Носећи прволик ка изласку Сунца

Last updated on март 16, 2024

О ширењу хришћанства на Исток

У „Учењу Светога Адаја“ читамо о Авгару, краљу Озроене (садашња Турска), који се, оболео, обраћа Исусу путем гласника. Слушао је о његовим чудима и изразио веру у његово божанство. Зато он позива њега, Сина Божијег и чудотворца, да допутује у његову краљевину и исцели га. Тамо ће моћи да остане и на миру проповеда, далеко од злобника који га одбацују. Исус му пак одговара да није извршио мисију на коју је послат, али ће му након њенога свршетка послати једног од својих ученика. Обећање похитало испуњењу. Након васкрсења, ученик по имену Ананија, који је био и сликар, у Едесу доноси Исусов лик. Затечен одблеском драгоценога платна, Авгар му приступа са побожним страхом и исцељује се.

„Учење Светога Адаја“ настало је око 400. год. на сиријском језику. Пре њега, причу нам доносе црквени историчар Јевсевије и путница у Свету Земљу Егерија (обоје помињу писмо Авгара Исусу и његов одговор који се чувају у Едеси), као и Јефрем Сирин. Они пак не спомињу чудотворни лик, већ само писма, али слажу се да је хришћанство у Асирију донео свети Тадеј (Адај), један од Седамдесеторице ученика, и да је први пастир на тим просторима био његов ученик Мари. Њима се приписује проповед, формулација учења и прве службе. Приписује им се рађање вере у Међуречју.

Међуречје (Месопотамија) позорница је великих догађаја и колевка из које су на светлост историје искорачили толики даровити народи. Сумери, Вавилонци, Асирци, Хурити, Еламити… Појављивали су се на њој играјући сваки свој чин, претварајући је у расадник идеја и вештина, који ће богатити светску баштину пуна три миленијума. А онда је наизглед неисцрпно врело пресушило. Наступила су времена пропадања. Једно за другим, подручје су плавила царства. Као у Даниловом виђењу, најпре Персијанци, потом Грци, и на крају Римљани сручили су се на већ окошталу културу. Чинило се, осуђена је на пропаст, препуштена је гробљу заборава. А онда, у безнађу и мраку ништавила, блеснуло је хришћанство. Изнова, родио се живот.

Као да је између Тигра и Еуфрата потекла још једна река, хришћанство је подарило нови живот региону. Живот нов и другачији, изобилан, богат према мери онога који га даје. Месопотамија је била обновљена на неуобичајен начин. Некадашњи Вавилон, синоним за раскалашност и магије, постао је уточиште толиких подвижника, и несвета кула, недосањани сан гордих који су стремили да се изједначе са Творцем, сада је замењена стубовима са којих пустињаци уздижу своје неуморне руке Богу. На стваралачком плану, подручје је процветало читавом плејадом песника, међу којима је најпознатији Свети Јефрем, песника који су писали на арамејском, језику молитве и римовања. Али међу свим одударањима од Месопотамије какву смо познавали из доба паганских епоха, нова се одликује једном особеном врстом изолованости. Без обзира на своје апостолско порекло, на сведочанства мученика, на ране хришћанске писце као што су Татијан и Вардесан, на чињеницу да је развила свој литургички живот и да је користила сопствени језик, Месопотамија је остала у потпуности изван фокуса грчко-латинског света, скрајнута у његовј сенци. Он ће пак остати неупућен у њена достигнућа.

