Кројач шумских огртача

Last updated on октобар 6, 2024

О присној свеприсутности Господњој

Глас Господњи опрашта кошуте бремена и са шума скида одело (Пс 28:9).

Када говоримо о историји, у Цркви увек подразумевамо историју спасења, односно историју односа Бога и човека. Бог пружа руку, човек је прихвата или не прихвата; путање читавих заједница одређене су додиром те руке. Отисак њених прстију видимо у нашем животу, уочавамо га кроз историју. Међутим, Бог пребива и изван историје. Пребива не само у храмовима и молитвама светих, већ и у дрвећу, у зраку што се пробија кроз уснуле крошње, у јутарњем поју птица, у шапату ветра дуж реке, у сабласном лелујању мора. Он је присутан, живо присутан и у најмањим и неуочљивим догађајима, и тешко се могу пронаћи речи које ће осликати његову бригу у мери у којој ју је осликао библијски стих којим смо започели овај текст. Његова рука је са кошутом у часу док на свет доноси младе, а са стабала у јесењој раскоши скида пажљиво сваки лист. Тек придошли, они се клупчају у те меке хрпе, тону у сан при шуштању покрова од злата.

Псалмопевац је изврстан посматрач природе, али он се на појави не задржава; он види кроз њу, види покретача догађаја. Псалам 103. врви од Божије бриге како за живу тако и неживу природу. Она је изражена у снажним и искричавим сликама. Бог је обукао светлост као хаљину и разапео небо као шатор (2. стих). Облаке је начинио да су му кола, иде на крилима ветрова (3) Ветрове је учинио анђелима (гласницима), а пламенове слугама (4). Он изводи изворе по долинама (10) и напаја горе са висине (13). Целокупна творевина ишчекује храну од Бога (27). И лавови (21), и стока (14), и сама дрвета ишчекују од њега, које је посадио (16). Када пак окрене своје лице од њих, они се жалосте. Када им одузме дух, враћају се у свој прах (29). Али он поново шаље свога Духа, поново их ствара, и тако обнавља лице земље (30).

Псалмопевац до те мере цени природу да је користи у смелим и силовитим поређењима. Стихови: Од хујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ (92:4) и Ти си светао, дивнији од гора хајдучких (75:4) настају под утиском крајњега дивљења. У налету надахнућа, у дрхтају и блеску, он сагледава величанство Божије и пореди га са природним силама које су оставиле дубок и трајан траг у његовој души. Хук морских таласа и лепота планина обузимају га занетошћу пред којом се повлаче емпиријски и морални обзири. Давид не живи на мору, и ретке су прилике у којем је могао да га гледа, а помен гора које скривају разбојнике нимало не нарушава слику сведоброг и узвишеног Бога. Такве појаве упућују нас на Њега, и само је неочекивано откривање његовог присуства у стању да одвоји наше очи од лепота које је створио.

Другачији је, и у својој исцрпности засићенији приступ који је развио писац Књиге о Јову. Прва приметна разлика је да Бог овде говори о себи, говори у првом лицу. Обраћа се Јову, кога прекорева. Свемоћ Божија је распрострта свугде по творевини; без Њега, у универзуму ничега не бива. Атмосфера односа није тако сликовита и нити тако топла као у псалмима. Природа се не персонификује. Ту нема говора о небесима која се веселе, о земљи која се радује, о мору што пљеска и пољима што поскакују од радости пред лицем Господњим, јер иде да суди земљи (Пс 95:11-13). Нема гора што око њега скачу као овнови и брдашаца као јагањци (Пс 113:4), Ливан и Сирион као млад биво (Пс 28:6). Небеса су овде нема, а острва непомична (види псалам 18:1 и 96:1). Покретљив је само Он, и Он походи своју творевину о којој човек ништа не зна. Он је оденуо море облаком и повио га тамом (Јов 38:9). Силазио је у дубине морске (16) и улазио у ризнице снежне (22). Ходио је по дну пропасти, њему су се отворила врата смртна (16-17).

Док нам, читајући ове стихове, нараста страхопоштовање и готово се меша са језом, Господ се са неба спушта на земљу; говор постаје топлији. Онај који просеца путеве киши и грому (25) и који по сезонама изводи сазвежђа (32), сада се спушта до гавранова гнезда и храни његове птиће (39:3). Храни лавиће (1), пауна дарива лепим перјем (16), уздиже у небо јастреба и орла (29-30). Поново је ту на земљи, поново међу дивокозама и кошутама што у болу на свет доносе младе (4-7). Поново је близак и присан, нераздвојив, брижан у детаљу.

Ретки су примери навођења природе у Новом Завету, с разлогом. Старозаветни човек гледао је у небеса и надао се да ће тамо угледати Бога, новозаветни га је имао крај себе у лику Исуса из Назарета, али га није препознао. Чак и онима који су га, привучени невидљивом силом, следили, било је потребно укрепљење, силазак Духа Светога, како би прогледали и како би се оснажили да проповедају оно у шта су поверовали. А када поверујемо у Њега, природни следећи корак је да верујемо Њему, да имамо поверења у његове речи. Онај који храни птице небеске (Мт 5:26) и који одева кринове у пољу (28-30), има далеко више планове за нас, и не жели да се бавимо трицама. Не жели да нам дани пролазе улазуд у бризи око онога што нам свакако следује, већ у бризи која не умара, од које човеково срце нараста. У бризи за Царство његово и правду његову (31-34).

Оци Цркве запазили су Божији родитељски однос према творевини. Многи су тумачили псалме, неки су дали исцрпна тумачења стварања света (Шестоднев Василија Великог и онај Амвросија Миланског). Други су пак у свакодневном животу остваривали тај однос дружећи се са животињама. Свети Герасим Јордански је припитомио лава, Свети Серафим Саровски је миловао медведа, а Свети Франциско из Асизија разговарао са птицама. Али они су то учинили након што су проширили срце, након што су у њега прихватили Божију Реч и у њему сагледали тајну. Ту, у пустињама и шумама, они су јасније сагледавали Царство Божије које је у нама (Лк 17:21), одсјај и знак његовог присуства. Више него на небу, у храму или било ком створењу, Бог пребива у човеку. Одувек и јесте, а коначно и пуно јединство остварило се у Маријиној утроби, када је Син Божији постао Син Девин, када је Логос постао човек. То је оно присно јединство о којем говори Теодор Мопсуестијски, јединство које се преноси на нас усиновљењем, почиње крштењем а остварује се причешћем. И ми излазимо из крштењске воде ослобођени, и отварамо се за Духа Светога, који нас одева благословима, брижно и у тишини, као ланад шумским огртачем.