До звезда и натраг

Путевима Козме Индикоплова

У почетку створи Бог небо и земљу…

Ове једноставне речи, којима почиње Књига Постања, читала је посада Апола-8 у свом обраћању на Бадње вече давне 1968. године. Они су имали срећу да виде ту земљу из орбите, земљу која је фасцинирала толике генерације путника и истраживача. Од смеоних феничанских морепловаца и викиншких пустолова у њиховим дракарима, преко ренесансних галија што су једриле ка обзорју нових континената, па све до подвига чувеног Гагарина, човек је стремио спознаји света у коме живи, његовог облика и величине, обиља његових становника и чуда која га испуњавају. Људи који су се отискивали на велика путовања неретко су имали око отворено за запажање и мисао довољно оштру да искаже одсјаје њиховог ума; иза њих би понекад остајали дневници. Марко Поло, Ибн Батут и Кристофер Колумбо само су неки од оних чији су доживљаји преточени у речи. Ипак, много пре њих, један други путник прошао је далеке пределе и посведочио чудне обичаје. Али његове очи биле су другачије. Он је њима тражио друга осијавања. Тражио је смисао.

У име Оца и Сина и Светога Духа

Овим речима започиње своје дело Козма, тада већ остарели монах на Синају. Дело разноврсно, обимно и украшено сликама. Дело пуно жара, слојевито и по много чему дихотомно. Контроверзно од самога пера. Његов аутор имао је узбудљив живот. Стремио је образовању, али га није добио. Кратковидост и лоше здравље спречили су га у томе, али да пропутује пола ондашњег познатога света нису. Трговац, који је пловио Нилом и источним морима, и који је са толиком приљежношћу описивао караване, егзотичне животиње и палате владара, обраћа нам се плаховито, на ивици анксиозности, у бризи да нам усади хришћанско поимање света насупрот паганског. Александринац, који је упио много од мистике своје земље, повео се рационалном теологијом Истока, богословским схватањима антиохијске школе. На послетку, онај који своју ученост дугује Ави, поглавару персијских хришћана, живот приводи крају у манастиру на Синају, далеко од школе свога учитеља, далеко од мора којима је пловио, земаља којима је јездио, а тако близу отаџбине, за којом се никада није освртао. Његов ум, како дуж пута тако и у књизи, увек је стремио даљинама. Увек је био другде.

Да би смо стекли јасније увиде у Козмину личност, морамо са великом пажњом приступити његовом делу, морамо најпре обратити пажњу на његову структуру. Овај мамутски спис, назван „Хришћанска топографија“, подељен је у дванаест поглавља, али само једно, једанаесто, доноси описе са његових путовања. Шта се онда збива у преосталих једанаест? Не журимо. Посветимо се сада овом једном; њему се једином иначе посвећују историчари и академици.

Путовања, дакле. Она се могу свести на два важна тока. Један је текао у правцу краљевства Аксум (садашња Етиопија), приликом кога је писац заронио у сам океан и посетио острво Сокотру. Други је према Индији, који му је и донео надимак Индикоплов (онај који је пловио до Индије). На та два путовања Козма се није отиснуо случајно. Биле су то увелико познате и утабане руте, којима су пре њега грозничаво хитали толики незасити трговци. У случају Аксума, домовине гласовите краљице од Сабе, опремали су караване са стоком и зачинима, и под наоружаном пратњом их слали у дубину Африке, све до острва Занзибара, где су их мењали за злато. Бикови, носорози са непробојном кожом, и тајанствени једнорози, неки су од примера фауне који су окупирали Козму; потоњи су нашли уметнички израз у месинганим фигурама у палати абисинских владара.

Описи Индије далеко су блеђи и неодређенији, те многе историчаре доводе у сумњу да је Козма одиста био у свим местима које је описао. Он пак помиње многе владаре, њихове размирице са дивљим Хунима на северу и употребу слонова у бојне сврхе. Ту је и занимљива прича о надметању грчког (византијског) и персијског трговца ради придобијања наклоности краља острва Тапробане (Цејлон). На похвале Персијанца на рачун свога шаха, Грк је само извадио златник на коме је блеснуо лик цара Јустинијана. Острвски владар упоредио га је са скромним персијским сребрњаком; свака дискусија била је готова.