Град Селевкија-Ктезифон место је столовања католикоса, поглавара источних хришћана. У њему је 410. Мар Исак сазвао сабор на кога је пристигао чудан путник. Марута од Мартиропоља један је од ретких великодостојника који су добро познавали римски (византијски) свет. Он је тамо боравио више пута: у Цариграду, 381. у време одржавања чувеног сабора, али и касније, док су у јеку биле распре око Златоустовог свргавања. Марута није успео да спречи изгнанство свога пријатеља, али се кући вратио обогаћен знањима из Царства, као и моштима небројених светих по којима је град његовог будућег столовања добио име Мартиропољ (град мученика). А њих је било у персијском царству у скорије време, током владавине шаха Шапура II, и Марута се заложио да опише њихове животе. Штавише, успео је да придобије наклоност потоњег шаха Јаздегерда, чије одобравање хришћанства почетком петога века се сматра новим Константиновим едиктом. Али, за разлику од Константина, Јездегерд се није приволео крсту, и источни хришћани биће једина хришћанска заједница која никада није била повлашћена од стране државе. Све што је проживљавала и предузимала, долазило је од њених верних и њихове преданости Духу Светоме. Подвиг без преседана у хришћанској историји.

Задивљујућа самосталност није једино што је красило источне хришћане. Њихова љубав према учености и знању уопште довела је до рађања великих богословских школа, од којих су најпознатије у Низибису и Едеси. Оне ће имати снажније устројење и израженија интелектуална стремљења од оних у Александрији и Антиохији, које су биле училишта слободнијег типа, те се с справом могу сматрати претечом универзитета; по узору на њих Касиодор ће подићи у Италији свој Виваријум. Као подлошку своје богословске науке оне ће узети полазне тачке антиохијске егзегезе, као и мисао Теодора Тумача,  епископа мопсуестијског, који је остао вољени пастир читавог Истока, извор, узор и мерило, нешто што је за западне хришћане био Августин. То ће дотичне школе учинити омраженим и изолацију источне цркве претворити у јаз, али ни едикти византијских царева, ни повремена гоњења која су предузимали зороастријски персијски шахови неће окончати њихов рад, и он ће се проносити кроз читав средњи век, а оставиће трага и у модерној култури. Учеништво је и данас на цени у тој малој и истрајној заједници. Дисциплина и акутни осећај за стварност плодови су толиких генерација историчара и светописамских тумача.

Трећа одлика Источне цркве је њена изузетна покретљивост. Потпуно неслични тиховатељном наслеђу Византије, а опет, толико налик на браћу са Запада, асирски хришћани показаће хвале достојно прегалаштво и предузеће небројена путовања како би незнабожачке народе привели Христу. Југ Арабије, пустаре централно-азијског масива, обале Индије, врели песак пустиње Такламакан, монголске прерије и шумовите области царске Кине постаће њихове дестинације, и вековима пре но што ће западни мисионари ступити у контакт са азијским становништвом, у тим ће пределима богоносци из Селевкије-Ктезифона образовати бројне и плодне заједнице. Даљине, индивидуалистички приступ асирског хришћанства и ћутљива, самотна природа азијског човека учиниће да те заједнице никада не прерасту у националне цркве и да, експанзијом ислама, коначно одумру. Списи, локална предања и понеки свештени објекат и даље сведоче о њиховом вековном присуству. Попут крстова што су их на чела туркијских младића уцртале њихове побожне мајке, оставиће неизбрисив траг у души уснуле Азије. Једнога дана она ће се пробудити окупана зрацима новога сунца.

На послетку, прича нас враћа на почетак текста, на легенду о болесноме краљу и његовој жељи да прими Господа. На жалост по хришћанско митотворство, никада није било речи о Христовом лику на платну, осликаном или изатканом. Апостол Тадеј и први хришћани с њим, носили су Христа са собом, у радости и скривено, сваки понаособ. Оног истог Христа који је обећао да ће до свршетка века бити с нама (Мт 28:20), да ће бити са вернима који се окупе у његово име (Мт 18:20), Христа који страда у сваком свом следбенику у тајни (Дап 9, 4-5), изнова и изнова предајући себе Цркви. И ова ће нарастати сваким новим чланом који се пробуди и саобрази лику Првороднога, насупрот сеновитом лику старога Адама и насупрот распршеној мноштвености света.