Last updated on октобар 6, 2024
О очовечењу Бога Логоса
Давно пре но што ћемо примити светлост Истине са небеса и почети рачунати време, у земљи пламтећег сунца и пешчаних дина живео је владар коме је мудрост испунила кратак век. Тутанкамон, „жива слика Амона“, пронађен је где спава у својој гробници у Долини краљева. Пронађен је мумифициран, по обичају сахрањивања, заштићен тешком златном маском и окружен предметима који ће га пратити у загробном животу. О покојнику не знамо ништа. Гробница је нетакнута, али нема. Неми су и историјски извори; оно мало што их има дају врло штуре смернице; остали леже расути по песку, похрањени негде испод његове површине, скривени у јамама заборава.
Заборав. То је оно чега се млади фараон плашио. Јер, знао је да смрти не може умаћи и да се бесмртност тражи само у имену. У својој мудрости био је изједначен и са последњим робом и сиромахом; ту истину знали су и они. Без обзира на положај, сви житељи те мистичне земље знали су да подлежу смрти, и да их она чини једнакима. Долази када јој се прохте, обара јаког као и болног, узима новорођенче када и старца, не да се поткупити златом, не клони се колиба сиромаха. Свакога узима, све граби, у сваком тренутку на хиљаде различитих начина растаче природу човека и одвлачи га својим канџама у ходнике заборава. Иза њега остаје сунце, шум реке и ветар што разноси песак. А онда, и оно зађе. Све је утихнуло, пао је мрак. Пустињу је прекрила тама.
Протекли су векови. У земљу из које су избегли његови поробљени преци, пристигао је Спаситељ света, тек рођени бегунац, да би за њим, као каквим силовитим воденим током, кренуло мноштво мушкараца и жена. Новорођени, побегли од света. Мученици, подвижници, јерарси, девственице, исцелитељи, учитељи Цркве… Земља некада притиснута сенком идола, сада је просијала толиким светилима око Сунца правде. Једна звезда, међутим, издваја се у том несагледивом јату. Попут витлејемске водиље, висок и блистав јавља се Атанасије, светионик васцеле Цркве, сведок оваплоћења, архиепископ александријски.
Уколико би било могуће сажети хришћанство и представити га у лику једног јединог човека, био би то Атанасије (на грчком бесмртни). То је један од портрета о ком и знамо и не знамо много. Читамо, и чини нам се, речено је тек понешто; радо бисмо још. А онда одложимо штиво. Пређемо на другу ствар, али мисао тек тад навире; прочитано се враћа. Живот тог Александринца, чији нам корени нису познати, неухватљив је попут реке у којој је као дечак крстио своје вршњаке, и тајновит попут бунара у коме се као епископ крио од прогонитеља. Као проницљив богослов, који је почео да пише веома рано, већину архијерејског века провео је у изгнанству, те је проповеђу ширио оно што је некада изложио у списима – истину о природи Божијег Сина. Од забачених села египатске пустиње до метропола Трира, Софије и Рима, тај неуморни пастир сведочио је сродност Христове природе Очевој, јер је од вечности његов, и сродност његове природе нашој, јер је уистину постао један од нас. Он није међукарика, није половичан. Између Бога и човека није потребан посредник. Сам Бог сишао је међу људе.
Спис О Очовечењу Бога Логоса свеобухватно је дело. Настало је као одговор хришћанства Јеврејима и незнабошцима, излагање суштине вере кроз призму оваплоћења Господњег. Настало је рано. У њему се не помињу аријанци, што нам даје добре смернице о времену настанка. Ипак, у делу је зацртана теологија александријског учитеља, методичност и јасноћа којом је приступио проблему. Дело почиње контрастом између паганског и хришћанског света, контрастом у вери и у мисли. Незнабошци су остатак поробљеног човечанства. Њихова вера почива на идолима, представама божанстава која су далеко и која свако замишља према своме нахођењу. Разуђена и никада утемељена до краја, веру је пратила мисао. Објашњења о настанку света и човека, о природи ствари, о правцу кретања времена и смислу живота стизала су у најразличитијим облицима у зависности од карактера човека или школе. Али истина, она чврста непоколебива стварност која је непромењива и не подлеже нашим тумачењима, упорно је остајала ван видокруга. Зато је и само очовечење Сина Божијег за Хелене била саблазан. Због чега би Бог постао човек, стварни човек, без користи и авантуризма, без намере да једнога дана то престане да буде? Постати човек занавек, обесмртити читав људски род, коси се са свим представама о његовој недостојности и пролазности, неутемељености и разноликости, коси се са пролазношћу света као таквог.
