Седећи на извору векова

Last updated on новембар 24, 2023

О раду Јевсевија Кесаријског

Путујући кроз Јованово јеванђеље, пролазимо низ изненађујућих и непоновљивих разговора. (Са Натанаилом, са Маријом, са Никодимом). Тако устрептали, стижемо надомак самарјанског села и затичемо Господа како седи на бунару (Јн 4, 1-42). Жена Самарјанка долази да наточи воде. Уследило је питање. Она је најпре затечена. Јудејци се не друже са Самарјанима. Међутим, првобитна зачуђеност повлачи се пред снагом појаве, и ишчезава са отвореном и детиње невином молбом да јој Исус подари живе воде. Његове речи су је се дотакле, као и многих у њеном селу. Они су се појили њима четири дана. У овој приповести издвајају се два момента. Један је очит. Господ је тај који дарује воду живота. Други пак лако измиче чак и најпажљивијем читаоцу. Жена је знала да је бунар на којем се одиграо судбоносни сусрет користио још праотац Јаков. Знала је коме је припадао бунар пре петнаест векова, као и читаво село. Тај моменат је од значаја за нашу причу.

Јевсевије Кесаријски, или Јевсевије Памфил, родио се шездесетих година трећега века у Кесарији Приморској, значајном лучком граду Сирије Палестинске. О његовом пореклу и младости не знамо готово ништа. Јасно је, међутим, да је рано постао хришћанин, и да је био сведок великих догађаја. Тако, на пример, био је присутан када је војска коју је предводио Константин током грађанског рата прошла кроз његову земљу. Присуствовао је богослужењима које је приносио Свети Доротеј, епископ Тирски, и слушао његове проповеди. Приступио је школи свештеника Памфила, који ће му усадити љубав према Оригену и тако образовати несвакидашњи и крајње необични спој историје и метафизике, антиохијске и александријске богословске школе. Из љубави према своме учитељу, Јевсевије ће његово име придодати своме, и у историју се отиснути као Јевсевије Памфил.

Јевсевије је био веома плодан писац. Његово књижевно поље је широко, а опус огроман. Као и сви црквени писци, показивао је велико интересовање за Библију; иза њега су нам остала извесна тумачења. Његов рад на систематичности Писма, међутим, још је значајнији. Ми смо толико навикли на универзални формат Светога Писма, подељеног у ступце, да нам се чини природним да су сами апостоли писали у тој форми. Али таква подела долази управо од Јевсевија. Раније су јеванђеља преписивана исцела, без икаквих назнака у тексту; стихови и поглавља доћи ће касније.

Мање се снашао Јевсевије као догматичар. Као епископ Кесарије Приморске, имао је потешкоћа да осуди Арија, који је био његов земљак, а чије финесе богословске мисли није разумевао. За њега је било довољно да су неки оптуживали Арија да се повео схватањима Оригена, па да одбаци оптужбе у корену. Јер у Оригена се није смело дирати. Њега је волео његов  учитељ Памфил. Њега је волело толико мноштво у Цркви. Он нам је подарио толика лепа тумачења…

Ипак, историја је поље по којем ће Јевсевије остати познат. Живо интересовање за оно што је било, за низ догађаја који су условили наше, као и осећај за смисао и значај оних који се збивају у наше време, нису напуштали овог црквеног оца, и он их је уредно бележио, не пропуштајући да их сагледа кроз једну вишу призму, призму божанског промисла, да у њима сагледа свет и у свету самога себе. Своју Црквену историју Јевсевије започиње у првом лицу. Започиње је тражећи од Бога помоћ и напомињући да се нико није латио тако свеобухватног посла пре њега. Ту и тамо постоје неке приче, казивања, трагови, али никакво дело састављено у целини, које би обухватило историјски развој хришћанства. Ти трагови су попут гласова у ноћи, вели он, или попут стражарских ватри које долазе до нас и казују нам којим путем треба да идемо, а да се на том путу не спотакнемо и паднемо. Стражарске ватре и гласови у ноћи. Оваква снажна и суптилна поређења не силазе са пера историчара, већ израњају из срца филозофа и песника. Тако се ретко она сусрећу у модерним приказима прошлости. Говорећи о казивањима расејаним на разним странама, он каже: Као у некоме лугу, узећу те цветове који су остали од древних писаца. Одмах назначује и циљ. Историја хришћанства је историја Цркве, поредак преношења Оваплоћене Истине, спасоносног и животворног учења Исуса Христа, насупрот мноштвености и несталности јеретика.

Јевсевије није само истраживач старина. Он је и повесничар свога доба. Далека прошлост понавља се и огледа у животима његових савременика. У његовим списима сачувани су животи страдалника који су приклонили вратове оштрици Диоклецијановог гоњења. На првом месту Живот Памфилов, који није сачуван, као и узгредни помени кончине антиохијских мученица, међу којима потоњи писци препознају Пелагију. Од оновремених сведочанстава, међутим, издваја се Живот Константинов, биографија колико и панегирик, који почиње освртом на свечане гозбе приређене у цареву част. Написан непосредно после Константинове смрти, пружа нам свеж укус онога времена, стања међу хришћанским заједницама и стања у римској држави, а понајвише се задржава на приказу карактера првог хришћанског цара. У њему видимо владара који је одлучан и способан, а истодобно скроман и богобојажљив. Уопште узев, видимо Божијег помазаника, човека украшеног сваком врлином, хришћанина и пре крштења.

Једностраност оваквог приступа није угушила лепоту приповедања нити је корисност става помрачила искре искреног дивљења и дубоке захвалности. Јевсевије је ту, у опису свога владара и пријатеља, отишао у крајност и испољио слабости које са собом носи присан однос међу људима. Испољио их је и раније, у својим хвалоспевима Оригену и, веома вероватно, свом учитељу Памфилу. Онај који нам је оставио драгоцене помене мученика чак из удаљених крајева, као што је Галија, није добио житије какво заслужује. Његов помен међу светима могао се наћи у средњем веку на Западу, али је потиснут, и данас га празнују само Јерменска и Сиријска црква. А такав однос је жалостан, будући да он није био тек хроничар, бележник минулих догађаја. Њему није измакао онај однос, приснији од свих, однос са Спаситељем, који чека свакога од нас на кладенцу у пустињи.

И, ево нас поново. Самарјанско село, прашњави пут и Господ покрај извора. Изнова преиспитујемо разговор, откривамо још један неприметан детаљ. Разговор је започео Исусовим обраћањем жени Самарјанки; Господ је затражио воде. Онај из ког теку воде живота затражио је од једне странкиње да пије. Збиља, онај из кога истичу векови од нас тражи познавање прошлости, присећање на живот који нам је дао. Ко цени, не заборавља. Ко је благодаран, тај стреми да узврати. Да узврати свима који су примером и делом допринели да се спасоносни чин Господњи пронесе до у наше дане, свима који су напустили град (свет) и запутили се у пустињу, гоњени жеђу за вечним животом, право ка извору векова.