Храм виши од небеса

Last updated on децембар 15, 2023

Живот Маријин у Протојеванђељу Јаковљевом

Грађански рат је готов. Посредник и освајач Гнеј Помпеј гази преко крвљу покропљеног степеништа и улази у Храм. Около су насипи, опкопи, опсадне справе, мртви. Лелек преживелих и дим ватри. Тежак и непрозиран, уздиже се над градом. Вођен устрепталом радозналошћу, Помпеј пролази завесу, улази у сам олтар, светињу над светињама, у нади да ће видети Бога. А тамо, у примраку светиње, стајао је сто, и на њему свећњак, тамјан, златна кадионица и сасуди очишћења…

Јерусалимски храм много памти. Откако га је подигао цар Соломон током X века пре Христа, и у издвојен олтарски део, назван светиња над светињама, сместио Ковчег Завета и у њему таблице заповести које је на Синају добио Мојсеј, памти све мене и промене у повести јеврејског народа. Памти саме почетке, дрвну грађу и мајсторе из Феникије, послате од краља Хирама. Памти прва богослужења и узаврлу радост народа при откривању куће Божије. Памти како је срце људи охладнело, и како су се цареви узвисили на свом престолу и предали се туђим боговима. Памти бојеве и опсаде, и њихов стрмоглави пад под силовитим налетом Вавилона. Тада је наступило разарање, које је трајало све до обновљења, до поновног подизања након повратка из Вавилонског ропства. Памти тај храм и долазак Грка, силе оружја и идеја коју су донели са собом. Али и силе обести. Памти међу својим зидовима величање Зевсовог имена и махнитости цара Антиоха Епифана. Памти устанак Макавеја и грађански рат који се завршио римском опсадом и брисањем сваке самосталности јеврејске државе. Али догађаје описане у делу којим ће се бавити овај текст не памти. Они као да долазе из једног сасвим другог света, и ту памћење престаје, тоне у ћутање, као изненадно излевена вода у бесплодни песак пустиње.

Протојеванђеље Јаковљево завређује нашу пажњу. Децентрализовано по структури и многоаспектно, оно се задовољава једноставном фабулом и простим сликама. Али не дозволимо да нас ова противречност завара. Једна је од многих, као нит у ћилиму разнородних боја. Дело започиње јадиковкама Јоакима и Ане и мукама које је проузроковала њихова неплодност. Очајан, Јоаким се повлачи у пустињу и тамо се предаје подвигу до посете анђела, који га извештава да је његова жена Ана зачела. Не можемо а да не приметимо утицај јеванђеља по Луки, и очите сличности између Јоакима и Ане с једне, и Захарије и Јелисавете с друге стране, као и између Претечиног и Богородичиног рођења. И једно и друго најављени су с небеса, и једно и друго пропраћени су химнама. Само, док код Луке пева Захарија, код Јакова је то Ана. Он слави Бога по рођењу сина, она излива своју тугу у виду химне, молећи за пород. Међутим, једна разлика промиче хитро и неприметно, попут пустињске змије. Без обзира на чудесну најаву, Претечино зачеће је природно, док Ана зачиње у Јоакимовом одсуству; сусрет је крунисан загрљајем.

Одрастање Маријино било је пропраћено свешћу о њеном предодређењу за живот у Храму. До своје треће године подизана је у одаји која је опомињала на светилиште, повијана молитвама мајке, уз честе посете кћери Израиљевих. Те ће се девојке појавити још једанпут, на свечаном увођењу у Храм; увеличаће догађај ходајући напоредо с њом и носећи свеће. Тако скупа стижу до краја дугога степеништа, где их чека првосвештеник. Он грли малу Марију и љуби је, она игра од радости на самом улазу олтара. Одсада, Храм је њен дом; расте у њему храњена руком анђела и вољена од васцелог дома Израиљева.

Идућа епизода позајмљена је из Старога Завета, а сам склоп граничи се са неком од бајки. Како се Марија развила у девојку, свештеници су сазвали веће еда би је удаљили из Храма; њене су је године доводиле у ризик ритуалне нечистоте. Свештеници су послали гласнике по целој земљи Израиљевој, и сазвали осведочене људе, удовце; по доласку сваки је положио свој штап. И, гле! Штап који је процветао био је Јосифов. Пустио је пупуљке баш као некада свештена палица Аронова (Књига бројева 16-17). Тако ју је Јосиф повео дому.

