Разговори са Оцем

О кушању у пустињи

И Дух га је водио по пустињи… (Лк 4:1)

Изгубљен, очајан, полулуд од глади. То би људи помислили при погледу на фигуру човека који лута пустињом сам; приказ који изазива језу, истовремено рађа отклон и дивљење. Сама пустиња је дивна и претећа. Грабљивице, жега, ноћне студени, одсуство хране, одсуство човека исцрпљују тело и муте ум; бацају у процеп самих граница постојања. У тај процеп, дубок и опасан, Исус је сишао претходно изронивши из процепа речнога корита. Одмах након крштења, он напушта притоке Јордана и склања се у голетну дивљину. По њој ће лутати четрдесет дана. Али већ у том истом стиху Лука напомиње природу тога лутања. Оно није било бесциљно, није било саможиво. Исуса је водио Дух. Међутим, беспућем није ходио сам. Тамо је био још неко.

Ђаво није приступио Исусу одмах. Чекао је да прође четрдесет дана, да се тело изнури али и да ум буде омамљен укусом победе. Победе над истим тим телом. Погружен у молитви, могао је пропасти дубоко колико се уздигао високо, али његов је пад остављен за крај. Пре њега, кушач ће напасти само тело.

„Ако си Син Божији, реци овом камену да постане хлеб“ (Лк 4:3)

Ако си Син Божији… Врло промишљене и опасне речи. Ђаво се Исусу обраћа тоном који имплицира признавање његовог божанства. Исус би одиста могао бити Бог, међутим, то није довољно. Само по себи, то не значи ништа. Он мора то и да докаже. И, нема сумње да он то може да докаже. Али, он то мора доказати онда када ми то желимо и на начин на који желимо. Јевреји су изискивали да сиђе са крста. Када то учини, онда ће веровати (Мт 27, 39-43). Ђаво је суптилнији. Он не тражи спектакл. Он само тражи од Исуса да задовољи потребе свог изнуреног тела. Он је разуман, он брине за њега. На ту бригу, која не удара само на тело већ и на људски его, Исус одговара да човек живи о свакој речи Божијој. Живот као целина, макар и материјалан, живот као такав, долази од Бога и испуњавања његових заповести. Долази од његове близине. Насупрот близини света, она је штедра и неусловљавајућа. Она призива, али се не намеће. Ова пак коју је нудио кушач, полако је стезала обруч.

„И изведе га Ђаво на гору високу и показа му царства овога света за трен ока“ (Лк 4:5)

Изведе га… Овога пута, нема претворног обраћања, нема помињања синовства. Али има нечег другог. Ђаво се сада појављује у улози водича. Он преузима улогу Духа, он је тај који води Исуса. Води га на гору високу одакле се пружао театралан видик. Изнуреност и титрање врелине ваздуха стварају величанствену фатаморгану. У трену ока, у свом блештавилу и сјају, пред Исусом се откривају сва царства овога света. „И рече му Ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће сва твоја“ (Лк 4, 6-7).

Власт и слава. Прастари пориви људскога срца. Власт произилази из опсесивне потребе за контролом, док је слава одраз наше величине. Али и у једном и у другом случају, човек себе ставља у зависан положај. Владалац зависи од онога над чим влада, од људи или ствари, а слава је бесмислена уколико нема кога да је уочи. Као и у првом искушењу, и овде се Исус доводи на руб послушности према кушачу. Само, док се у првом опасност крила у испуњењу његове молбе, подупрта природним захтевима тела, и лукаво обмотана у задовољење знатижеље, сада је она посве откривена; Исус је суочен отворено и директно са величином свога саговорника. Преостаје само да му се поклони.

Као по обичају, Ђаво је и говорио и није говорио истину. Јер, најопасније лажи нису ствари које су измишљене, већ оне које су изокренуте. Он јесте кнез овога света (Јн 15:30; 16:11), али власти су од Бога установљене (Рим 13, 1-7; I Пет 2, 13-14). Нема нигде говора да је Бог предао власт Ђаволу. Штавише, земљу је дао синовима човечијим (Пс 113:24; ПремС 9, 1-3). У оној мери у којој ми одустанемо од власти која је дата нама, у тој мери је предајемо Ђаволу. Међутим, и ми смо само корисници те власти. Нисмо је створили нити је можемо задржати. Имамо је само онолико колико се зближимо са Богом који је даје. Та близина позива на службу, и управо је то и био Исусов одговор. Поклоњење и служба припадају једино Богу.

„Иди од мене, Сатано“. Биле су то речи којима је Исус поткрепио свој одговор. Претња, наредба или молба, оне одражавају негодовање и заоштрење. Али и рањивост. Ђаво, међутим, не одустаје. Води га у свети град, поставља га на крило јерусалимског храма и поручује му да скочи.

„Ако си Син Божији, скочи одавде доле. Јер је писано да ће анђелима својим заповедити за тебе да те сачувају, и узеће те на руке да се не спотакнеш о камен ногом својом“ (Лк 4, 9-11)

Поново, у први план враћа се се синовство, али овога пута оно није везано за природу и власт коју Син Божији има над њоме. Везано је за његов однос са самим Оцем. Ако је Син Божији, Отац ће учинити све за њега. Скок са узвишеног места као што је храм савршена је прилика за то. Где ће се божанство Христово боље исказати неголи у храму, најсветијем месту јеврејског народа, вазда пуним посвећеног света. Он ће скочити, и сви ће видети, све ће посведочити колико га Отац воли. Био би то јасан почетак мисије. Осим што то не би била мисија на коју је послат. Бог се не да искушавати.

„Испитајте и видите како је добар Господ“ (Пс 33:8). Испитивање на које смо позвани није исто што и кушање. Испитивање долази од наше отворености да спознамо Божију природу и проширимо своју, кушање од проверавања колики удео наша воља има у Божијој – можемо ли ми контролисати њега. Исус није покушао утицати на Очеву вољу. Он ју је прихватао чак и у самртној борби у мраку Гетсиманије. Али она је започела управо ту, у пустињи. Далеко од ларме и сваке сценографије, борба у којој је цело биће стављено на пробу. Цело је изложено не сопственим страстима, не оној стравичној противречности унутарњих порива о којој говори апостол Павле (Рим 7, 14-24), већ Кушачу и његовим бесовима, као што ће касније бити изложено смрти. Пре но што је победио смрт у своме телу, победио је самог виновника смрти, истерао га из света (Јн 12:31). Победио га је у суздржању, у осами и у молитви, у сплету врлина кроз које нарастају тело, срце и дух, као што и пустиња нараста присуством сваког подвижника, цвета и обогаћује се, мириснија од Едемског врта и раскошнија од свих царстава овога света.