Сијање кипарисових дасака

Last updated on октобар 12, 2023

О Критској уметничкој школи

Салон у Паризу. Власник, Шпанац Игнасио Сулоага спроводи свога госта дуж велике галерије таблоа испод чијих оквира су говорили векови. Гост, и сам сликар, иде полако и загледа уметничко благо свога земљака. Застаје пред једном великом сликом, масивном, тешком, значајном као црквена врата. Унутар рама, стравичан призор. Дан је помрачења, на густом оловном небу гомилају се тешки облаци, спрема се олуја. По голој, бесплодној земљи, ничу обнажена тела. У том космичком хаосу, као у грчу, извијају се и уздижу руке к небу, очекујући судбоносни чин. Милост виших небеса. Уметник стоји пред том надреалном сценом, затечен. Презнојава се и подрхтава, у свести му навиру виђења. Остаће му дубоко урезана у сећању када буде радио своје чувено дело, које ће обићи свет. Име уметника је Пабло Пикасо, а иза платна, кроз завесу векова, крије се један други знаменити сликар – Ел Греко.

Ел Греко је стварао у XVI и XVII веку. Ни његови савременици, који су за његово дело имали само речи осуде и уз погрде га одбацивали, ни романтичари који су му се дивили, али га називали чудним и бизарним, па ни сам Пикасо, нису промислили о путу тога човека, који је пристигао у Шпанију носећи искуства и сензибилитет једнога сасвим другог света. Доменико Теотокопулос, познатији као Ел Греко (Грк), родио се у Краљевству Кандија, на Криту, који је у то доба потпадао под власт Млетачке републике. Сликарству се учио на острву, потом у Венецији. Као тридесетогодишњака, налазимо га у Риму, где је стварао у стилу маниризма, под утицајима Тинторета. Већину живота провео је у Шпанији, у Мадриду и Толеду, где су настала његова најзрелија дела. Данас их бројимо на стотине.

Крит се налазио под управом Венеције дуже од четири века. Острво су почетком XIII заузели крсташи, а у другој половини XVII Турци. У том међураздобљу преплела су се искуства и утицаји; у раној фази освајачи су преносили византијско умеће на Запад, којим обилује рана италијанска ренесанса, да би током XV, XVI и XVII века, након пропасти Царства, острвљани тражили узоре у венецијанским и тосканским достигнућима. Тај ће преплет довести до бујања црквеног сликарства на острву, те оснивању уметничких радионица и удружења чији ће се временом оформљени стил прозвати Критском уметничком школом. До нас она је допутовала под плаштом позне Византије, у сазвежђу својих ликова. Витке, озбиљне фигуре оштрих линија и тамних боја, израњају из позлаћене позадине у раскошу своје одеће и достојанству својих покрета. Особене, узвишене и реалистичне, пуне чудне животне снаге…

Дева Марија је најчешћи и најсуптилнији из те галерије ликова. Најпознатија представа мајке са дететом није ни изблиза била тако честа током дугих векова цветања византијске, а поготово романичке и готичке уметности и архитектуре. Не би било смело рећи да су је раширили уметници са Крита. Први међу њима, кога бисмо могли сматрати оцем Критске школе, био је Ангелос Аконтатос; иза себе нам је оставио поворку ученика и низ икона Богородице са Христом, од којих је, можда, најпознатија Кардиотиса. Мали Исус уздиже руке и спушта их на вео своје мајке, у пределу чела и рамена. Његово лице приљубљено је узе њено, али сам поглед, озбиљан и одлучан, усмерен је навише, ка Оцу. Њега на икони не видимо; горе, у десном и левом углу, налазимо анђеле, честе пратиоце светих и честе мотиве на приказима критских уметника. Аконтатос, учени сликар који је радио и као протопсалт и учитељ црквеног појања, исказао је своју поетску осећајност још једанпут. Код њега наилазимо на прву представу Светог Јована са анђеоским крилима. Витка фигура косматог човека у кршевитом пустињском пределу извија се навише, ка Христу. У рукама држи крст и библијски свитак. Доле, у шипражју, назире се силуета голуба, а нешто даље и светитељева глава положена у бакарни сасуд. Та ће се симболика преносити на будуће генерације сликара, и постати нормом доцнијег грчког и словенског иконописа.    

Представа светих ратника и људи под оружјем уопште је честа у томе покрету. Свети Ђорђе који тријумфује над аждајом још једна је Ангелосова представа. Не и једина на којој се свети ратник сучељава са непријатељем људског рода. Свети Теодор Тирон замахује мачем и, потпомогнут благословом с небеса, усмрћује звер под својим ногама. Свети Меркурије у присуству Светог Ђорђа убија Јулијана Отпадника, Свети Фанурије гази гмизавца, итд. Те и сличне представе (Свети Мина Емануила Ламбардоса, Архангел Михаил Теодора Пулакиса) настају у једној специфичној друштвеној и политичкој клими. У јеку пада Царства (1453) и нарастајућој моћи Отоманске империје, народ је тражио заштитника у виду праведника с мачем, аскету способног да обузда сопствени гнев, и да пронесе Божији у налету свете успламсалости.

Осим Пресвете Богородице и приказа светих ратника, Критској школи својствене су велике композиције, углавном библијских догађаја. Сцене из Христова живота: рођење, улазак у Јерусалим, страдање, васкрсење, вазнесење, приказане су са мноштвом ликова и ванредним смислом за детаљ. Импозантније су, међутим, сцене страшнога суда, као и есхатолошке сцене светих, у чијем средишту стоји Богомајка са Исусом. Познате под именом „Во тебје радујетсја“, према почетку Дамаскинове химне (У теби се радује), оне настају углавном у самом сутону покрета, почетком XVII века. У једном свету који се повлачи пред плимом једне друге вере и другачије културе, свету који се мења и копни, оне изражавају веру у будући живот, али и у будућу радост. Изражавају веру у васцелу саборност свих који су на земљи просијали, у обновљење творевине, у клицање без краја.

Где, на послетку, у овој причи стоје кипариси? Као ретко које дрво, ови заносни четинари коришћени су за подлогу на којој ће иконописац изразити преплет двају светова. Свет невидљиве стварности, утонуо у историју, заробљен на тамним даскама четинара.