Говор светих костију

Last updated on новембар 9, 2023

О поштовању моштију у Цркви

Година је 1453, спрема се велика опсада Цариграда. Босфор је блокиран, испред зидина се гомилају војске и ничу опсадне справе. Становништво броји дане и дрхти, склања се дубље у град, подаље од високих зидина о које ће се сударити моћна топовска паљба. Испред једног другог утврђеног града, стотинама километара на северу, другачија слика. И он је као под опсадом. И тамо је испред бедема мноштво људи, али они су усхићени, радују се и певају. Међу њима остарели владар са женом и синовима, стојећи на цичој зими, стрпљиво чека пролазак ковчега у поворци свештеника –  ход пропраћен појањем псалама, у облацима тамјана и сјају икона и свећа. Поворка ће се најпре упутити кроз те таласе света до дворске капеле, а потом до Благовештенске цркве – будућег пребивалишта светог. Владар је деспот Ђурађ Бранковић, а у ковчегу почива тело светог Луке, Исусовог ученика и пратиоца апостола Павла, писца једног од четири јеванђеља. Остаће ту до пада града, шест дугих година.

Смедерево је пало 1459. год, а са њим и деспотовина. Поставља се питање због чега је тај искусни владар, који је свој век провео у рату са Турцима и грчевитој борби за очување своје земље, на рубу саме пропасти прикупио тридесет хиљада златних дуката и положио их пред ноге турском султану. Због чега је толико издвојио за тело мртвог човека? Да би смо разумели његове видике, као и видике саме Цркве, морамо се вратити дубоко у прошлост, у Палестину измучену ратовима. Тамо су, током погреба, у паници насталој услед изненадног напада Моаваца, Израелци испустили тело преминулог и само га изврнули у гроб пророка Јелисеја. А човек, дотакавши се костију пророкових, намах оживе и устаде на ноге своје (2 Цар, 20-21).

Ова старозаветна представа, која мора бити да је изазвала ужас у срцима присутних, не изненађује утемељеног хришћанина. Наравно, лако је рећи с ове временске дистанце, након толиких чуда која су се пронела преко земних остатака Божијих људи, да су мошти добре и чудесне, и да им треба приступати са највећим поштовањем. Међутим, та је слика мутна и уопштена, на ивици погрешног разумевања. Први помени поштовања моштију не бележе чуда. Не бележе исцељења нити пак непропадљивост, ширење пријатних мириса, итд. Па ипак, бележе снажну и константну приврженост телима светих, местима на којима су сахрањени, а у случају мученика, местима страдања. Та је приврженост исказана још у Страдању Поликарповом, агиографском спису са средине II века. У њему стоји да су након погубљења светог Јевреји пришли управитељу и затражили да се тело спали, како не би гробница постала местом ходочашћа. Ово рано сведочанство упућује на живо осећање блискости које су хришћани гајили према својим узвишеним савременицима, истакнутим узорима у њиховом непосредном окужењу, блискости коју су пренели на потоња поколења, тако да се поштовање тела светога човека продужава међу онима који никада нису стигли да га упознају. На тајанствени начин он је с нама, будан и присутан, делатан кроз своје свете кости.

Неких стотинак година након страдања Поликарповог, папа Феликс је издао уредбу да се литургије служе над гробовима мученика. Друга је половина трећега века, и Рим их је већ имао у извесном броју. Људи су имали обичај на њима да се окупљају, а из окупљања хришћана природно изниче молитва. Феликсов указ нипошто није одраз његовог умовања и искључиво личног доживљаја вере, нити је служење по таквим местима искључиво обичај римских хришћана. Над гробовима мученика широм хришћанске васељене почели су да ничу олтари, а умирући у тамници, Лукијан, презвитер антиохијски, поручио је својој сабраћи с којом је делио ћелију да на његовом телу одслуже литургију. Веза између мученичког тела и Тела Христовог које примамо у причешћу до тада (IV век) је у тој мери била развијена, да се сматрало немогућим осветити дарове на месту које није садржало макар честице сведока.