Након читања овог, једанаестог поглавља, читалац би могао да окрене прву страницу и подсети се наслова. Затим би се с правом запитао: „Шта је ту хришћанско?“ Одиста, изузев неколико редова, у којима Козма описује устројење хришћанске заједнице на обалама Индије (малабарски хришћани), о хришћанству нема ни трага. Међутим, присетимо се да је оно тек једно од дванаест. Ред је да прионемо на преосталих једанаест.

На самом почетку, Козма се обраћа извесном Памфилу, за кога га је везивало лично пријатељство, и који је очито утицао на настанак дела. Такође се у пар речи одужује свом учитељу Ави и његовом сапутнику Томи из Едесе, који су му пренели знања за којима је у младићким данима толико жудео. Такав приступ није реткост у антици, да неко отвори дело кроз лепезу личних веза и драгих присећања. Међутим, ту се пријатни изливи завршавају. Одатле почиње антагонија између хришћана и оних који то нису, као и између хришћана који имају исправан доживљај света и оних који живе у интелектуалном отпадништву и мраку незнања. Шта је то Козму толико заокупирало? Јереси? Магије? Јавни морал? Ништа од тога. Заокупирала га је научна спознаја земље и њеног места у универзуму. Птоломејев систем, са сферичним обликом и кружењем планета стајао је у непремостивом јазу у односу на Библију и јеврејско предање. Не, свет је био равна плоча, поклопљена сводом подељеним на више нивоа. Изнад њега, као рибице у некаквом акваријуму, круже Сунце, Месец, звезде и планете; на самом врху су Господ и анђели, подно њега, демони. Само такав свет, оличен у Ковчегу Завета, у којем су се чувале свете таблице које је Мојсије добио на Синају, био је прихватљив за разумнога хришћанина. Само такав свет имао је смисла.

Где си ти био кад ја оснивах земљу?

Речи упућене Јову (38:4) једнако одзвањају данас као што су одзвањале у источној пустињи три хиљаде година раније. Међутим, мало ко их слуша. Није их слушао Козма, колико их не слушају савремени научници у својим убеђењима да баш њихове теорије разјашњавају постанак и кретњу универзума. Одиста, где смо били? На чему стојимо и шта јесмо? Где су нам границе? И шта, заправо, знамо? То није филозофско питање. То је питање религиозно. Питање – позив. Позив на смирење пред Богом, на признавање сопствене немоћи. Не само немоћи моралне, већ и оне интелектуалне. Вапај ка проширивању сопствених граница насупрот животарењу у учмалој самодовољности да знамо више него наш ближњи.

На послетку, ваља нам обратити пажњу на Козмин живот, јер и он је био једно велико путовање, и  у многоме подсећа на живот свакога од нас. У почетку нешто желимо, то се не оствари. Потом се предамо ономе што можемо или што морамо. У то уносимо младост, са њоме и лутања. Тек касније, у животу нас преокупира оно духовно, метафизичко. И ту постоје лутања, посрнућа.  Али њих је теже приметити него падове из младости, и духовно, којем стремимо, лако може да се изметне у одраз личних идеала и маглу неостварених снова. Козма је том духовном посветио већину своје књиге, и низ година свога живота. Међутим, у њега је унео збрку појмова и једну особену врсту острашћености коју гаје старији људи – потребу за исправљањем другога и неприступачност за промену мишљења.

Најзад, стижемо до неочекиваног закључка. Оно што је Козма тражио није била топографија, већ космографија, поредак и путања света. А он је откривен у једној јединој реченици у јеванђељу по Јовану. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединороднога дао, да ниједан који у њега верује не погине, него да има живот вечни“ (3:16). Давање, вера и живот вечни. Божији силазак, пропраћен жртвом и наша вера, која није без жртве, дарују нам живот вечни. Иза тог живота помаља се Он –  Логос, смисао. Открива нам космички поредак и обасјава путању света.