Три Божија дара

Last updated on август 22, 2024

О светилима Источне цркве

Божији дарови непредвидиви су и разноврсни. Понекад су очити, и дочекујемо их раширених руку, али понекад нам долазе збуњујући и далеки, и да би смо их примили морамо их најпре пажљиво сагледати. Дар који најтеже и најређе прихватамо Царство је Божије у другоме, иако је управо оно нешто највеће што можемо добити. Управо оно употпуњава наше сијање, чини да Царство Божије узраста у нама. Пројављени лик другога, озарено лице брата, било је и остало камен спотицања, не само свету, већ и међу онима који су се зарекли на љубав. И као да прогони за живота нису довољни, оне којих свет не беше достојан неретко шаљемо на сметилиште историје. Осуђујемо их на заборав, ружимо њихов лик и дело, и тако поново разапињемо Христа, коме су се они предали у своме живљењу, и у којима је он нарастао до сопствене пуноће, и у њиховом блистању поново предао себе нама.

Антиохија, средина IV века. Град држе аријанци. На челу са патријархом Леонтијем удобно су се сместили по храмовима тог бисера Истока. Њихово време, чини се, трајаће вечно. Али напољу, изван градских зидина, другачија слика. Нешто се одвија, нешто неочекивано. Чује се певање које опомиње на певање анђела. Разлеже се вечерњим ваздухом, путује кроз ноћ и чемпресе, са једног брежуљка на други. То су две групе правоверних хришћана. Служе на отвореном са свећама. Једну предводи свети Флавијан, бранитељ православља и будући патријарх антиохијски. На челу друге је Диодор, мислилац и подвижник, а у данима што следе учитељ, исповедник и архијереј, образ читавог Истока и утемељивач антиохијске богословске школе.

Изданак знамените антиохијске породице, Диодор се школовао у Атини. Тамо је раскрстио са светом и световном филозофијом, и по повратку у родни крај основао монашку заједницу изван града, такозвани Аскетерион. Један од његових ученика је Свети Јован Хризостом. Диодор је сагледао његову величину и назвао га новим Крститељем, гласом Цркве и палицом Мојсејевом. Јован је пак у своме учитељу видео лик последњег пророка. Као и Крститељ, Диодор је живео у крајњој оскудици, претходно раздавши имање сиромашнима, као и Крститељ, неуморно је учио и проповедао, замерао се властима и јеретичким јерарсима, позивајући их на покајање. Доводио је себе у опасност, више пута био тамничен, и сваки пут приносио своју главу на овал вере, спреман да сконча бранећи њену чистоту. Као и Крститељ, поживео је у крајњој чистоти; његово тело било је грубо и испошћено, а његово лице опомињало је на лице анђела.

Колико је опојан и мио био Диодор Светоме Јовану и другим православнима, толико је био трн у оку рушитеља Цркве. Јеретици, превасходно аријанци, аполинаријевци и духоборци, били су на вечитом удару његових проповеди. На удару је био и Јулијан Отпадник, гонитељ хришћана и поклоник паганства. Цар аријанац Валенс прогнао га је у Јерменију. На путу ка месту казне упознао је Светога Василија, са којим ће се спријатељити, и с којим ће остати у преписци до краја живота. У Јерменију Диодор је отишао као свештеник, а недуго пошто се из ње вратио, добио је архијерејски чин. Постао је епископ града Тарса, оног истог града из кога је потекао апостол Павле. Оданде ће потећи његове пастирске речи, проповеди о достојанству људске природе у Христу, критика паганске мисли и тумачења Светога Писма. Спој ово троје постаће темељ и неизоставни белег будућих изданака антиохијске богословске школе. Међу њима издваја се други Теодор, од кога сазнајемо о самом Диодору, као и о толиким личностима и догађајима у историји Цркве. Велики историчар, мали Теодор, Теодорит Кирски.

Како сазнајемо из његове Духовне историје, Теодорит се родио у Антиохији од бездетних родитеља, највероватније сиријског порекла. Већ замакли у године, обратили су се пустињаку Македонију, чије молитве су га допратиле на овај свет. Подигнут у монашком окружењу и васпитан на делима сиријских и грчких црквених отаца, као и античких историчара, Теодорит је одмалена себи утро пут будућег интелектуалца и подвижника. По смрти родитеља раздао је своје богатство и, још увек млад, предао се аскетском животу у манастиру Никерти, недалеко од Апамеје, где га је, задубљеног у молитву и књигу, затекао позив на свету дужност. Столица незнатног града у оближњој покрајини Кирестици била је упражњена. Био је изабран за епископа Кира.

По самом приспећу Теодорит је заволео град. Заволео је његов крајолик, његову архитектуру и његове људе; тешко је рећи да је иједан пастир толико срастао са седиштем свога служења. Теодорит је неуморно проповедао, обраћао јеретике, окупљао људе од пера, пружао уточиште прогоњеним хришћанима. Од црквених прилога хранио је потребите и предузимао градитељске радове. И ту се пројављивала његова култура. Нису само цркве ницале. Иза њега су остали мостови, дворане, водоводи, болнице, купатила. Али битније, остала је мисао. Тамо је Теодорит писао своју Црквену историју, тамо су у њеним редовима, исписаних у једноставности и језичкој чистоти, оживели ликови аскета и мученика, тамо су на светлост дана изашла његова излагања православља и тумачења Светога Писма. Остаће Теодорит у вези, што личним похођењем, што преписком, са многим именима хришћанске васељене. Они ће га награђивати срдачношћу каквом зраче само чисте душе, и обасипати бујицама похвалних речи. Од стране јеретика и пагана, остатака необразоване градске светине, надоћи ће каменице, те ране на неуморном телу. Ипак, каменице које ће му у одсутном часу упутити једноверни хришћани поради његове подршке браћи, сручиће се са много већом тежином и изазвати ране на телу Цркве, ране које и данас трају.