Збиља, због чега је Бог постао човек? Није ли то могао одмах да учини? Или, да ли је то уопште морао учинити? На одговоре на питања попут тих морамо да сачекамо схоластичаре; Атанасије се њима није бавио. Уместо тога, он нас враћа на Књигу постања и стварање човека. Човек је створен од природе, а природа је створена ни из чега. Као таква, она дели сродност са ништавилом. На известан начин, она му тежи. Био је потребан само грех, и та сродност почела је да је подрива. Грех је водио у пропадљивост, пропадљивост је водила у смрт, а ова пак у ништавило. Читав космос поринуо је у матицу која га вуче у небиће, у празнину из које је створен.
Ипак, човек није само дело природе. Он у себи носи лик Божији, силу Логоса. Човек је од самога почетка у сродству са Богом. Тај део његовог бића, оличен у његовом уму, савести и слободној вољи, противи се греху и смрти, али није довољан да их победи. Штавише, човек се није временом усавршавао и поправљао, већ је тонуо у безакоње и помрачио лик према којем је створен. Окренувши се стихијама и демонима оличеним у статуама немуштих идола, почео је да обожава природу, којом је одређен да влада. Без обзира колико су неки сачували од првобитног достојанства и здравог разума, сви људи су се нашли под грехом без разлике, и нико није био у моћи да врати првобитно стање и заустави процес. За тај подвиг био је кадар само онај који од вечности стоји изван творевине. Био је кадар само Син Божији.
Син Божији – Логос (Реч, Смисао) сишао је међу људе, у јеврејски народ, коме су биле предате заповести и обећања. Дошао нам је кроз девојку по имену Марија. Атанасије истиче њену девственост. Као што је човек двојан, створен од природе, а према лику Божијем, тако је и Исус Богочовек двојан, од човечије природе, а једно са Оцем. Из његовог наручја он је сишао к нама, да бисмо кроз страдање, које је било јавно, добили толико потребно искупљење, а кроз васкрсење дочекали потпуно обновљење наше природе и, више од тога, сусрели се са небеским Оцем.
У време када је Атанасије писао, већина становника Царства и даље су били незнабошци. Смејали су се идеји оваплоћења, као и идеји страдања и васкрсења, баш као што су се Јевреји саблажњавали на те исте појмове. И управо је њих Атанасије истакао у своме делу; управо су они стубови хришћанства. Али све почиње Божијом жељом да крочи у овај свет, љубављу с којом нас сусреће у Исусу Христу. Порицати догађај очовечења значи порицати ту љубав. Љубав која шири руке са крста и тако грли и Јевреје и незнабошце, коју је у наручје узимала мајка, нардовим миром помазивала пред страдање Лазарева сестра, коју су платном пред погреб обавијала двојица пријатеља. Ту љубав је у недрима усидрио Атанасије, и сведочио је сваким удисајем. Сведочио ју је када је излагао веру на сабору у Никеји, када је за њу живео у прогонству, када је писао васкршње посланице својој пастви, када је писао о свом пријатељу Антонију Великом, када је помирљиво говорио о оцима Цркве. Јединство Цркве у тој љубави, јединство храњено вером да је Бог сишао међу људе, и да нас од њега више ништа не може одвојити, пламтело је у том човеку у свом пуном сјају, и он се пројавио као жива слика Божија, нарастао у висину Богочовека.
Be First to Comment