Док је боравила у Јосифовом дому, мада су живели одвојено, Марији се јавио анђео и пренео јој благе вести. Похођење се збило баш у тренутку када је везла завесу за Храм. (Још једанпут, Храм је у средишту радње). Даље се ређа нама позната грађа. Разговор Марије и анђела, појаве Захарија и Јелисавете, затим Јосифов сан, Августов попис, те пастири, мудраци, краљ Ирод, Витлејемски младенци… Има ту доста ослањања на јеванђелисте, Матеја и, поготово, Луку, али има и извесних додатака и измена. Помени провера (тестова, ордеала), упечатљиви су и потресни. Подозревајући грех, првосвештеник их обоје шаље у пустињу, одакле се они враћају неповређени, а потврда Маријине девствености, коју је у Витлејемској пећини тражила служавка Салома, један је од централних момената дела.

Унутарњи потреси и часови самоће и самоиспитивања чине атмосферу још узбудљивијом. Интересантан је и узгредно провучен податак да је Марија убрзо заборавила на речи што јој је пренео Гаврило, те да се чудила Јелисаветином поздраву и пророчанству да ће је блаженом звати сви нараштаји. Осећај страха и пометње није временом ишчилео, и на Јосифово питање о бременитости, она одговара да не зна откуда је. Ови описи нису уметнути у сврху истицања њене скромности нити су на било који начин утицали на одраз њеног карактера. Пре би се могли упоредити са чуђењем апостола након васкрсења Господњег (Лк 24:12), као и на несхватљиво ноншалантан риболов који је потом уследио (Јн 21:3).

Ништа мање интересантан није ни Јосифов монолог, у којем прекорева себе што је пропустио да сачува поверену му девојку, исто као што је Адам пропустио да сачува Еву, оставивши је саму са Змијом, а његово виђење (изречено у првом лицу) света како стоји непомичан у часу Христовог рођења граничи се са фантазијама симболиста. Чини се да је писац јеванђеља био изврстан психолог, и да је покушао да оживи библијске ликове онако како би то учинили редитељи филма, са мање стојичке мирноће, а више драматизације. Његова проницљивост врхуни у опису Марије како јаше на магарету и Јосифа који примећује промене на њеном лицу, нагле прелазе радости и туге. Његова помисао је на детету које носи, али Марија му одговара да види два човека пред собом, једног који тугује, другог који се радује. У том недореченом, и до краја необјашњеном пасусу треба тражити кључ читавог дела.

Писац јеванђеља није апостол Јаков нити било ко од апостолских ученика или хришћана из Палестине. Његово порекло треба тражити у Асирији, на обалама Тигра и Еуфрата, међу следбеницима Татијана Асирца. Мешавина мистике и реалности, симболике и историцитета одлика је њиховог учитеља; редови јеванђеља натопљени су тим дуализмом. Нема разлога да сумњамо у њихову преданост историји; ти су својеглави суздржљивци били предани истраживачи. Помени Јоакима и Ане, као и Јосифових позних година могу се наћи само на дотичним страницама. Уверљиви су колико и неплодност богородитеља, Јосифово удовиштво, Маријина богопреданост. Али описе увођења у Храм и избора супружника можемо прихватити искључиво као симболе. И ево нас код сржи поруке. Када прођу сви важни моменти дела – подвиг и пустиња, брак и полност, богопреданост и сумња, остају два стуба о која се ослања читава грађевина. Остају Марија и Храм. И трећи, невидљиви, Онај који долази. Управо Онога који долази, они испитују. Ликови дела, колико и сам аутор. Како је стигао? Како се уселио у утробу? Како је постао човек?

Човек је од памтивека жудео да види Бога. И не само да га види, већ и да га обухвати, мишљу и просторно. Данашња прича говори о тој жељи, али и о посрнућима када она похита испред Божијег плана о нама. Ту жељу имао је Помпеј док је корачао дугим степеништем, пуним крви, и исхитрено ступио у свет иза завесе. Ту жељу имао је и аутор Протојаковљевог јеванђеља када се латио да пише о догађајима којима није присуствовао, на начин на који га је упућивало његово срце. Али без обзира на искушење да животе библијских ликова прикаже у светлу својега учења, Црква је у његовим редовима препознала одсјаје једне више стварности и наградила његову смелост да открије вео и проникне у тајну. Марија је ушла у Храм и у себе примила Онога који долази. Она је припремила тело. Она је постала Храм. Храм сачињен од духа и крви, који неће оронути, храм разуман, покретљив, виши од небеса.