Писци четвртога века придодају сведочанства о култу светитеља и поштовању се одаје њиховим моштима. Јевсевије, Августин, Амвросије, Григорије Богослов, Јован Хризостом, Григорије Нисијски помињу праксу која је устаљена, којој се нико не противи. Међутим, уколико се нико не противи, не значи да је нико не злоупотребљава, и већ тада ми видимо прве знаке упозорења. Блажени Августин упозорава о онима што лутају под плаштом монаха и продају лажне мошти. Таква пракса била је позната и у Цариграду, и преносила се не само на мошти светитеља, већ и на предмете с којима је свети долазио у додир, на пример хаљина у којој је био одевен или ланци у које је био окован. Све то, као и пракса парчања (правих) моштију како би се њима снабделе све цркве управо ради служења литургије или како би имале светињу којом би могле да се подиче, водило је ка замагљивању правог смисла поштовања и потпуној идолатризацији.

Блажени Јероним бележи занимљиву анегдоту како је пустињак Иларион, који се угледао на Антонија Великог, затражио од његове сабраће да му покажу гробницу светог. Они су га, међутим, повукли у страну. Да ли се на крају Иларион поклонио Антонијевим моштима, ми не знамо, али Јероним даје објашњење како су монаси само следили старчева упутства, и како су место његовог погребења чували у највећој тајности. Јеронимово сведочанство стоји у савршеном сагласју са оним што нам преноси Атанасије Александријски. Патријарх, који је лично познавао светог, истиче како се овај борио за искорењивање праксе мумифицирања и чувања мртваца, праксе распрострањене, дубоке, окултне, старе колико и Египат сам.

Магијско величање тела било је и биће потпуни контраст мистичном телу Христовом. Далеко од сваке магловите мистике и неумесне фетишизације, док су га водили зверима да га растргну, Игњатије Богоносац пореди своје тело са пшеницом која мора бити самлевена како би се од ње начинио хлеб. Зрно се уситњава и дроби; његово ће тело бити самлевено зубима лавова. Поређење не изненађује. Онај који је писао о тајни сједињења са Христом кроз свете дарове на литургији, сада му хита у загрљај, ближи своје тело његовом. Али у исто време он говори о новом рођењу. Он ће тек тада, кроз своју кончину, постати целовит. Тек тада ће постати човек.

Литургијске слике овде не престају. Говорећи о светом причешћу и сусрету са целим Господом кроз то парченце хлеба, Теодор Мопсуестијски наводи пример пољупца. Пољубац није напросто отисак усана, то је сусрет двеју личности, као што држањем некога за руку, ми не жудимо за самом руком, већ у том тренутку нас обузима осећај да у стиску обухватамо особу целу. Исто се може рећи за свете мошти. Земни остаци, понекад оличени у једном једином делићу тела, спајају нас са личношћу светитељевом, и у сусрету са њима ми сусрећемо онога који је некада то тело преображавао горећи љубављу према Господу. Да није у питању пуко дивљење материји која је надјачала силе природе, и која ће нам ускочити у помоћ када нама то буде било потребно, био је изричит Свети Јован Дамаскин. Он наглашава како се поштовање које одајемо моштима не задржава ту, на кивоту, већ се преноси на самога светитеља, а напослетку на Бога који је тог човека узвисио. Управо је спајање са Господом циљ, будући да је он спојио нас, премостио амбисе времена и раскинуо свезе смрти.

Кандила, молебани, заветна обећања и дарови пред кивотом светих. То је наше обраћање њима. Али, какав је њихов говор? Каква је њихова порука нама? Више од пуког присуства и пружања заштите својим штићеницима, светитељи нам у својим остацима стоје као сведоци. Сведоци славе коју су задобили причешћем, телесним сједињењем са Господом, али и будуће славе, оне у коју ћемо се скупа са њима оденути, славе васкрсења.