначни лик светитељев, хагиографски и литургијски, уобличен је у позном средњем веку на Западу, нарочито у Француској, у земљи у којој је, можда, најпоштованији, и која га сматра својим заштитником. Прави, историјски Евстатије, који је пролио своју крв за Христа, остаје нам непознат. Непознатим нам остаје време и место његовог страдања, као и тачне околности под којима се представио Господу. Области крајњег истока Турске, садашњег Курдистана, Грузије, Абхазије и Осетије некада су чиниле земље које или нису биле део Источног Римског Царства, или су у моментима административне повезаности остале изван интелектуалних и уметничких струјања која су одређивала културни живот Римљана. У таквој духовној клими лако се могло догодити да неко од страдалника који су одбили да принесу кâд пред олтаре римских паганских божанстава, или мисионара који су приклонили вратове пред сечивима дивљих аланских поглавица, добије епитете ловца и војсковође, и да, тако декорисан, уђе у историју. Речи папе Геласија, да су дела једног другог слабо документованог мученика, Светога Ђорђа наиме, позната једино Богу, односе се утолико више на Светога Евстатија. Она се односе на све Божије угоднике кроз историју. Она се односе на све нас.