Студени дружевних вечери

Last updated on фебруар 1, 2024

О бегу Светог Саве

Година је 1236, двор цара Асена. Јака зима не спречава цара да се упути у лов. Двор, одвећ пуст, нашао се у забуни и у тузи. Те је јануарске ноћи, уочи недеље, у њему преминуо српски архиепископ Сава. Повратник са пута у Свету Земљу, намеран да се врати у домовину, отиснуо се на последње путовање. Болест, која га је пратила већ извесно време, сустигла га је. Крај постеље, бугарски патријарх Јоаким са малобројном послугом. Њима је свети поручио да не сазивају остале. Отишао је окружен онима које је Бог послао да буду крај њега у датом тренутку. Причестио се и опростио од присутних. „Слава Богу за све“. Биле су то његове последње речи. Напустио је овај свет без икаквог завештања и изричите жеље о сопственом телу.

У повести Цркве није била реткост да се неко одлучи на „свето изгнанство“, односно да напусти своју домовину да би служио другој. Та друга, по правилу, била је несродна по језику, пореклу и обичајима, и управо је та баријера пружала светоме оно што је понајвише желео. Упућивала га је на једну вишу отаџбину. Од раних ирских подвижника, који су лутали по средњовековној Европи, преко европских мисионара у беспућима нових континената, па све до модерних проповедника који се одричу благодети својих матичних земаља, ти су људи проводили дане у знаку крста. Са Савом било је другачије. Он је, можда, једини просветитељ који се са стране упутио своме роду, а не туђем, и који је од њега бежао. Једини који се уклањао од сопствене пастве.

Забачен у планине и опасан зидинама како због страних, тако и због домаћих завојевача, двор у Расу ни по чему се није разликовао од малих феудалних поседа свога времена. У њему се говорило о рату, о лову, приређивала су се витешка надметања и ширила богата трпеза. Али поврх свега, сневали су се велики снови. За то је било основа. Велики жупан Стефан Немања уздигао се међу својом браћом и показао да може да се носи са Византијом. Имао је синове који су обећавали. Није се плашио прекида лозе. И није се плашио да ће са њим утонути успон његовог народа. Међутим, појава његовог најмлађег сина збуњивала га је. Видно даровитији, није показивао склоности своје браће. Пожељни и нужни, власт и оружје били су далеко; ипак, из тог крхког склопа избијала је велика унутарња снага. С друге стране, Растко није имао илузија. Знао је да не припада ту, али знао је и где припада. Неочекивана посета руског монашког посланства изродила је смео план, и урођено визионарство, које ће изронити толико пута у потоњим данима, помогло му је да избегне потеру свога оца. Касније ће се са истим тим оцем поново сусрести, али на другачији начин и на другоме месту. Сусрешће се за вечност.

Савини подвизи и искушења на Светој Гори нису од значаја за ову тему. О њима се говорило, и говориће се у будућности. Сада је важно истаћи да је и на Атосу Сава тражио самоћу. Манастирски живот био је предворје раја наспрам очевог двора, али и даље само предворје. Живети у самоћи са Богом и ограничити своје сусрете само на духом блиска лица био је сам рај. Али Божији дарови не мирују. Растко није рођени мистик, он је рођени визионар. Човек истанчаног укуса и самоће, али и човек снажне воље и израженог осећаја за ред, поредак и потребе заједнице коју ће предводити. Тај ће га дар приковати за напуштену домовину.

Сава се враћа у Србију да измири браћу. Оно што тамо затиче, навело га је у њој и да остане. На неко време. Двор његовог брата Стефана није био двор његовог оца. Стефан је био ожењен Евдокијом, византијском принцезом. Имао је разгранате дипломатске везе, какве је његов отац склапао само у нужди, преко ивице мача. Имао је већу и стабилнију државу, и људе зреле за промене. Али није имао духовно покровитељство. Штавише, није било јасног указатеља шта је то духовно, и како му се приближити. Ту је пукотину Сава уочио и у њој се настанио. На наше спасење и своју муку. Заувек.

По доласку у Србију, Сава се настанио у Студеници. Убрзо је постао игуман. Брига о монасима пренела се у његов „Студенички типик“, као што се раније исказала у Карејском и Хиландарском типику. Биће ту доста рада на црквеном и државном праву (Номоканон), на устројству богослужења, на утврђивању вере… То је поготово дошло до изражаја када је постао архиепископ. Као архиепископ, Сава је имао две бриге. Прва је била да нашу цркву саобрази византијском моделу, односно да је уведе у токове историјског хришћанства. Историјско значи предањско. Литургијско, догматско, библијско, канонско. Шта су Срби пре њега веровали, и како је та вера била исказивана, није познато. Сујеверје је било и остало. И истините вере пре њега је било. Раширили су је још апостолски ученици. Једном пронета луча није угасла ни под каквим разарањима и сеобама. Али образовање, веровања, навике, укуси били су упитни. Народу је требало просветљење. Требао му је пастир.

Сава није био пастир каквог су желели. Његова жудња за самоћом била је прејака, и очитовала се у честим и дугим удаљавањима не само од владарског комплекса, већ и од блиских му монаха. У испосници понад Студенице, ноћи је проводио сам. У борби и у молитви. А онда, када би сишао и упутио се на двор, упадао би у искушење да се исувише меша у световне послове. И то је била друга Савина брига. Да држава буде саобразна Цркви. Односно, да власт, моћ народа оличена у његовим представницима буде хришћанска. То пак никада није било нити ће бити у оној мери у коју су уперене очи једног моралисте. Човек чистог живота као што је Сава имао је много што шта да замери брату, братанцу, великашима. А и они њему. Ти ће неспоразуми довести најпре до првог, потом до другог путовања у Свету Земљу. Као што је родитељско неразумевање од њега направило монаха, тако је братско неразумевање од њега направило ходочасника. А општенародно неразумевање? Шта је оно изнедрило?

Свети Сава најпре је монах, молитевник. Потом је саобразитељ. Слику хришћанства какву је имао пред очима на Атосу и у Цариграду покушао је да пресади у Србију, на првом месту у клир и у властелу. Са народом он није имао готово никаквог додира. Откуда онда приче о болницама, о школама, о просвећивању пука? Народне легенде произишле из тог истог пука, кога се свети упорно клонио. Јер, уколико народни прваци нису изучили основну хришћанску лекцију, како ли ће прост свет. А та је лекција о прихватању другога какав јесте пред Богом. Плетењем легенде никоме не указујемо почаст. Напротив. Тиме дајемо до знања да он није довољно добар у нашим очима, да је неприхватљив какав јесте, и да је само представа коју о њему гајимо у нашој глави вредна свтитељског венца. И Сава је то осећао. На двору нису имали жеље да се упознају са његовим младићким сновима, баш као што касније неће имати разумевања за његову самоћу, нити ће пак усвојити његове савете, који су умели бити преки, али никада без љубави и никада јалови. И он је од њих бежао. Цео живот је бежао. На Свету Гору, у Студеницу, у испосницу, у Свету Земљу, у Бугарску, у ћутање. На послетку, побегао је у пепео. Монах и ходочасник, на крају је постао изгнаник. Избегао од наше уобразиље и нашег неразумевања. А по васкрсењу, у које је толико снажно веровао, сусрешће се само са својим чадима, са оним који су били у стању да га виде онаквим какав стоји пред Богом, који су били у стању у њему да препознају Христа.