У потрази за историјским ликом Светог Николе
Четрнаести век, Цариград. Један племић, странац, иде у цркву на бденије. Корача несигурно, споро, држећи под руку служитеља без кога не би могао да превали пут. Он је безбедан и широк, али у овом случају то није значило ништа. Јер, племић је био слеп. Служба је била његова утеха, а храм кућа изнад домовине и двора у којем је био заточен. Међутим, ову ће службу нарочито памтити; ова служба се разликовала од осталих. У студени те децембарске вечери, док је стајао молећи се у храму, његове очи покрила је светлост виђења. У виђењу се јавио свети старац, а Стефан, будући краљ српски и градитељ Дечана, у њему је препознао лик епископа Николаја. Као и многи пре и после њега, посведочиће о чуду знаменитог светитеља, оставши до краја неупућен о његовом лику, који се крије иза завесе легенде, помаља се кроз измаглицу векова.
Корени приче воде нас до Ликије, плодне брдовите области на југозападу Турске. Ликија је имала богату историју оличену у њеним малим, али цватућим градовима, у живој размени идеја и робе, у дугој и истрајној борби за независност у свету великих царстава, у мистеријама које је породила паганска култура. Тај је свет, толико прометан и, парадоксално, толико свој и толико изолован, постао позорница великих хришћанских имена и подвига достојних црквене историје. Из античких житија сазнајемо да су у граду Мири страдали Никандер епископ и његов ђакон Хермес, обојица ученици апостола Тита, једног од Седамдесеторице. Били су оптужени за прозелитизам, напуштање религије у којој су рођени. Темистокле, Парегорије, Лав, Крискент, Диоскор… Поворка мученика се наставља украшавајући збор светих кроз векове и завршава се блиставим и ученим Методијем Олимпским. У време када је скончао тај дивни светитељ почиње наша прича. Ту, у то немирно доба, смештају се први пастирски дани епископа Николаја.
О најчувенијем светитељу града Мире и узданици хришћанске васељене не знамо ништа. Житије које је пред нама ослања се на оно које је саставио Архимандрит Михаило у првој половини деветог века. Између њега и Светог Николаја зјапи рупа од пет дугих векова, векова пуних сукоба, преврата, пустошења и миграција. У погледу дотичног архијереја ти векови су неми. Ниједан црквени историчар није нам оставио трага о Светом Николају. Ниједан отац Цркве није га поменуо у својој беседи. Јевсевије, Јероним, Теодорит, Атанасије Велики, Јован Златоусти, Епифаније и Кападокијци. О имену владике Николаја нико не зна, премда су у питању његови савременици, људи сродни по вери и блиски просторно. Ипак, прича до Архимандрита Михаила није дошла ниоткуда, и није дошла одједном. У VI веку, наиме, у доба цара Јустинијана, ми видимо већ успостављено поштовање, оличено у великој цркви у Мири. Светитељево име налазимо и код Теодора Лектора, историчара из истога доба, као и код Евстратија Цариградског, теолога и свештеника Цркве Свете Софије, који наводи једно од његових чуда. Но, и поред чињенице да је поштовање било раширено, ми и даље немамо житије, односно немамо биографске црте које би употпуниле ореол славе око његовог имена. Рам је ту, али из њега избија само снажна светлост; боје слике губе се у свеопштем блеску.
У том истом VI веку, у доба толико помињаног Јустинијана, један епископ пристигао је у град Миру да се поклони моштима Светога Николаја. Био је то знаменити пастир, који је дуго година провео у монашком подвигу, чувен по својим дугим путовањима и срдачности коју је испољавао према људима, кога је пратио глас чудотворства. Тај је епископ пристигао, дакле, из града Пинаре (такође у Ликији), и по Божијем промислу ту умро. Последње дане провео је покрај кивота свог имењака, којег је целога свога живота ценио. Ту је и сахрањен; мошти једнога Николаја, макар за неко време, почивале су поред моштију другог.
Николај, који ће у историју ући под именом Сионски, родом је из Ликије. Поучен искуством свога ујака, приклања се монашком животу, и узраста под његовим руковођењем. Касније предузима поклоничка путовања, која се неретко одвијају морем, и из Свете Земље доноси подвижничко правило и име будућег манастира – Сион. Дуго је провео у њему као архимандрит, истакао се бригом за сиромашне и старањем за чистоту вере у време када је ова била помућена опадањем хришћанске литературе и враћањем људи паганству и сујеверју. Своју ревност исказао је рушењем идола, изображења некада потиснутих божанстава која су ницала у крају као одраз поновног окретања многобоштву. У позним данима изабран је за епископа града Пинаре. Подвижник, ревнитељ, чудотворац – тако је био упамћен од својих савременика, и таквим га описује житије састављено недуго после његове смрти. Манастир који је основао, наставио је да живи генерацијама потом, али помен његовог имена изгубио се у вртлогу једне велике забуне. Као некада свечево тело покрај кивота у цркви у Мири, повио се у сенку његовог великог претходника, утихнуо и утопио се у његовој величини.
Моћ људске маште је огромна. Она превазилази све напоре воље и у чуђењу оставља силе разума. На Западу, на којем нису чули о Николају Мирликијском до тренутка када су његове мошти пред отоманском најездом пребачене у Италију у Бари, настао је један крајње неуобичајени вид помињања. У земљама германског севера, међу Енглезима, Холанђанима и Немцима, оформила се фигура старца који са собом носи врећу пуну поклона и добри дух Божића. С почетка је она опомињала на Светог Николу, утемељена на причама о скривеној милостињи коју је раздавао људима. Фигура се временом изметнула у фолклор, фолклор се изметнуо у карикатуру и потрошачки бренд. Оно што је некада био архијереј у граду на обали Турске, сада је у црвено оденути деда који јаше ирвасе и пије кока-колу. Али немојмо допустити да нас такав развој изненади. То је генеза промашеног представљања једног великог светитеља, то је цена маште. Увек долази на наплату када је пригрлимо уместо стварности и враћа нам на непредвидиве и сурове начине. Змија лаже и уједа; опојан и примамљив, мит се увек претвара у ругобу.
Све што знамо о Светом Николи долази из житија Николаја Сионског. И ревновање и милостиња и прекоморска путовања и чуда. Све су то цртице неопходне да би се употпунила слика узорног и свеобухватног пастира. Све оне оваплоћене су и уклопљене у том скромном човеку на најлепши могући начин. Ипак, Николај Сионски оставио нам је још једну дивну лекцију, вреднију можда од свих подвига које је у животу поднео. Отишао је у Миру Ликијску и поклонио се светитељевим моштима. Поклонио се остацима човека о коме није знао ништа. Њега је привукла вера, поверење у моћ заједнице да пренесе скривену суштину, а не бајка. Њему није било неопходно да зна. Знао је зналац људских срца и открио је колико је желео да открије. Остатак је био тајна, вреднота похрањена у недрима Цркве.
За своју верност Николај је био награђен на несвакидашњи начин. Његово име сахрањено је у историји, а од његових дела скројен је огртач за његовог великог претходника, заштитника и узора. И можда је то највећи дар великог Николаја нама. Што нам се представио у лику другога човека, не оставивши нас да у нашим посрнућима ткамо легенде недостојне хришћанске истине. Тако нам је иза њега, уместо узвишене тишине, коју нисмо кадри упити, остала прича о моралној величини вредној сваког опонашања. Прича валовита и изненађујућа, чвршћа од барке што одолева бури и мистичнија од саоница што хитровито прелећу преко месечевог диска.
Be First to Comment