Велика краљица

Last updated on фебруар 16, 2024

О осами Јелене Анђео

По изласку из ниске, придодате припрате, када прођемо узвишени портал, и ступимо у манастир Грачаницу, налазимо себе затеченим пред плејадом свечаних ликова који нас посматрају са таванице и зидова. Званични, озбиљни, далеки… Неми, а као да причају, уливају трепет и поштовање. Један од њих издваја се својим положајем. Стара дама одевена у монашку ризу. Ова се спушта, тамна и тешка, преко крепосног тела, попут ноћнога свода. Целокупна фигура израња из ње као из какве тајне. Позива, премда са дистанце. Благо подигнуте руке, окренуте су према нама пре но према небесима, а из модрих набора, осим благослова, у јатима извиру питања. Питања о њеном пореклу, о уверењима, политичкој и градитељској делатности, тајновитој кончини. Питања о животу самом…

„Житија краљева и архиепископа српских“ од владике Данила отужно је и заморно дело. Театрални говори заглушују живу реч, а аутентични изрази тону у ехо празне фразеологије. Ако бисмо пак из живота сваке од описаних личности узели само оно што бисмо могли назвати информацијом, читав извештај могао би се свести на неколико реченица. Остало чине библијски стихови, хвалоспеви, молитве, тужбалице… Но, недајмо се преварити. Снага дела не лежи толико у ономе што каже, већ у ономе што наговештава, у алузијама, а више од тога, у ономе што не каже. И та тишина није случајна. Човек који је имао срећу да лично познаје људе чије ће животе описати, био је одличан психолог. Упорним ћутањем на пресудне догађаје у њиховим животима често је рекао више него да је о њима нашироко говорио, док је, с друге стране, кроз наизглед небитне детаље указао на кључне разлике међу карактерима. Али и оне као да су изречене у загонеткама, под велом тајне. Очита је, међутим, његова наклоност према Јелени. Од четири владарска житија њено је најинтегралније, структурално и морално, без оне злосрећне фразе да је благочестиви владар посрнуо под притиском нечастивога. Ипак, о њеном пореклу из њега не сазнајемо ништа, као ни о позадини њеног доласка на српски двор. Стога ћемо морати да се обратимо другим изворима.

Након смрти Стефана Првовенчаног, српски двор захватила је криза. Радослав (1234), потом и Владислав (1243), збачени су са престола. Нису се показали достојни круне свога оца. Трећи син Предислав већ је био навукао монашку ризу и постао Сава. Лоза Немањића почивала је на још неразвијеном грозду. Најмлађи Стефанов син био је сасвим мало дете када је стари краљ склопио очи, а у време доласка на трон младић без визије, без харизме и без искуства. Било је јасно да неће моћи да одоли притисцима суседних сила нити да се рве са ничим задовољном властелом. Било је потребно пронаћи му моћног супружника, и то што пре.

Потези Стефанове дипломатије надживели су га. Прва наша принцеза са Запада била је Ана Дандоло, и могуће је да је управо она утицала на челне људе да одврате поглед са Бугарске и хеленских краљевина на југу и подигну га преко Дунава. Тамо је, нашавши уточиште по мајчиној линији, на поседима угарске круне корене пустио византијски племић из династије Анђела; са својом женом Матилдом подизао је две кћери, у то доба стасале за удају. Дипломатија је прорадила. Затражили су и добили руку старије, а са њом и много више. Неслућено, својим приспећем у Рас, она у њега донеће одразе универзализма латинске културе, самоувереност и одважност крсташа и своју горљиву веру утрту на угарском двору и оличену у толиким прецима са духовним звањима по земљама франачке Европе. Али донеће и извесну самотност. Вечито подвојена, на њему боравиће као јела у планинској врлети, окруњена снеговима.