Највећи подвиг овог дивног светитеља представља његова борба да у очима остатка хришћанства изложи вредноте које је породила његова матична Црква, благослове антиохијске богословске школе. Али, није вредело. Он је објашњавао, они нису разумели. Молио је, нису слушали. Осуђивао је, нису се пренули. Али он је остао веран. Уз све притиске, остао је веран људима које је познавао, али и које није стигао да упозна друкчије до преко списа. Један од њих је управо Диодор, од кога је наследио пастирску неуморност, љубав према Христовом човештву и дословном схватању Писма. Другога је познавао посредно, али му је име истакао у својој Историји, прославио га и овековечио.

На хоризонту света оденутог у теолошке распре, кроз наносе неразумевања, клевета и заборава, као кроз маглу, помаља се дух Теодора, епископа Мопсуестијског. Дух блистав и мисаон, независан, уздижући, као светионик над таласима намрешканог мора. У њему ће се сажети напори антиохијске богословске школе: разум, научна тачност и историјска доследност, морални динамизам и нагласак на слободи наше воље. Они ће просијати из његових списа, догматских, литургичких и егзегетских, списа који су хранили толике генерације хришћана и узбудили духове једног другог света и друге културе. Ови до данас узбуђују својом слојевитошћу и смелом оштрином, прецизношћу у излагању вере, лишеном мистификоване патетике и сваке острашћености.

Теодор потиче из антиохијске породице чији су чланови заузимали висока места у управи града. Уместо да се оствари у каријери правника, за коју су га очито припремали, одлучио је да са својим другом Златоустим напусти учитеља Либанија и преда се подвигу у манастиру реченог Диодора. У тим раним аскетским данима однекуд се појављује девојка Хермиона, и само је писмо Светога Јована, натопљено сузама, успело узаврелог младића да врати на пут којим ће непоколебиво крочити до краја живота. Теодор се одужио пријатељу на дирљив начин. Упутио му је речи утехе док су га слали у прогонство са цариградске катедре, ни не слутећи да ће они који су се окомили на његовог земљака једнога дана судити и њему. И Златоусти ће се присетити старе љубави, љубави топле и искрене, незалазне, и у свом срцу оживети сећање на ту усправну и племениту душу.

Теодор је превасходно вреднован због своје речитости и јасноће израза. То му је још за живота донело надимак Тумач. Колико је његова реч била силна, а појава убедљива, сведочи признање цара Теодосија, који га је слушао на једном синоду у Цариграду. Онај који је имао прилике да слуша толике оце и беседнике, удивљено је изјавио да никада није чуо таквог учитеља. Признање су одавали и епископи суседних дијацеза, али оно највеће стизало је од његове пастве, заједнице Мопсуестије, која је била спремна да растргне оне који су долазили са оптужбама против њега. Таква узаврела љубав није долазила само од речи које је говорио, већ и од начина на који је живео. Златоусти се присећа његових дугих молитава, строгих постова и бдења, спавања на голој земљи и истрајног читања Писма. Његов лични подвиг, помирљивост коју је гајио према људским слабостима, сусрети са паством на литургији у евхаристијским молитвама које је сам састављао, обраћање пажње на каноне, на чистоту вере, на живот манастира, учиниће га једним од највољенијих епископа у повести Цркве.

Оптужбе подигнуте против Теодора дошле су из Александрије, колевке мистике и метафизике, и тичу се филозофских финеса и лингвистичких спекулација. Оне су одувек тињале храњене сујетом и тежњом за престижом катедре, нарастале упоредо са његовом славом. Али и када су на своју страну придобиле подршку царева и патријараха, нису могле да зауставе силину његове речи. Јер она је наставила да се изучава у школама у Асирији, у Низибису и Едеси, у манастиру Светога Хормизда у садашњем Курдистану и на училишту Гондишапур на југозападу Персије. Утицајни епископ Ава пренео је у родну Персију његову литургију, а читавим Истоком кружила је збирка његових писама, такозвана Књига бисера. На Западу, где за њега готово нису ни чули, његове беседе читали су под именом других отаца, патријарх Фотије користи његова тумачења у својој богатој библиотеци у Цариграду, а ехо његове мисли одјекује и у библијским коментарима расутим по илуминираним псалтирима у далекој Ирској. На Исток реч је отишла много даље, до Индије и до Кине, и одјекнула много снажније, тако да га један Исак Сирин назива стубом православља и проклиње оне који проклињу њега. А проклео га је сабор на ком су кривотворили документа, на ком су батинали епископе и тамничили их приморавајући их да их потпишу. И, прошло је. Анонимни у карактеру и историји, они су то учинили. Насупрот њиховим потписима, међутим, светлуцају одлуке једног другог суда. Суда незаборава и суда милости. И док се данас речи осуде тискају по неуочљивим књигама наслаганим по прашњавим полицама, у Цркви бруји, и Свети Дух обилно силази на евхаристијске дарове на умољење божанственог Теодора.