Орао међу змајевима

О верности целовитог Стефана (деспота српског)

Друштво које раздваја људе од пера и људе од мача имаће кукавице које доносе одлуке и будале на бојном пољу.

Сир Вилијам Френсис Батлер

Мало је особина које су толико цењене као што је верност. Верност се може описати као приврженост групи или појединцу у часовима када то за нас није повољно. Људи су верни пријатељима, супружницима, земљама у којима живе, компанијама у којима раде, клубовима за које навијају. Међутим, постоји још једна врста верности, верност самима себи. Приврженост сопственој речи. Бити веран договору, обавези коју смо преузели чак и када нам се она не мили, испоштовати реч дату човеку којега не волимо уздиже ову врлину на једну потпуно другачију раван. Уздиже нас саме, уздиже нас у очима других. Такав је морао изгледати још увек голобради Стефан Лазаревић када је, на турскоме двору, стојећи без посредника и оклеветан, признао своје везе са суседном силом (Мађарима) човеку који му је убио оца. Невин, висок, уздигнут… Бајазит је био удивљен. Удивљен је био и Тамерлан, када је, деценију касније, у судару код Ангоре исти тај Стефан са својим коњаницима учинио све да избави Бајазита, којег су услед издајства сопствених војсковођа заробиле татарске трупе. Силовити налети нису остварили жељено, али кнежева се верност исплатила. Кући се вратио са сестром, овенчан титулом деспота.

Верност је та која чини нашу личност целовитом, која је гарант јединства врлина. А Стефан их је имао читаво сазвежђе, понекад потпуно различитих, толико ретко посведочених у хармонизованом споју. Снага, одлучност и храброст исказане у бици са Тамерланом низале су се пре и после Ангоре. На Ровинама (1395), код Никопоља (1396), код Грачанице (1402), у рату са Млечанима (1405), у Србији против брата Вука (1409), у рату за турски престо (1410)… У победи и поразу, верност остаје иста и ми се уздижемо не исходом већ целисходношћу. Такве црте препоручиле су Стефана западним владарима, и он постаје миљеник цара Жигмунда, и први у Реду Змаја.

Изворе Стефанове снаге не треба просто тражити у физичкој грађи (а био је висок човек) – многи су владари били телесно крепки. Нити их треба тражити у гвозденој одлучности у тренуцима опасности – многи су у боју пројавили надљудску срчаност. Њих треба тражити у његовом суздржању и вежбању карактера онамо где су многи посрнули. Његов биограф Константин Филозоф сведочи како је српски владар презирао женску љубав и музику. Особина произишла из верности према прерано преминулој супрузи Јелени, потхрањивана склоношћу ка књизи и самоћи, делила га је од људи и оставила га без наследника на трону. Приврженост сестрићу Ђурђу пак спасиће државу од унутрашњих немира и дароваће земљи додатне три деценије слободе и политичког постојања.

Књига је обележила дуге часове самоће. Редови Писма и поуке отаца замењивали су ноћне теревенке и часове бесплодног братимљења након лова и турнира. Читање обасјава, али његов се интелект на њему на задржава. Оно ће га даље водити превођењу (византијски спис „О временима будућим“), а потом и писању стихова. Усамљен и уздигнут, о њему данас сведочи Мраморни стуб на Косову – ламент кнезу Лазару и палим јунацима, епитаф кога се не би постидело перо највећих трагичара антике. Сажетији и мање личан, а опет опипљивији у својој историчности, он дели са Јефимијином похвалом исту форму и исте мотиве. Потоње не чуди, с обзиром на утицај који је ова образована монахиња на њега имала, коју у својој повељи назива госпођом и мајком. Надалеко је чувено и толико навођено његово Слово Љубве (Реч Љубави), спев надахнут Давидовим псалмима, посланицама апостола Павла и реториком јеванђелиста Јована. Дело истанчано, директно и складно, похвала и позив, пуно ритмичног полета и фине драматизације.

Јеванђеоска порука у њему није се задржала само на врху пера. Живела је и данас живи у његовим задужбинама, споменицима моравске школе. Манастир Ресава, познатији као Манасија, уздиже се као величанствени пример не само црквене, већ и фортификационе архитектуре. Високе куле чувају велику једнобродну грађевину, монументалну у одсуству фасадне декорације, дом живих фресака и преписивачке школе, једноставних црта. Поред њега деспот је био ктитор више београдских цркава, као и манастира Пресвете Богородице, у склопу којег је била митрополија; они нису сачувани. Од мањег су историјског значаја и магловитије посведочени његови оснивачки и обновитељски замаси у београдском крају – Манастир Ваведења Пресвете Богородице у Винчи, као и они на падинама Космаја: Манастир Тресије, Кастаљан и Павловац. Народна предања и непоуздани записи приписују му многе друге, о којима немамо оновремена сведочанства. Али и оно што имамо сасвим је довољно. Пред собом имамо лик владаоца – филозофа произишао из пера писца – филозофа, и портрета по манастирским црквама, који одишу владарском озбиљношћу и оном нарочитом врстом достојанства која проистиче из осећања одмерене самоуверености и припадности свету једне више културе. Лик човека који нас је задужио више својим примером него својим успесима, човека чија је лепота почивала у целовитом складу врлина, а снага у оданости људима и поверењу у Бога.

Вратимо се, на послетку, уводним речима, изјави Френсиса Батлера. Она је писана као препорука и опомена свим грађанима; утолико се више односи на њихове представнике. Људи који нас предводе не смеју бити једностране и подвојене личности. Не смеју дивљати у необузданој игри нерава или се скривати између зидова својих кабинета. Они морају развијати тај спој, једини достојан челног места међу људима. Та изјава, међутим, не открива како се он постиже – путоказ битан колико и изјава сама. Постиже се управо верношћу, приврженошћу својим идеалима, људима око себе и Богу, коме дугујемо све. За нас је битно да смо таквога владара имали, али и да га је препознала Европа. Одсуство таквих личности на данашњој домаћој и светској политичкој сцени не треба приписати замирању врлина колико на одлучном одбијању да се људи са врлинама препознају и прихвате. Прихватање врлинског човека нераздвојиво је повезано са указивањем части, и имплицира признавање виших квалитета и одавање почасти другоме. А то није тешко уколико смо верни. Јер верност не зна за понижење, и успех другога тумачи као свој сопствени. А он то и јесте, будући да је верност та која нас спаја, премошћује реке сумњи и амбисе ега, гради мостове међу људима.