Да бисмо разумели сву дубину осаме краљице Јелене морамо најпре уочити дубину расцепа. Расцепа између двају светова. Из тог расцепа произилази њена величина. У расцепу је боравио и Свети Сава, али он је за њега био искључиво духовни. За Јелену, био је и културолошки. Био је душевни. Он настаје када смо телом присутни на једноме месту, а душом стремимо ка другоме. Чезнемо за оним што сматрамо својим домом. Јелена је своју чежњу расплинула по сурим зетским обалама. Како је време одмицало, њени одласци били су чешћи, а боравци у приморју дужи. Разлог томе није љубав према сунчаној пучини наткриљеној галебовима. Јелена, вероватно, никада раније није била на мору. Не. Тамо је живела њена сестра Марија, удата за француског витеза, с којом је до краја одржавала присне односе. Више од тога, тамошњи амбијент запљускивао ју је сећањима на свет у којем је одрасла. Свет романике и схоластике, ритера, трубадура, фратара и прелата. Тај свет, никада прежаљен, Јелена је донела у Србију. Колика је била намера да га у њу пресади, а колико само да га проживи никада неће бити до краја установљено. Оно што се да осестити чак и са оволике временске раздаљине јесте снага осаме која ју је пратила. Да би смо је разумели, морамо се запутити њеним стопама. Морамо заронити у сам расцеп.

Раселина је најпре била духовна. Језик, обичаји, укуси, манири, све се да усвојити или барем прилагодити. Вера је оно на шта се човек не прилагођава, оно што је или његово или није; само њено присуство или одсуство дефинише га као личност. И вера је двојака. Очитује се према Богу и према људима. Док је Свети Сава вапио како би своју сабраћу охристовио, учинио ближим Богу, немајући притом да се потужи на сродност њихова бића, Јелена се склањала међу људе своје вере како би у њима пронашла одразе своје сопствене душевности. Проналазила их је у приморју, међу фрањевачким калуђерима, који су тада били тек оформљен ред, и чије је манастире богато даривала. Проналазила их је међу веселом дубровачком властелом, пијаном од сунца, и ученим људима барске надбискупије, одакле је вероватно доводила мајсторе за своју величанствену задужбину. Проналазила је утеху у самом папи, коме је поклонила икону која се и данас чува у ризници Цркве Светог Петра у Ватикану, и од кога је примала очинска обраћања. Њено се католичанство, међутим, ту завршавало. Њени духовни узори, расејани на Синају, у Јерусалиму и по испосницама Свете Горе, од ње су примали писма и поклоне. Она од њих, савете. Пред крај живота примила је монашку схиму по православном обреду, притом својеглаво задржавши своје име. Последње године провела је у Манастиру Благовештења, а дане у свом двору у Брњацима. Последњи пак позив упућен је локалном свештенству. Међу њима, и самом Данилу.  

Прошло је три године од представљења када су усплахирени монаси похитали рашком епископу Павлу с вестима да их је у сну посетила госпођа краљица захтевајући да буде извађена из земље. Павле, који је гајио према покојној господарици очински однос, присетио се упутстава које му је она оставила о своме телу. И ту је Данило нејасан, али очито је да је реч о некаквом пророчанству, и да је Јелена предосећала да њено тело неће дуго боравити у процепу земље. Нетљеност, која је потврдила завештања и сновиђења, ипак није највећи дар остатака велике краљице. Највећа благодат коју смо од ње примили било је измирење синова Милутина и Драгутина над њеним гробом. Ово је једини такав пример у нашој историји, откако су браћа Вукан и Стефан одложили мачеве над очевим телом. Тако се она потврдила као нови родоначелник династије, као стабљика која окупља лозу. Након што је испунила своју улогу и облагородила нас, прикупила се и повукла. Тајанствено као што се и пројавила. У застор ћутања.  

На послетку, застајемо пред тим немуштим гробом; хладан саркофаг и у њему шупљина. Од тела данас нема ни трага, нити пак знамо када је оно нестало. Са њим, нестао је и култ. У прави процеп своје личности, осаму у чијој тишини се сусрећемо са Христом, Јелена нам није дала да завиримо. Остаће забележен њен дан у календару (8. фебруар) и њена служба, коју је крајем XVI века саставио митрополит рашки Висарион. То су само муцави изрази захвалности, изостали чак из богослужбене праксе. Ипак, остаће забележено да је она поштована једино код нас и да је овековечена у мноштву приказа по манастирима нашег средњег века. Један од њих издваја се по дирљивости и лепоти. Посмртни одар Ане Дандоло. Син краљ Урош прилази да се опрости од мајке, около њега уцвељени велможе, дворјани и јерарси, иза њега погружена деца. А испод одра, у доњем левом углу, тик испред витких фигура Богородице и Исуса, клечи једна жена. Наслонила је главу на раскошни покров. Душа њене свекрве уснила је однета руком анђела. Узевши њену руку и подметнувши је под орошене образе, уснила је и она.