Царица тишине

Живот Маријин скривен у јеванђељима

Тамара изиђе и у тами украде светлост, у нечистоти украде светињу.

Ово су речи песме Светога Јефрема, великог оца источне Цркве. Песма је посвећена дочеку Христовог рођења, и осим речене Тамаре помиње и друге жене које налазимо у родослову по Матеју. Рава, Рута и Витсавеја (Уријиница) украшавају стабло Христових предака. Скупа са Тамаром, са њега бацају посебну сенку. Све четири су странкиње (Нејеврејке), и све четири су проблематичног морала. Уједно, оне су једине жене које су поменуте у стаблу, што нас природно доводи до питања: „Где је девојка из Назарета“?  „Где је Марија“?

Одиста, где је Марија? Налазимо је на крају, али под крајње специфичним околностима. Родослов, који почиње са Авраамом, завршава се са Јосифом. Прати лозу Исусовог старатеља. Овај се помиње као „муж Марије, од које се роди Исус звани Христос“. Тако, Марија није део родослова. Она је приљубљена уз њега. Као младица којој не познајемо раст ни семе, она се сместила у сенци тог великог дрвета. Процветала је скривена од наших очију. У тајни и тишини, донела је плод.

О Маријином пореклу јеванђеља ћуте. Не дају нам имена њених родитеља, нити изричу име племена којем је припадала. Тако, Исус је сишао из наручја Божијег и сместио се у утробу девојке чија је позадина застрта тајном. И не само позадина. Сама њена личност оденута је у вео ћутања. Оно постаје јасније уколико раздвојимо јеванђеља и сагледамо их понаособ. Прво канонско јеванђеље, оно по Матеју, причу о рођењу прати Јосифовим очима. Њему се јавља анђео и даје му упутства. Он је на мукама услед несхватљивог зачећа. Он дела као глава породице и брине о Марији и Исусу. На послетку, он је последњи изданак чувеног родослова. Он је потомак Авраама и наследник Давида. Он је веза са оцима из прошлости.

Јеванђеље по Луки даје нам шире и осећајније увиде. И више од тога, оно прати неуобичајен образац. Свако Маријино помињање може се назвати сусретом. С почетка, Марија сусреће анђела. Након чудесних вести хита у горски крај и сусреће Јелисавету. Потом је видимо где сусреће старца Симеона у храму. Ови сусрети пропраћени су дубоким и полетним речима, налик на песме. Јелисаветину хвалу и речи анђела и данас користимо у богослужењу, као и кликтаје саме Марије, а речи старога Симеона, које су толико потресле њено срце, пронашле су пут до вечерњих молитви. Међутим, Лука се ту не зауставља. Постоји још један опис, онај из Исусовог детињства. Јосиф и Марија враћају се са поклоничког пута у Јерусалим и губе дете из видокруга. Проналазе га у храму три дана касније и тај сусрет могао би се сматрати судбоносним, малим откривењем. Јер, откривење засењује пре но што расветљује, и открива наше незнање пре но што нам дарива спознају. Марија је након њега остала збуњена. Збуњени смо и ми, само кад се мало наднесемо над тим штурим стиховима. Њихово разлагање изазива занетост. Изотропно, изазива вртоглавицу.

Промотримо, изблиза, догађај који нам Лука износи са великом проницљивошћу. Јосиф, кога Марија назива оцем детета, скупа са њоме тражи Исуса. Траже га у пометњи и проналазе га три дана касније – временски период који подсећа на ишчекивање васкрсења. Пометња која је обузела апостоле након смрти Исусове одговара страху родитељске бриге, док њихова збуњеност при самим назнакама васкрсења одговара збуњености Марије и Јосифа када дете Исус одаје трагове свог божанског порекла. Сама идеја да је Бог послао Сина, да Бог уопште има Сина, била им је потпуно страна. Речи анђела, изговорене пре дванаест година, схваћене су симболично, и ништа, па ни само чудо зачећа није упућивало на тајну синовства која се тек имала открити. Али, Марија је памтила речи и слагала их је. Чувала их је на дну срца.

Та, наизглед спорадична епизода из Христовог живота казује о Марији више но можда све претходне. Јер, Маријина неупућеност у тајну онога кога је носила пропраћена је једном другом тајном. Тајном ћутања. Лишена дубљих увида и објашњења, она је упорно ћутала о догађајима којима је била сведок и у којима је и сама учествовала. Није, дакле, само јеванђеље ћутало о њој. Она је ћутала о њему.

Јеванђеље по Марку не доноси много тога. Осим при помену имена, Богородицу сусрећемо у једној успутно описаној ситуацији, када је са сродницима покушала да приступи Исусу који је проповедао (3, 31-35). Међутим, баналност не налази места у јеванђељима, и крајње обична животна ситуација нагло мења свој ток. Он је тада погледао на своје слушаоце и назвао их је мајком и браћом, оне који извршавају његову реч. Једноме од њих поверио је особен задатак. Поверио му је сопствену мајку.

Најзад, долазимо до последњег канонског јеванђеља. Оно је особено, особен је и његов писац. Јован, љубљени ученик, који је под крстом преузео бригу о Марији, не наводи њено име. Онај који ју је пазио до краја живота, пажљиво се постарао да је не ослови. Она је за њега увек и искључиво „мати Исусова“. У томе је следовао своме учитељу. Умирући, Исус је поручио мајци: „Жено, ето ти сина“. Још једанпут јој се обратио на исти такав начин. Када му је на свадби у Кани Галилејској пришла са молбом да учини нешто поводом нестанка вина. „Шта хоћеш од мене, жено? Још није дошао мој час“.

Молба је била услишена; кратак и одрешит одговор претходио је чуду. Чудо је пак било почетак знамења. Почетак обелодањивања мисије, предзнак њене суштине. Јер, као што је вода прешла у вино, узевши други, сложенији облик, тако се и наша природа мења, нараста у новом човеку у Христу. Али промена не бива без жртве. Вино опомиње на крв, крв која ће бити проливена на крсту. У оба случаја она је била тамо. У часу почетка мисије и у часу њенога испуњења. Она није само родила нашег Спаситеља. Родила је час нашега спасења.

Шта нам, на крају, јеванђеља поручују о оној кроз коју је Бог дошао међу нас? Поручују да се не прихватају задатка. Не желе да је опишу и не желе да је тумаче. Управо као што ни она није желела да опише и тумачи Онога који ју је испунио. Ово упорно ћутање, које није страно ни раним хришћанским писцима, ми нарушавамо обиљем празних филозофија и неукусних хвалоспева. Ројимо теорије, кројимо легенде, гомиламо епитете, а не помишљамо да се управо тако удаљавамо од тајне оне којој грчевито желимо да приступимо. Као недорасли који не могу без већ утртих мелодија и у природи носе слушалице на ушима, остајемо ускраћени музике коју она ствара за оне који умеју да ћуте. Остајемо ускраћени музике тишине.