Водич кроз Јеванђеља

О Дијатесарону Татијана Асирца

Ноћ на Тигру. Мала пешчана колиба у валовитој голети и у њој неуморан радник. На столу пред њим, обасјани пламеном уљане лампе, многобројни списи, а са њима и наизглед немогућ задатак. Ипак, човек не одустаје. Радиће грозничаво читаву ноћ, као и ону претходну, као и толике ноћи пре ње. Радиће све до зоре…

Татијан Асирац родио се у Асирији, области садашњег Ирака, за време цара Адријана (прва половина II века). Из малобројних аутобиографских података, можемо закључити да је потекао из добростојеће породице, која му је омогућила високо образовање. Чини се да је Татијан путовао по региону настојећи да пронађе себи учитеља или школу која би му утолила жеђ за знањем и живот обасјала смислом. Насупрот очекивањима, младић ће само развити одбојност према филозофији, коју ће касније изразити у својој Беседи против Грка (пагана).Ипак, дашак свежег ветра стигао је са неочекиване стране. Татијану је под руке допао Стари Завет, и он је са усхићењем пронашао оно за чим је толико трагао – пронашао је истину.

Да би смо разумели Татијана, морамо најпре разумети да истина за њега, баш као и за хришћане уопште, није тек оријентир у животу фактичке реалности. Није искључиво танка линија између јесте и није. Истина је једна дубља стварност, светионик који нас води преко мора садашњег живота ка обалама које се једва дају наслутити, али које су наш истински дом. Такво виђење живота Татијан није могао пронаћи у хеленској религији, у њиховим мистеријама посвећења и различитим видовима богопоштовања која су подразумевала несвете обреде иницијације и тајна жртвоприношења. У Мојсију пак, он не види тек једнога учитеља са својим тајним култом. Види човека кроз кога је говорио Бог, и преко којег се обраћао читавом народу. Више од тога, он Мојсија изналази старијим (хронолошки), а обраћање Бога јеврејском народу историјским, једним процесом који се може пратити. Све то стоји насупрот хеленским митологијама, скупини невероватних прича без правца и смисла, прича лишених било какве историјске потпоре. Историја, ток догађаја који се да пратити, остаће основа Татијанове мисли, и биће водиља кроз његова дела. Биће водиља и кроз сама јеванђеља.

Татијан се са хришћанством сусрео у Риму. Тамо је приступио школи чувеног Јустина, кога у својим делима помиње свега неколико пута. Разлог томе је велика разлика у доживљају вере. Јустин је веру објашњавао филозофски, тражећи смисао у одблеску мисли чак и пагана. Татијан ју је доживљавао историјски, као феномен који се сагледава кроз догађаје. Без обзира колико му становиште његовог учитеља изгледало одбојно, Татијан му није окренуо леђа нити је напустио његову школу. Чини се да је тек Јустинова мученичка смрт покренула фаталне догађаје. Татијан покушава да отвори своју школу, али бива одбачен и раскида са заједницом римских хришћана. Отац цркве Иринеј Лионски и исторчар Јевсевије сведоче како је пришао секти енкратита, суздржљиваца који су стављали акценат на морал, и одбацивали брак. Иринеј још додаје да се повео учењима гностика Валентинијана, с којим је делио извесне ставове, и сличну судбину. (Валентинијан је такође учио у Риму, али када су одбили да га изаберу за епископа, основао је своју секту и оделио се од Цркве). Татијан ће се потом вратити у свој завичај, где ће успоставити своју школу. Његова ће виђења оставити снажан ехо у струјама сиријског хришћанства, бразду мистичну и дубоку, вијугаву колико и корито Тигра.

Дијатесарон је Татијаново најзначајније дело. Оно није произишло из пера богослова, већ из пера хроничара. Четири јеванђеља сабрана у једно без избацивања или додавања, осим у случајевима када преплет не би био могућ. Такав је, на пример, случај Христових родослова по Луки и Матеју. Немајући трећи са којим би их равнао, Татијан није уврстио ниједан. Дело почиње прологом Јовановог јеванђеља, оваплоћењем Бога Логоса, и завршава се вазнесењем и Јовановим сведочанством да се дела Исусова не могу сабрати у све књиге овога света (Јн 21:25). Исусови говори, његове приче, чуда која је чинио, изнесени су верно, без покушаја да се кроз навођења да предност извесном јеванђељу или да се у њих утка нова порука. Ипак, било је случајева када се очито морало бирати између различитих извештаја. При уласку у Јерихон тако, видимо Господа како исцељује једног слепца, како стоји у Марку, а не два, како нас о томе извештава Матеј. Разлог може бити животност Марковог описа, као и чињеница да он слепца помиње по имену (Мк 10, 46-52). Упитан о своме синовству, Исус пред Синедрионом даје одговор какав налазимо у Луки (Лк 22, 66-71). На појединим местима Татијаново приповедање делује незграпно. То се нарочито види у уклапању прича о рођењу, а још више о васкрсењу, које се тешко дају измирити једна са другом посматране као низ догађаја у историјској равни. Ипак, оне не противрече једна другој, и то је за Татијана довољно. Све ће наћи места у његовом Дијатесарону.

Дијатесарон је модерним научницима занимљив као историјско сведочанство; хришћанима Татијановог доба, а и касније, он је служио као драгоцени извештај о Христовом животу и користио се у богослужбене сврхе. Познати су преводи на арапски, персијски, грузијски, латински, као и старе германске језике. Неки оци га цитирају, Свети Јефрем Сирин пише коментаре на њега, а на Западу настају слична „хармонизована јеванђеља“. Биће потребни векови пре но што ће источни епископи осетити потребу за употребом четири изворна јеванђеља, стриктно одвојена, са назнаком имена аутора.

Шта нама данас значи Дијатесарон? Какве нам то увиде дарује? Најпре, знамо да је настао спајањем четири јеванђеља. Ми их данас називамо канонским, али средином другога века, када је Дијатесарон писан, она то нису била. Барем не званично. Тих је првих векова црквама кружило на десетине јеванђеља. Нека су одмах била одбачена и осуђена као јеретичка, друга су пак била благонаклоно прихватана, а само је извесним остављано места у богослужбеној пракси. Татијан је користио искључиво она позната под именима Матеја, Марка, Луке и Јована, и само је њихове приче сматрао релевантним. Она ће бити назначена као једина прихватљива у васкршњој посланици Атанасија, епископа Александрије, и озваничена у низу сабора, два века касније.

Дијатесарон нас још учи да јеванђеља није могуће хармонизовати. Она нису напросто историјски извештаји, пуко ређање догађаја. Она су проницање у позадину самих ствари, управо откривање истине коју је Татијан у младости толико тражио, истине која исијава из догађаја али се њима не да у потпуности описати.

Најзад, даје нам живу и блиставу слику ране Цркве, Цркве која није осудила Татијана, нити га одбацила чак и онда када је он напустио њу, чак и онда када је пренебрегао Христове речи о додавању и одузимању. (Отк 22:19 и у сличном смислу  Мт 24:35 и Мт 5:18). Праве намере Татијанове ми зацело не знамо. Не знамо да ли је он желео да појасни и усклади јеванђеља, или напросто да олакша сиријским хришћанима који неретко нису могли да прибаве примерке сва четири чак ни на местима окупљања. Оно што знамо је да је иза њега остао документ који је завредео поштовање толиких генерација хришћана. Документ натопљен жудњом за истином пројављеном у преплету догађаја историјске стварности.