Ученост вере у одсеву мача

Last updated on октобар 6, 2024

О напорима једне шпанске породице

У „Дијалозима“ Светога Григорија читамо о крвавој епизоди из шпанске историје, о томе како се визиготски принц Херменгилд одметнуо од оца аријанца и примио православну веру. Ни у тамници пред смрт није је се одрекао, и није примио причешће из руку аријанског епископа. Крај младићев било је мучеништво, али оно је уједно било и крај аријанске династије, будући да је његов брат Рикаред озваничио саборно исповедање вере и ослободио Шпанију од столетног тлачења јеретичке властеле. Ту је упрошћену причу, лишену свих пропратних елемената о оружју, о устанцима, о борби за власт, Григорије упио од шпанских путника и ходочасника у Риму. Она је до њега стигла као на крилима, ветролета, омамљујућа, будећи мирисе једне пријатне прошлости. Водила га је у младићке дане, у расцветани град на Босфору, у загрљај незалазног пријатељства.

Леандар (човек-лав на грчком) био је најстарији у низу знамените деце патриција Северијана и Теодоре из Картагине Хиспанске. Још за његових младићких дана, породица се преселила у Севиљу, где ће се одвијати његова борба за утврђивање хришћанства какво нам је предато у Никеји и Халкидону. Уистину лавовска. Јер, та су два сабора дефинисала хришћанство више но ма који други, и њихово прихватање, односно неприхватање, правило је јасну дистинкцију између локалног романског становништва и германских дошљака. Али и дистинкцију између завојевача и поробљених. Визиготи су знали да имају моћ оружја, али и да се она завршава на ивици мача. Све остало било је у поседу локалног становништва. Ученост, култура, духовност. Њима су требали учени људи, требао им је кадар за двор. Ти су млади и даровити појединци имали прилике да утичу на своје господаре, али то је била игра са ватром. Ма како сирови били, Визиготи су се чврсто држали облика хришћанства који је опомињао на пантеон севера са којег су дошли. И зарад тог надчовека Исуса били су кадри да потегну мач, баш колико су правоверни били спремни да под њега приклоне врат. И Леандар је то знао. Прихватио је изазов.

Какви су путеви младога Леандра били по доласку у Севиљу, није нам познато. Али са сигурношћу можемо устврдити да је изградио успешну световну каријеру у администрацији, професури или праву, и да му је требало дуго да се одлучи за манастир. У њега је ступио већ у зрелим годинама, и није се задржао. Одазвао се једном другом позиву. Место архиепископа Севиље било је упражњено; Леандар сада носи пастирски штап. Једна од његових првих брига била је просвета, тако да је у граду основао училиште. То се допало елити. Везе у високим круговима прокрчиле су му пут до двора, и он постаје духовник многима, између осталог и мајци реченог Херменгилда краљици Теодосији, која је била мештанка и која је припадала саборном хришћанству. Тада започиње низ потресних догађаја. Под утицајем мајке и супруге, правоверне франачке принцезе, младић тражи крштење од Леандра. У њему, међутим, проналази више од тога. Проналази водича и заштитника, али и црпи снагу за преурањен и смео подухват – да озваничи православље. Као некада Константин Ликинија, оружјем ће приморати оца. Побуна није успела, принц је допао заточеништва. Отац-краљ још је и имао разумевања и воље за преговоре, али његова друга жена није, тако да је Херменгилд страдао по наговору своје маћехе. Но пре но што се сам чин извршио, још док је принц чамио у тамници, Леандра налазимо на лађи на путу за Константинопољ. Изгнаник, тражио је уточиште у средишту света.

Боравак у престоници Леандру је донео много тога. Као некада Иларије из Поатјеа, који је и сам био изгнан из своје средине на Исток, да би на њему боље упознао веру коју је исповедао, и Леандар је на Истоку стекао извесне духовне увиде. Не само да се упознао са делима отаца из старине, већ је изградио слику тренутних дешавања, уронио у спектар богословских дилема онога времена. Међутим, најплоднији његов сусрет био је са ученим и побожним римским изаслаником, будућим оцем Цркве, Григоријем Двојесловом. Пријатељство, које је обогатило обојицу, потрајаће и по растанку; Григорије ће своме сабрату упутити примерак својих „Пастирских правила“.

Леандар се вратио у земљу након краљеве смрти. Млади владар Рикаред усвојио је његове светоназоре и православље се постепено утврдило међу елитом. Након што је вера била изложена и објашњена на сабору у Толеду, остарели епископ могао је да се посвети својој првој љубави – књизи. И то не било каквој књизи, и не упућеној било коме. Била је то књига о монаштву посвећена његовој сестри Флорентини, која је била настојатељица више манастира, и под чијом је управом обитавало стотине монахиња. Она ће постати прва у низу великих шпанских духовница, чији ће се подвиг препричавати и утицај преносити са сваком новом генерацијом. Скончала је у манастиру Свете Марије покрај градића Есихе, у којем је столовао њен брат Фулгенције. На то место овај тихи човек дошао је у време Рикареда, а управо настојањем најстаријег брата. Тако се још један изданак картагинске породице нашао на позорници борбе за веру. Леандар се побринуо о свему.

И ево нас, на послетку. Долазимо до најмлађег и најчувенијег члана ове знамените породице. Сусрећемо Исидора од Севиље. Наследник свога брата на архиепископском трону на прелазу векова (600 г.), од њега је наследио јасне смернице у управљању црквом, као и инфраструктуру неопходну за будуће подухвате. А она је била непроцењива. За разлику од својих претходника, Исидор није морао да се рве са јеретичким владарима; могао је у целости да се препусти књизи. Уман и учен, он је то учинио. Севиљски пастир много је писао. Писао је трактате ради разјашњења вере, записивао је историју, давао упутства монасима, саборски доносио каноне, пружао осврте на Свето Писмо… Бавио се и литургичким радом; сматра се да је наставио рад свога брата, који је по повратку из Цариграда, у Шпанију донео нешто од византијске химнографске и богослужбене праксе. У многим списима оставио је трага о личном доживљају вере, непрекидно стављајући читање и размишљање изнад телеснога труда, а молитву пак изнад свега. У томе он само наставља древну аскетску мисао, коју је добро познавао, јер је познавао оце. Познавао је грчки, латински и јеврејски, и древне писце читао у оригиналу. Међутим, више од свега, Исидор се посветио култури. Јер, вера без знања је заслепљујућа, а без укуса отужна. И ту је културу представио у својој „Етимологији“, књизи толико разноврсној и толико обимној, да је потиснула многе класичне писце, обухватала сва знања оновременога света.

Шпанија ће још једанпут проћи кроз искушења, када се вера калила заједно са мачем. Недуго по реченим догађајима, окупираће је нови завојевачи, утолико опаснији, што су са собом донели нову веру и културу којој није било потребно знање истрошеног романског становништва. Арапска окупација трајаће вековима, од многих хришћана створиће мученике за веру, али ће и оставити дела достојна дивљења. У време у којем су, најзад, хришћани поново загосподарили иберијским тлом, један други човек, поданик шпанске круне, загосподариће Атласовим морем. Отиснуће се у непознато, преко океана, спустиће чизму на нова пространства. Његов ће подвиг пружити Цркви прилику за обраћање толиких душа, а људима од пера отворити хоризонте разумевања, пустоловима распламсати машту. Међутим, подвиг картагинске породице остаће забележен као јединствен у историји, ненадмашан у својим властитим мерама. Шпанија је тада била на рубу пропасти, на ивици грађанских ратова, а добила је стабилну државу и праву веру, саборну и предањску, веру изражену у перу човека најученијег на свету.