Адаме, где си?

Last updated on децембар 15, 2023

О самоћи наших прародитеља

Настала у освиту формирања јеврејског народа, у време када су грчки тирани краљевали малим, изолованим острвима, а дивљи народи севера још увек ковали мачеве од бронзе, прича о постању не престаје да плени умове људи и по њима сеје семена чуђења и радозналости. У њој има више појединачних приповести, а она о паду њен је централни део. Написано је тако мало, а речено тако много; умишљено још више. Јер људи су учитавали своја виђења, предрасуде и идеале, заборављајући притом да прича, попут реке, просеца свој ток, и да нам кроз генезу догађаја осликава један комплексан свет односа, који се никако не своди на појмове заповести и непослушности. Суптилна у развитку нарације и маестрална у замагљивању проблема, приповест о човековом паду сведочанство је вишеслојности наше природе и света који је од самога зачетка сеновит и сложен, далеко од упрошћеног дуализма и бајковите једноставности.

Прича почиње изрицањем забране приласка дрвету познања добра и зла и упозорењем да њено кршење доноси смрт (Пост 2, 16-17). Ништа подробније о дрвету није речено, као ни о плоду који носи, али један детаљ је очит. Бог око њега није подигао ограду; човекова воља била је једино што га је делило од кобнога стабла. Као пандан том осамљеном дрвету стоји дрво живота, о коме тек не знамо ништа. Није знао ни Адам, нити је оно привукло његово око, што је само по себи моменат вредан пажње. Као и код модерног човека, код њега жеђ за знањем већа је од жеђи за животом.

Након тих штурих описа, као баштенски цвет кога нисмо дотад примећивали, искрсава слика Еве у разговору са Змијом (Пост 3:1). Тада је први пут видимо саму, у средишту збивања. Змија јој прилази питањем, али оно нема истинску тежину, оно не жуди за одговором. Змија, напротив, даје одговор Еви, одговор на њено поимање Божије заповести. Одиста, шта је Бог сматрао под смрћу? И какве би то промене кушање плода донело да је Бог није послао на људе? Да ли би људи одиста постали богови? Пре но што поставимо таква и слична питања, морамо себи предочити једно далеко приземније. Питање од којег се развија клупко наше приче. Оно  је просто, чак сувише просто, и гласи: „Где је Адам?“

Одиста, опште је место у тумачењу тих првих поглавља да је човек створен добар, и да је грех на себе навукао тек кршењем заповести. Међутим, његово потпуно одсуство у часу кушања жене, препуштање исте самоћи у којој је проналази Змија, као и повлачење у самоћу о којој Библија ћути, упућује на једну суровију стварност. Адам није марио за Еву, као ни она за њега, што се убрзо обелоданило када му је донела плод да једе, како би поделили грех (Пост 3:6). Обећања што их је изрекла Змија нису се испунила. Ако већ није могла сама да се зацари, неће сама ни сносити тежину казне. Обоје ће се сурвати на дно.

У рају је захладило, и Бог је пошао у вечерњу шетњу (Пост 3:8). То је био обичај, и он је то чинио те вечери као и иначе, потпуно неузбуђен оним што се догодило. Адам и жена чули су његов глас и сакрили се у страху. „Адаме, где си?“ У том простом позиву, који је у себи садржао питање колико и наговештај будућих прекора, назире се срж односа којег је Бог успоставио са човеком. Брижност која стреми једнакости. Свезнајући тражи онога који је посегао за знањем, Творац чека створенога. Овај се пак крије међу сенкама дрвећа, у свету у ком се крила његова пропаст. Ева, с којом га не видимо пре кршења заповести, сада се налази тик до њега. Људе спаја несрећа, али још више их спаја грех, истрајавање на погрешном путу и страх од казне. Међутим, та се близина развејава у моменту када је ова на помолу. На питање због чега је то учинио, Адам је оптужио Еву, али је оптужио и Бога, који ју је створио. Поново је самодовољан, поново је сам. Независан, издвојен од свих.

Адамова истакнута праведност, недужност коју исказује пред Богом, не потиче од истинског вапаја чисте савести, већ од изненадног налета куражи коју сујетан човек осећа пред предоченом му кривицом. Ту су особину поједини оци сврставали у осму страст и разликовали је од гордости. Гордост је обично везана за осећај узвишености, склона је гневу и жељи за влашћу. Сујета, напротив, остаје прикривена у нашем срцу и изједа га на мање видљив начин. Сујетан човек је хладан, незаинтересован, самозадовољан и самодовољан. Он не примећује другога; штавише, он не осећа потребу за другим. Та самодовољност се изједначава са празнином, што је и изворно значење речи. У самој сржи, у својим крајњим границама, сујета није ништа друго до одсуство љубави.

Сујета се код Адама очитовала најпре у његовој самодовољности, код Еве је она прелазила у испразну жељу за блештавилом. Ни једно ни друго нису умели да воле, и то их је одвело у грех. Грех је манифест њихове празнине, а не узрочник њихових мука. Исто тако, смрт није дошла као Божија казна, већ као противотров којим се грех ограничава, којим се ми као људи спречавамо да грешимо у бесконачност. Друштво људи који бесконачно живе и бесконачно греше представљало би пакао на земљи. Овако, смрт долази као опомена; упозорени ништавилом, прихватамо се добрих дела у нади да ће нам она донети толико жељени живот. Ипак, она то не чине, и ништавило наставља да прети. Самоћа, поготово помешана са осећајем одбачености у старости, представља горке плодове живота испуњеног часовима доколице и нехајности.

Створивши Адама, Бог је закључио да није добро да је човек сам (Пост 2:18). Ева је „друг према њему“. Другост њене природе носи са собом једну дубљу симболику, а привлачност између полова олакшава несугласице које различитост са собом носи. Ипак, ништа не може да се пореди са разводњеношћу људског ега, и са празнином која га испуњава. Склоност ка греху није напросто хир првих становника раја; то је реална рањивост срца и слабост наше воље. На то је мислио апостол Павле када је рекао да смо сви згрешили (Рим 5:12). Нема смисла оптуживати наше прародитеље; у неуобличености наше природе, сви смо ми Адам. Бог је то знао и од нашег семена подигао Новог Адама, онога који неће згрешити и у коме нема честице празнине. Стари Адам и даље живи у нама, у нашој посрнулости, која се окончава смрћу. Нови нас напаја Духом, који је залог вечнога живота, безвремености што почиње васкрсењем. У њој нема самоће јер нема таштине, нема потребе за бегом ка себи када се свако препознаје у другоме. И нема наготе, јер су дани окрњености наше природе прошли; оденути у љубав ми зрачимо славом, обасјани лицем Божијим од кога се не склањамо у страху под крошње сеновитог дрвећа.