Last updated on новембар 9, 2024
Глас Хинкмара из Ремса
У средњем веку постојао је обичај да се духовна власт веже за световну. Снажан и неумитан, он се огледао у свим аспектима живота. У законодавству, у дворским церемонијама, у баналној свакодневници тржнице, као и кодексу части на бојном пољу. Уколико обратимо пажњу на наш свет и његова правила, видећемо да ти исти обичаји живе и данас. У хришћанским земљама, па и у многима које то нису, недеља је нерадан дан. Годишњи одмори диктирани су циклусом црквених празника – на првом месту Васкрсом и Божићем, градови и даље приређују велике свечаности на дан својих светаца заштитника, итд. У том преносу традиција, бури револутивних осећања и поплави нових укуса и идеја, један се обичај, међутим, посве изгубио. То је обичај да се синови владарских и племићких лоза предодређују за духовну службу. У њему су предњачиле Француска и Немачка, чији нас бројни владарски синови данас посматрају са епископским жезлима и митрама са фризова древних катедрала и из прелома светлости раскошних витража. Више од пуког братимљења Цркве и државе, он је образовао нарочити тип пастира, утицао на његово свештеничко достојанство и усмерио његову богословску мисао.
Човек о којем данас говоримо родио се у сијању Каролиншке ренесансе, а у тренутку када је последњи пут склопио очи њено сунце је већ било зашло. Хинкмар (Ингемар) од Ремса, потекао је из једне од племићких лоза Западних Франака. Од малена предодређен за монашки живот, стављен је под окриље опата Хилдуина, који га је, још увек голобрадог, повео на двор краља Луја Побожног. Тамо је младић изучио државну и црквену администрацију, нешто што му је очито годило, и што је његов дух помно упијао. Крут у карактеру и предузимљив по природи, Хинкмар ће се у тим раним данима развити потребне вештине за управљање катедром, и израсти у врснога пастира, организатора и познаваоца канонског права. Његова дуга служба на трону архиепископа Ремса (845-882) протећи ће у исцрпљујућој борби за самосталност. Између свагда присутне осионости двора и све осетнијег утицаја папе, као између чекића и натковња, својим даром браниће свој положај, али и положај своје сабраће, које је сматрао наследницима самих апостола и првих епископа Галије. У тим ће се борбама изградити његово поимање Цркве, зазрачити његова богословска мисао. Исцепкану на разноврсне теме и раштркану по многобројним писмима, износимо је у њеним најбитнијим аспектима.
Црква је саборна и кроз векове једна, али није статична. Као тело Христово, она расте и увеличава се сваким новим чланом. Међутим, нису сви чланови једнако верни, нити наше поимање вечитих истина остаје једнако чисто. Стога је неопходно бдење и неопходан је подвиг. Хинкмар је те појмове схватао у дословном смислу. Никада није престао да држи Бенедиктова правила, ни на двору, ни у болести, ни када је, већ остарео, носио мошти Светог Ремигија бежећи пред Норманима. Међутим, још више их је схватао метафорично. Епископ је дужан да бди над својом паством и да исправља њене недостатке (correctio). То ће најбоље учинити уколико јој пружи пример, уколико сам поживи као Онај коме служи. У тој имитацији Христа – пастира, три слике исијавају јаче од осталих. Слика Христа – градитеља, слика Христа – лекара и слика Христа – учитеља.
У Старом Завету много се полагало на светости Храма, док је у Новоме често било речи о Новом Јерусалиму – метафоричној слици за стварност која је тек имала доћи. Епископ, пак, треба да гради цркве. Црква је место окупљања верних. Црква је место где одјекује реч Божија. Црква је место где примамо свете дарове, особито причешће, на чијој је реалности Хинкмар толико инсистирао. Освећени хлеб се разлама и дели руком служитеља окупљеном народу, који се, сабран на једном месту, невидљиво уједињује у Тело Христово. Тако та грађевина постаје знаком јединства, симболом Царства Божијег, парчетом неба на земљи.
Друга слика је представа Христа – лекара. Епископ мора да се стара о здрављу (целовитости) својих верних. Многе физичке болести сустижу нас због клонулости духа или пак услед његове распуштености (несуздржања). Пост и суздржање оштре дух, а тело чине отпорним и гипким. За болести телесне, тако и душевне, постоје молитве и свете тајне. Причешће, јелеосвећење, егзорцизми… Али све почиње од духа, од покајања. Преумљење, прилазак Господу, извору вечнога живота, истински је лек. Постоји још један битан аспект ове слике. Није само целовитост појединца она на коју се мора мислити. Епископ је дужан да се стара и о целовитости читаве цркве. Стога мора одстранити јеретика као када лекар одстрањује болестан уд. На тај начин спашава се само тело.
Слика епископа – учитеља можда је Хинкмарова омиљена представа. Епископ је дужан да преноси реч Божију у складу са смислом (ratio). Ratio (Логос) уопште, честа је појава у Хинкмаровим делима. Незнабошци са својим поимањем света, као и световни филозофи не живе у складу са смислом зато што не живе у јединству са Логосом. Епископ пак, када тумачи речи Јеванђеља, чак и да не разуме примарне интенције аутора, преноси саму срж поруке уколико се држи смисла. Кроз њега, он вернима преноси самога Христа.
Снажна и неумољива природа, Хинкмар није подлегао искушењу које је одвело у пропаст толике велике духове. Није ставио своје виђење Цркве изнад саме Цркве. Остао је послушан Риму и у тренуцима када онај који служи „по образу Петровом“, не дела у складу са смислом. Сви епископи служе „по образу Петровом“, и сви греше. Греше велики и мали, ревносни и они који су тек пришли вери. Греше, јер је то у људској природи. Али нема места изговору и нема места очајању. Управо, имамо correctio.
Хинкмарове идеје нису биле нове. Пре њега, сличне одблеске мисли налазимо код Августина и Григорија Двојеслова, ауторитета којима је, уз преподобног Бенедикта, Хинкмар најприврженији, а неке од њих наметале су се и у јавним дебатама међу теолозима у Каролиншком царству. Ипак, нико пре њега није уочио толики контраст између ширења Цркве са једне стране, и опасности којој је она тим ширењем изложена са друге. И нико га није са толиким усрђем изразио. Слика епископа који дела у својој самосталности може се пренети на било које поље, на било које радно место. Човек који ради у јавној служби, који управља машином или врши надзор у трговини има извесну одговорност. Са том одговорношћу долази и слобода. Без слободе постајемо роба, робови или роботи. Слобода, на првом месту она од греха, долази свише, а самосталност је њен најпотпунији израз, одраз наше зрелости и нашег личног достојанства, али и одраз поверења међу људима. Са владара на поданика, са послодавца на запосленог, са родитеља на дете, она се преноси као најдрагоценији дар који један човек може поверити другом. У случају епископа, она је пренета од самих апостола.
Odlično!