Last updated on новембар 9, 2023
О искушењу Николаја Касаткина
Година је 590. Оставивши иза себе смарагдна острва и магловите луке, једна барка пролази сивило Ламанша. На њој је чудан путник. Монах Колумбан, човек учен у Светом Писму, латинском језику и световним вештинама (граматика, реторика, геометрија), заувек је напустио манастир Бангор на обалама своје родне Ирске и запутио се на несвакидашње путовање. Зажелевши да се у већој мери одвоји од земље ка небу, решио се да поживи као изгнаник, служећи не своје сународнике, људе сродне по језику, обичајима и пореклу, већ потпуне странце. Праћени благословима опата Конгала, предводника заједнице у Бангору, он и његови сапутници запутили су се обалама Француске, земље сурових краљева, сујеверног становништва, немоћних духовника и ратоборних поглавица свагда спремних да пролију крв, земље у вечитом хаосу. Запутили су се, да се више не врате. Иза њих ће на тамној површи Западне Европе засијати многобројне монашке заједнице. Тајновите, блиске, недостижне… Попут звезда.
Деветнаести је век, историја се поновила. Само овога пута није у питању ирски подвижник, већ руски семинарист, и циљ није просвећивање већ ширење јеванђеља, потпуно обраћење једног народа. Иван Димитријевич Касаткин, син ђакона, родом из Смоленске области, уписао је Петроградску духовну академију. Весела и безбрижна природа, никада о својој будућности није дубље размишљао. Позив да се крене у хришћанску мисију у Јапан, у виду писменог огласа, на кога је у слободно време луњајући по собама училишта дословно набасао, распламсао му је машту али му дао и дубље усмерење. Одлука је донета брзо, већ на бденију те вечери. Отићи ће за Јапан. Отиће ће као монах. Од мисли, дело. Лета Господњег 1861, након годину дана путовања, стежући икону Мајке Божије Смоленске у невеликом пртљагу, јеромонах Николај је пристигао у Хакодате.
Хришћанство није било ново у Јапану. Оно је стигло из правца католичких земаља. Први Европљани пристигли у Јапан били су Португалци, трговци оружјем. Њих није занимало ширење јеванђеља, али имали су оштро око, и приметили су да су људи са острва разборити. О томе су, приликом једног сусрета, известили језутског редовника, Шпанца Франциска Хавијера. Овај се, у посланству португалског краља, бавио мисионарским радом у Индији. Јапан је постао његово наредно одредиште; плодови његове проповеди, као и рада његових ученика, брзо су се умножили. Католичка заједница у Јапану брзо је нарасла, и крајем XVI века бројала на десетине хиљада хришћана. Но, ширење није прошло без мрље, и ускоро су се појавили разорни елементи. Језуитски проповедници доспели су на двор, почели су да се мешају у политичка питања, шогуни су поверовали да је у питању тајна колонизација Јапана, да хришћани узимају робове, а новообраћени да газе старе јапанске жртвенике. Прва гоњења ујединила су обраћенике са политичким побуњеницима, што је водило до већих прогона и нових побуна. Вишедеценијски сукоби кулминирали су опсадом тврђаве Хара, из чијих је рушевина изведено на хиљаде хришћана. Одбили су да се одрекну вере и погазе иконе Спаситеља и, пре но што је сунце зашло, ледина испред утврђења оденула се у пурпур. Иза њега, наступио је мрак. Наступио је Сакоку, период дуге изолације. Земља је таворила закључана за странце, у сенци прошлости и тами незнања. У тај мрак пристиже јеромонах Николај.
Ни хладноћа руског посланства у Јапану, ни одсуство средстава, ни острашћеност локалног становништва према хришћанству и странцима уопште нису обесхрабрили јеромонаха Николаја. Он се предао учењу јапанског језика, на којем је порадио дугих седам година, а одмах потом и на превод Светога Писма – подвиг дуг и мукотрпан, на којем ће му помоћи први обраћеници. А они су прилазили полако, не без сумње, бојазни и дубоких унутрашњих превирања. Међу првим придошлицама био је шинтоистички жрец Такума Савабе, који је Николаја сусрео приликом посета рускоме конзулу, чијем је сину давао часове мачевања. Николај је приметио да га Савабе мрзи, и отворено започео разговор са њим. Јапанац је био отворен – његова вера је разлог. Био је отворен не само у признању, већ и интелектуално, и дуги часови уродили су плодом – Савабе је постао хришћанин. Касније, у наступу још потресније искрености, признао је Николају да је с почетка имао намеру да га убије. Свој самурајски мач заменио је крстом, а своју мржњу према странцима љубављу према Христу и свима људима. Павле Савабе придружиће се мисији и послужиће своме учитељу, сабрату Николају, касније архиепископу Николају, као свештеник.
Архиепископ Николај и његови ученици обратили су хиљаде Јапанаца. Радили су предано, образовали су катихете, изградили цркву, основали школу, монашку заједницу, иконописачку радионицу… Све то препуштени сами себи и Духу који је делао међу њима. Одсуство средстава и судари са неповерењем јапанске елите која је повремено приређивала и гоњења, нису поколебали Николаја. Међутим, један удаљени догађај јесте. Одлука која је донета далеко од Токија, у Санкт-Петербургу, за столом цара Николаја II. Русија је заратила са Јапаном.
Руско – јапански рат 1904 – 1905. није био сукоб двају народа; био је то судар империјалних сила. Био је то судар два цара. Али два цара иза којих су гомилале масе, спремне да стану под заставе и да се лате оружја. Регрутација није заобишла ни Николајеве парохијане. Младићи су добијали позив за војску. Николај се нашао у магли. Како одреаговати? Шта рећи? Ти су фебруарски дани нанели светитељу бол већи од подсмеха и од каменица којима су га по приспећу обасипали. Али, из њега је изашао ојачан; на дилему је одговорио јеванђељем. Благосиљао је свакога регрута који му је прилазио, молећи за његов повратак, за његову целовитост, физичку, тако и душевну. Молећи за његов образ. Истодобно, молио је за мир и залагао се руске војнике у заробљеништву.
Николајев став изненадио је Јапанце. Међутим, не оне који су га добро познавали. Он је поступио оно што је чинио целога живота. Потврдио је своју припадност небеској отаџбини. Тако је сачувао њено сијање на земљи, тако је сачувао мисију у Јапану. У његовом поступку постоји нешто више од пуког премошћавања искушења, од уздизања од земних вредности и идеала, чак оних најузвишенијих, када је у питању поређење са Царством Божијим. У њему тиња и поука коју могу да извуку и будући пастири. А то је да подвиг који смо преузели на себе не намећемо другима. Николај је постао изгнаник, човек без отаџбине на земљи. Али његови парохијани то нису били. Поврх свега, они су били млади хришћани које би слично искушење сломило. Захтевати од њих да окрену дуги образ (Мт. 5:39), и да се препусте Духу мира (Рим, 14:17) било би исувише.
Бог нам никада не шаље искушења која не можемо да пребродимо. Али она нису увек очита и једнозначна, нису увек буре. Некада су магле. Магле налик оној изнад Ламанша, кроз коју је прошао Колумбан, или оној што је обавијала Токио у првим данима рата, из које је изашао Николај. Те су магле увек завеса, иза којих нас чека бљесак и топлина дана. Једног другог фебруарског дана, 1912. год, архиепископ Николај уклонио је још једну завесу. Преселио се код небеског цара, јединог коме је служио. Последње речи су му биле: „Васкрсење“.
Be First to Comment