Славопоји цариградске музе

Last updated on новембар 9, 2023

О лику и делу Свете Касије

Светковина у Цариграду. Привлачи многе, нарочито оне из високог света. Одржава се ретко, утиче на њихову судбину и судбину читавог Царства. У питању је смотра невести, тренутак када цар између девојака знаменитих породица бира себи жену. Цар Теофило је млад, свечаност приређује његова маћеха. Млад, међутим, умом изнад својих година. Запљуснут спољашњошћу једне од учесница, он се брзо прибере и каже: „Од жене долази оно што је приземно“ (грех). На то му девојка одговара: „Од жене долази оно што је надземно“ (Христос). Збуњен одговором, цар продужава и бира себи другу девојку. Чудесно, кроз цара иконоборца Дух Божији довео је на престо заштитницу православних, а девојку – филозофа учврстио у намери да себе преда другом женику. Младићева изабраница је Теодора, једна од највећих византијских царица и заштитница икона, а будућа монахиња је Касија, мислилац, композиторка и песникиња, блиставо перо Цариграда и наговештај Македонске ренесансе.

Епизода из византијске повести није бајка. Њу су посведочили осведочени писци: Симеон Логотет, Георгије Монах и Лав Граматик, а Теодор Студит, чувени духовник онога времена, даје нам драгоцена сведочанства у својим писмима. Из њих сазнајемо да је Касија од ране младости била склона духовном животу, да је одмалена показивала дар за писање и дубок интелект, да је узела у заштиту монаха којег су злостављали иконоборци, на чему јој се он дубоко захваљује. Његове (монахове) муке доживела је и сама када су у граду и шире предузета нова гоњења. У то време већ је била настојатељица једног цариградског манастира. Није познато да ли су прогони били узрок; тек, предузела је краће путовање у Италију, а потом на острво Касос, покрај Крита, где је и окончала свој земни век. Тачан датум је непознат. У питању је друга половина IX столећа.

Више од штурих биографских података, о Касији нам говоре њени стихови. Химне, бремените догматским садржајем, дају осврт на неки од момената из Исусовог живота. Ево примера славословља на на Бадње вече.

Ова божићна химна, писана у другом гласу, носи у себи јединствени белег. То што се темељи на библијском опису (јеванђеље по Луки) није чудно, али то што полази од Римскога Царства уместо од света старозаветних пророка и праведника јесте. У очи падају сличности и контрасти. Један је цар на земљи (Август), један је рођени од Деве (Исус). И један и други крше дотадашњи поредак, Август политички, сламајући своје противнике, Исус духовни, рушећи свет идола. Међутим, на крају је изнета наизглед незнатна супротстављеност. Царским декретом пописују се народи, племена, док се именом Божијим пописују верни. Из те антитезе излива се лавина библијских стихова. Поређење Бога и цара на примеру новчића (Мт 22:15-22), цар има опсесивну потребу да контролише (пребројава) становништво (II Сам 24:10; Лк 2:1), Исус (Нови Адам) даје име, овога пута не животињским врстама (Пост 2:19-20), већ људима, сваком понаособ. „Ново име“ мотив је који се помиње у Откривењу (Отк 3:12, 14:1), а народ Божији – царско свештенство (I Пет 2:9) стоји у супротности пукој гомили (Отк 17:15).

Структурално је другачија и у својој осећајности личнија стихира на Велику среду, дан када је Јуда издао Исуса. Мелодија је спора, тужна и контемплативна, и захтева велики распон гласа. Овде су догмати само наговештени песничким сликама, а однос човечанства према Богу замењен односом једне једине жене, грешнице која му прилази са надом у спасење.

Аскетска природа стихова још је уочљивија у стихири празника рођења Светог Јована Претече. Док у првој химни Бог силази међу људе, а у другој човек погнуто прилази Богу, у овој човек крчи све пред собом, напросто ломи, рве се са силама природе. Човек је тај који припрема пут Богу, но припремајући га, хита му у загрљај.

Читајући ове химне човек би пред собом лако уобразио фигуру жене мистика и аскете, удаљену од света, којој су страна друштвена и културна струјања. Међутим, Касија није остала дужна ни својој култури, и своме друштву обратила се далеко приземнијим стиховима, који не престају да изненађују својом језгровитошћу и чистотом израза. У њима она велича пријатељство (које узраста само у Христу) и неретко изражава презир према људским слабостима, нарочито онима укорењеним у бахатости, страшној особини која сакати наш интелектуални и карактерни склоп.

„Зацело нема лека глупости“, пише она. Затим додаје: „Знање глупака је звонце на свињској њушци“. Презир је изразила и према онима што „говоре без расуђивања“, „поучавају премда су ненаучени“, „уклапају се увек и у све“ и упозоравала на „говорљивост у временима делања“, „ћутање када се мора говорити“, „разметљивост сиромаха“, „миран сан дужника“…

Касија је бисер византијске химнографије, продужетак прелепе традиције Романа Мелода, Андреја Критског и Јована Дамаскина, традиције која је спајала библијски догађај са теоријским сагледавањем вере, и догмате оденула у богослужбену форму. Она је своје стихове претакала у ноте и жаоком свога пера убадала неразумне без обзира на њихову улогу и положај у друштву. Но, више но изливање њених химни, треба да нас се дотакне пример њенога живота. Пример жене која није презала да одговори цару, да се супротстави тиранима, да у изгнанству пронађе себи дом, жене пуне врлина, чије је перо певало и чија се лепота гнездила на висовима њеног разумевања.