Тајне Јордана и врели песак пустиње

Last updated on јануар 25, 2024

О крштењу деце

Христово крштење, познато још и као Богојављење, преломан је догађај из Спаситељевог живота. Моменат када Исус излази пред Јована, моменат Крститељевог признања сопствене недостојности, затим приклањања вољи Господа који се сам приклања њему, човеку који је позивао на покајање, нашли су места у богослужбеној пракси и иконографским приказима, као и у толиким егзегетским тумачењима и моралним беседама. Тајанствени глас, који је уздрмао Јована, и голуб који кружи на небесима, крунисали су ову сугестивну и снажну сцену. Исус излази из тамних вода Јордана и повлачи се у дубину пустиње, у чијој осами проводи четрдесет дана. Након боравка са анђелима и животињама, и победе над искушењима, започиње његова мисија. Уједно, то је почетак нашега пута.

Крштење није испливало као синтеза богословских мишљења ране Цркве, нити је произишло из остатака паганских обреда иницијације. На њега је позвао сам Господ, установили су га апостоли, пригрлили сви хришћани, без разлике. То је тајна која је, чини се, окупила припаднике свију вероисповедања и, без обзира на мноштвеност ходника у тој грађевини која се Црква зове, остала урезана у срце свакога њеног станара. Ревносни, успавани, заблудели – свако се сећа тих тајновитих врата. Човек пред њих стаје смртан и грешан, тражи опроштај и спасење, куца у нади на нови живот. Међутим, управо ти једноставни појмови, изговарани често и рутински, неосетно су ишчилели из нашег поимања. Шта је грех? И шта је опроштај? То су питања која неминовно прате тајну, а одговори на њих не умањују њену мистичност. Напротив, од њих она постаје блиставија. То је нарочито очито у њеном најчешће примењиваном облику. У случају крштавања деце.

Данас се питање крштавања деце готово не поставља, иако се неки радије решавају да одлуку о приступању заједници светих оставе самој деци. Такав приступ чешће је последица неинтересовања него поштовања нечије воље, док пак у очима оних који своју децу приносе крстионици одмах по рођењу, тајна бледи у сенци наступајуће свечаности. Забавна музика заглушује речи крштенских химни, и весеље трпезе баца у заборав сусрет са Христом. Ипак, и код једних и код других, као какав страшан сан, негде у дубинама подсвести чучи страх од осуде и страх од пакла. Детету прети смрт, духовна смрт, уколико се не просветли крштењем. Прети му живот у вечитој смрти.

Одсуство помена крштавања деце у Светоме Писму, као и код апостолских ученика, све до Иринеја, не треба да буни. Његово одсуство не значи да га није било. Није било директног помена, али исто тако можемо устврдити да није било још нечега. Није било пенитенцијалних (казнених) канона за родитеље који су пропустили да крсте своју децу, нити пак посебних молитви приликом испраћаја новорођенчади. Штавише, многи оци Цркве, одгајани у духу хришћанства, крштени су у зрелом добу. Амвросије, Григорије, Василије, Јован Златоусти, Јероним Стридонски и Августин. Њихови родитељи нису се плашили изненадне смрти, која је гутала толику децу, и препустили су одлуку њима. Њима и Богу.

Након што је неумитност казне за некрштене уздрмана и страх од испаштања изгубио своју моћ, рађа се једно друго питање. Чему крштење? И: шта се то тамо дешава? Исус се крстио да би нам указао шта нам ваља чинити. Њему само крштење није било неопходно. Он није имао на себи греха, да га очисти. Баш као што није себе прочишћавао постом и победом над искушењима која му је у пустињи приређивао ђаво. Али ми, рођени под силом природног закона у себи носимо пропадљивост природе. Носимо Адамову клетву. Због тога нам је крштење неопходно. Без њега наликујемо праведницима Старога Завета. Немоћни, живимо за смрт.

Одиста, како су живели праведници Старога Завета? Којим су очима видели Бога? Од Мојсија, који је дрхтећи приступио пламтећој купини на Синају, преко древних пророка, који су, ужаснути, гледали отворена небеса, до саме Марије, и њене бојазни пред појавом анђела, старозаветни човек је у страху доживљавао Бога. Пре сваког атрибута и општега приказа личности, Бог је за њега био страшан. Тај страх, освешћен или не, оправдан или не, долазио је од Адама и његовог скривања пред Богом. Адам је чуо Божији глас и уплашио се. Људи су наставили да се скривају, све док Јован није чуо глас на Јордану, и док нас Исус није научио да Бога називамо Оцем. Ипак, да би смо га назвали Оцем, потребно је да и сами изађемо на Јордан. Потребно је да сиђемо у његове дубине.

Човек се плаши дубине. Дубине морске, дубине земљине, дубине филозофске. Јер, свака дубина носи са собом ризик, свака представља процеп који прети да прогута наше поимање, слику света каквог знамо; доводи до крајњих граница карактер нашег постојања. Исус је сишао у дубину Јордана. Оснажен Очевим гласом и осењен присуством Духа, из ње је понео грехе овога света. Јагње Божије испунило је правду. Наново рођено, кренуло је на пут страдања.

Израњајући из крстионице, човек првих векова је са светлом што се око ње разлива упијао и мудрост ране Цркве. Грех је личан, и не може бити наследан. Ми не наслеђујемо Адамов грех. Ми наслеђујемо Адамов страх. Безнадежност, осаму и хладноћу. Наслеђујемо пропадљиву природу, која остаје и после крштења. Наша воља је склона греху и после, као што је била склона и пре крштења, рањива колико и Адамова пре пада. И не само то. Крштењска вода не спира грехе. Она води у измирење, води у опроштај. Речи Символа вере да исповедамо једно крштење за опроштење грехова не тичу се ритуалног очишћења које се збива по посети неке више силе. Тичу се нашег будућег живота. Живота након крштења.

Рани су хришћани више бринули за живот након крштења неголи за смрт која нас односи пре њега. То је стога што су тајну доживљавали као дар Божији. Крштење није коректив наше посрнуле природе. Оно је Божији дар нама, дар који се не своди на моменат очишћења, већ се протеже у загрљај Оца у векове. Али, да бисмо до њега стигли, потребно је изронити из мутних вода Јордана и запутити се преко врелог песка пустиње. Потребно је одржати завете. Тек удружена са подвигом и покајањем крштењска вода доноси плодове. Тек онда она натапа наша срца. Али промена је већ ту, на самим вратима. Јер човек, освешћен или не, крштењем улази у Цркву. Улази у један други свет, проналази свога родитеља, приступа заједници светих. Пре него магијско очишћење наслеђених и личних грехова, крштење је усиновљење, наш повратак Оцу.

Отац љуби свет, љуби сва своја створења. Уколико нам је омогућио да поживимо довољно да га изаберемо својом вољом и ка њему се пружимо подвигом, доживимо ту борбу као дар, и бићемо срећни. Уколико је неког нама блиског узео пре но што је својим узрастом досегао могућност преумљења, не тугујмо. Бог ни од кога не тражи оно што му није дао, нити узима душу да би је погубио. Али и то је знање које се добија у Цркви, и поступно. Отац га даје на дар са стрпљењем, пушта нас да га појмимо. А онда, шири руке. Једном када га спознамо у свој његовој близини, славимо га са незадрживом надом; радосни, усхићени, без залудне бриге, и без страха.