У време Августа, јединог на земљи

О рођењу новога царства

У првом веку пре Христа римску републику потресали су силовити и крвави преврати. Вековима гомилано богатство учинило је грађане отежалим и слепим за државне послове, а њихове предводнике бескрајно лакомим и исувише моћним. Ти су утицајни појединци иза себе имали читаве легије оданих им људи и само је њихов међусобни споразум одржавао крхку равнотежу. Само је договор чувао мир. Али реч, реч је кршена. Најпре Први, потом Други тријумвират су пали. Жртве су се гомилале. Катилина, Помпеј, Цезар, Цицерон, Антоније, Клеопатра… Хиљаде појединаца, оданих, користољубивих, фанатичних пало је борећи се на страни својих заповедника. Писторија, Фарсал, Мунда, Филипи, Акциј…  Мегдан за мегданом, црпили су земљу. У том пламену и мору крви уздиже се фигура која ће надвисити све. Уздиже се Октавијан. Смишљен, одлучан и култивисан, хладан попут мермера којим ће обновити Рим, пројавио се достојан свога изузетног имена и древног прогласа апотеозе. Ова ће стићи након валовитог превирања. У једној навалној бици потонула је римска република. Потонула је неосетно, наступила су дуго жељена времена. Грађански рат је готов, цар је сео на свој престо. Море крај Акција је поново мирно. Свет је прекрио римски мир.

Недуго по тим догађајима, који нису заобишли ни Палестину, родио се цар. Његово рођење било је пропраћено знацима на земљи и на небу, знацима које нису разумевали ни они којима су упућени. То не треба да чуди, јер тако обично и бива. Божија посета најчешће не долази пропраћена разумевањем. Девојка из Назарета није разумела речи анђела, нити их је разумео Јосиф, дрводеља који је преузео бригу о њој. Ипак, они су назирали значај будућих збивања и величину онога који ће се родити. Величину су назирали и људи са Истока, који су пошли са својим караванима пратећи немушту звезду. Као некада Аврам, запутили су се у обећану земљу, погледа упртих у небеса, док ће на дну њихових ковчега лежати поринута тајна. Тајна истих тих небеса, слава земље и хладна, горка и бескрајно дубока тама гроба.

Године су прошле, цар је порастао. Са  њим, појавило се и Царство. Појавило се са чудним гласником, и његовим признањем да није достојан да одреши ремена на обући онога који је дошао да се крсти. Али управо он, Јован, постао је симболом Новога Царства. Управо је он тај граничник, који најављује Царство и људима указује како се улази у њега. Јер, свако царство настаје по људском нахођењу. Свако се јавља у крви и гута оне који одбијају у њега да уђу. Али Божије Царство, оно које претходи историји, које је Бог припремио од постања света, оно чека на оне који истински желе да приступе. У њега се улази одрицањем од свега што оно није. Улази се са напором.

Баш као што је долазак Господњи био скривен, и долазак његовог Царства је скривен. Скривен је као зрно горушице, које је с почетка неприметно, али када израсте, постаје одмориштем птица и надвисује осталу траву у пољу (Мт 13:31). Господ је своје Царство поредио са својом творевином. Са њивом и усевом (Мт 13, 24-30), са квасцем који треба да ускисне (Мт 13:33), са зрном бисера (Мт 13, 45-46), са мрежом пуном рибе (Мт 13, 47-50), са благом скривеним у пољу (Мт 13:44)… Ипак, када се дотиче човека, ту свако поређење престаје. Јер, човек није створен за поређење са Царством. Он је створен за Царство. И Царство је ту за њега. Одиста, оно није овде или онде. Оно је ту, у нама (Лк 17, 20-21).

Одиста, Царство Божије је у човеку. Баш као и семе горушичино, оно се у њему зачиње, нараста и најзад, рађа, а да он ни не зна (Мк 4, 26-27). Прст Божији је неприметан и, премда он некога дотакне изненадно, као што је дотакао Марију, или га дотакне силовито, као што је дотакао Савла, већину нас он дотиче тихо и ненаметљиво, као да нас буди, тако да када се освести, човек може погледати преко ивице своје колевке и угледати онога који је отпочетка крај њега бдио. Дешава се пак и да у тренутку освешћења, човек осети сву благост тога додира и тежину наслага сопствене недостојности. Прави су примери Петра, који моли Исуса да се удаљи од њега, јер је човек грешан (Лк 5:8), и жене грешнице, која је без речи сузама опрала Христове ноге (Лк 7, 36-50); у њој ће доцније предање препознати Марију из Магдале.

Царство Божије је скривено, и не долази на видљив начин, али зато се јавно проповеда и јавно се брани. Такав ће нас став увек доводити у сукоб са светом. Сам почетак Христове спаситељске мисије, када је читао Писмо окупљенима у синагоги, уједно је и почетак сукоба (Лк 4, 16-30). Докле год су чули оно што су желели да чују, задовољно су климали главом. На прве речи укора, Исус је морао да се склони. Маса се била усталасала, и ништа је није могло уразумити. Ни сама обећања, о исцељењима, о ослобођењу и прогледању нису се коснула њенога срца. Јер, њено срце није глас Божији; огледало је света. А свет не трпи да му се противречи. Не трпи када се укаже на његову мањкавост.

У објављивању Царства Божијег Исус је ишао до краја. Прошао је вратнице Јерусалима као цар, иако је то била тренутна манија народа, и изашао пред Пилата као цар, иако је то био део скарадне представе. Првосвештеници су се бунили на запис постављен изнад крста, али он је оличавао његову кривицу, у њему се сажимала сама срж оптужбе. Исус је цар, али не тек један од овога света. Он је сведок истине. Управо је дашак наговештаја те истине учинио да Пилат уздрхти. Не, он није послао у смрт тек устаника и сањалицу. Пред њим није стајао светован човек. Ово је било другачије.  

Рим није разумео збивања у Јудеји. Насупрот јеврејским чуварима закона, који су ослепели од блеска Христове појаве, он је тек назрео бледо светло на хоризонту. Било је то царство настало у бујању крви и силини жеље, надмено и срачунато, неодуховљено, нарасло у пуну меру испразности људских нада. Али када су оне пропале, светло у даљини стало је да нараста. Дани робовања су прошли, ближила се нова зора.

Царство које је Исус донео најбоље је оличено у њему самом. Не само као у носиоцу поруке. Он није тек преносник Царства. Он је Царство, он је и порука. Не дозволимо да нас снага ове слике забуни. Вратимо се у ону пећину покрај Витлејема, где је лежало дете у јаслама. То је био знак. Знак на који је пастире упутио анђео са небеса (Лк 2:12), просте људе који су у пољу чували стада. Они су били први сведоци његовог рођења. Исто тако, он је знак против кога ће се говорити (Лк 2:34). Он је Син Благословенога (Мк 15, 61-62), једно са Оцем (Јн 10:30), пут, истина и живот (Јн 14:6). Живот просијао из пећине, из утробе земље. Тамо, у њеним дубинама, ми ћемо одложити крхотине нашег постојања. У дубинама ћемо га поново срести.