Лестве које воде на небо

Last updated on новембар 24, 2023

О лику и делу Светог Јована Синајског

Палестинска пустиња. Један човек бежи, хита преко бесплодне равнице, склањајући се од руке која се пружа да га убије. Сунце је на заласку; изморен, он предахну и клону на један камен. Кад усни, уто се указаше лестве од земље ка небу, и анђели где узлазе и силазе по њима, а на врху сам Господ са обећањима. Човек који је бежао је Јаков, син Исаков и Исавов брат, а обећања су о роду, о земљи, о благословима…

Свеприсутност Божија често је у нашим представама смештена на небо. Снажан осећај да је горе боље повезан је не само са значајем сунца и лепотом облака, већ и са чињеницом да се онамо стиже успињањем; стиже се са напором. Напор пак нигде није нашао снажнијег изражаја до у монашкој аскези, међу људима који нису зауздали тек потребе тела. Они су ушли у саму срж делања, у помисли и скривене пориве срца, у најтананије покрете душе. Као осамљену, остављену на пречац у недогледној пустињи, разголили су човекову унутрашњост.

У плејади пустињских отаца било је оних што су, након што су сагледали сопствену душу, добили увид у душе других, те прихватили да их руководе, неретко указујући на пут који су сами прошли. Свети Јован Схоластик један је од њих. Нејасни обриси не говоре много; његово житије, које је саставио његов ученик Данило, изоставља дословно све у вези његовог живота пре доласка у манастир. Ћутање о ономе што је проживео у свету не може се приписати пуком незнању. Није могуће да Данило није знао време и место рођења свога учитеља нити било шта о његовом путу до Синајске Горе. Пре ће бити да Јованов живот није био у складу са оновременим монашким идеалима, који су, између осталог, стремили одбацивању знања (учености) као онога што разједињује ум, нарушава мир и даје нам илузије о свету, из којег, као у ројевима, излећу искушења. У својим Чудима Светих Кира и Јована Софроније, патријарх јерусалимски (634-638), помиње извеснога Јована Реторика, који је пре монашења био жењен. У збрци Јованā који су се подвизавали на Синајског Гори током опадања византијске моћи и појаве ислама, упада у очи управо тај Реторик (учени), који је, премда сасвим успутно, наведен у Лавсаику Јована Мосха. Да је реч о истој личности упућује и изненађујуће благ став који писац Лествице гаји према браку. На брак се више пута осврће, а савети које даје мирском човеку језгровити су и разумни. Стога се не чини невероватним да је Јован у младости био жењен, али и да је стекао световно знање, а можда и искуство у раду у администрацији, које ће такође наћи одјека у његовом делу.

Лествица Светога Јована комплексно је дело. Настало је у првој половини седмога века на молбу једног другог Јована, игумана Раитског. Писано је јасним и једноставним стилом, неретко у првом лицу, што складном приповедању даје динамику и личан тон. Идејно, у њему се осећају јасни и већ оформљени утицаји Оригеновог схватања тела, које је по много чему било хеленско, а које је у Египту добило систематични изражај у делима Евагрија Понтијског. Реторика дела у многоме је заснована на дуализму душа – тело и врлина – грех, а пут душе ка Богу протиче у вечитом бдењу и надилажењу страсти и подељен је у тридесет корачаја (степеника). Главне теме тих тридесет поглавља су: напуштање света и припадање духовном оцу (1-4), покајање и трагање за радости у сузама (5-7), искорењивање страсти и утврђивање врлине (8-17), суочавање са искушењима које са собом носи испосништво (18-26), постизање исихије (душевног мира) (27-29), стицање три хришћанске врлине – вере, наде и љубави (30).

Могло би се устврдити да је редослед успињања управо обрнут, и да су три крајње врлине заправо наш темељ пре неголи наш циљ. Први хришћани, весници јеванђеља, о њима су понајвише говорили и изискивали их од верних, будући да је „вера основ свега чему се надамо“ (Јев 11:1), док „љубав покрива мноштво грехова“ (I Пет 4:8). Јасно је да је основ уједно и почетак, и да онај који је себе усавршио у врлини нема разлога да ишчекује покривање многих грехова. Па ипак, не дозволимо да нас ова привидна противречност завара. Сличну лествицу налазимо и код Петра, а ова ученог Јована не престаје да изненађује.

У поглављу о целомудрености (15) Јован истиче да тежина греха зависи од особе и околности, и док један те исти чин може за некога значити грех, за другога може утрти пут спасења. Поглед на жену у многима буди страст, али Јован се присећа оних које је њена појава потакла на молитву и који су хвалили Бога због њене лепоте. Исто тако музика, световна колико и духовна, боготражитеља може дотакнути и побудити најлепше пориве његове душе, док острашћеног човека води теревенкама и претеривању сваке врсте. Слично на другом месту (14) каже: „Часови весеља и утехе за савршена човека значи безбрижност у свему. За подвижника, то је време борбе. За обузетог страстима, то је празник над празницима и светковина над светковинама“. Уопште узев, равнотежа је непрестано тражени мотив. Контрасти постоје, али су ретки и неуочљиви. На једном месту Јован истиче како почетници не смеју да се препуштају сухоједенију (14), док на другом хвали житеље такозване „тамнице“ (5), места издвојеног и крајње запуштеног, где су пали монаси добровољно испаштали свој грех предајући се најрадикалнијим подвизима. Јован је међу њима провео месец дана.

Јован често наводи египатске старце, њихове речи и пример, оно што је лично искусио у својим обиласцима локалних испосница, а видно је да је путовао много. Велика монашка имена других предела и традиција не помиње. Оце познаје, али их наводи посредно, осим Григорија Богослова, који му је духовно близак. На Свето Писмо осврће се редовно, али чешће на старозаветне праведнике него на апостоле и њихове ученике. Не изненађује, најчешће помињана личност је Мојсије, пророк и боговидац, човек који је некада стајао на истој тој гори и разговарао са Богом. Из Божијих речи упућених њему, из самог представљања, као пламен што шикља из жбуна купине, извија се одговор на загонетку нашега живота, жудња свакога подвижника и унутарњи смисао Јованове Лествице. 

Недуго после Јовановог упокојења, или пак нешто мало пре тога, Арапи су освојили Синај. Тиме је окончано византијско присуство на полуострву; тиме је окончана једна епоха. Векови цветања хришћанске књижевности утонули су у пролазност. Прошли су, као и све на овоме свету. Власт је пролазна, људи су пролазни, страст је пролазна. Непролазан је само Он, непроменљив и безгранично стрпљив. И Он нас чека, на крају успона који се живот зове, у љубави којом нас обргрљује заједно са Сином којег нам је даровао.