Песма скривених славуја

О благу које нам недостаје

Бадње је вече. Нимало налик осталим житељима престонице, чтец Цркве Свете Софије у Цариграду враћа се са службе жалостан, потпуно скрхан. С осећајем понижења, изолације и потпуне одбачености он пада у сан. Из њега устаје ведар и озарен. У усхићењу хита на поноћну службу. Радостан, он поново стаје на амвон и на запрепашћење свију присутних запева: Дева данас Натприродног рађа и земља Неприступноме приноси пећину; анђели са пастирима славослове, а мудраци путују са Звездом; јер се нас ради роди дете мало, Превечни Бог! Чтец је Свети Роман Мелод (Слаткопојац), а божићни кондак који је сачинио у сну први је славослов те врсте, и један од многих који ће потећи од овог обдареног човека. Природу његовога дара ми данас истражујемо.

Када човек седи у чекаоници, на аеродрому или железничкој станици и подигне поглед ка таваници, он и нехотично примећује да нека од плоча којима је ова покривена недостаје. Одједном, све остале, на стотине које га наткриљују, постају небитне. Небитан је рад толиких људи који су их поставили, небитно мукотрпно одржавање. Битна је само она која недостаје. Синдром плочице која недостаје исковао је амерички водитељ и писац Денис Прегер, и он се из чекаонице лако преноси на живот. Врло брзо и лако уочавамо оно што немамо. Лако одбацујемо понуду уколико не садржи све појединости које пожелимо. Лако осудимо особу која макар унеколико одступи од наших принципа и идеала, наруши представу коју о њој имамо. Бити задовољни оним што имамо, и од тога направити нешто одраз је истинске мудрости и велике животне вештине. Управо је она недостајала Светом Роману. Али, не журимо са закључком. Са даром, добио је и њу. Али добио је и више од тога. Добио је благо које недостаје.

Свети Роман родио се у Емеси (Сирија) у петом веку. Путеви који су га водили у Цариград нису нам познати, као ни путеви његовог преобраћења, али семитизми којима је његов језик зачињен, језик народни, а опет, складан и пун узвишене чистоте, потврђују његово јеврејско порекло. Након што се краће време бавио у Бејруту, прелази у престоницу где убрзо постаје миљеник патријарха Јевтимија. Завист, толико честа међу људима у мантији, нагнала је остале клирике да захтевају да и Роман, баш као и они, запева са амвона у част празника. У то доба клирици би појали химне које би сами саставили, баш као што су и свештеници беседили својим речима, не читајући претходно већ  срочена слова. Роман пак не само да није имао слуха, већ није имао ни богословског образовања да сачини химну која би исказала лепоту празника. Изнебуха попет на амвон, обрукао се муцањем пред царем, патријархом и многобројним светом. У дубоком болу повукао се у мрак своје одаје.

Оно што долази потом централни је део његовог житија. У сну га је посетила Пресвета Богородица и пружила му свитак. Прогутао га је баш некада Свети Јован (Отк 10, 8-10) и ум му се отворио, и постао пријемчив за Писма. Моменат просветљења, моменат када светописамски језик постаје близак нама, уједно је и моменат када нам сама порука постаје блиска; у случају Светога Романа била је пропраћена певачким даром. Од његовога гласа, колико и од самих речи, занемели су клирици Цркве Свете Софије, и пропевали толики песници потом, у славу богословља и на богатство црквене химнографије. Свети Јован Дамаскин, Свети Андреј Критски и Света Касија излиће стихове који ће опомињати на догађај оне ноћи, изнова и изнова оживљавати тајну посете и дар који је пристагао са њом. Дар који се скрива у празнини недостатка.

Случај Светога Романа, човека који је доживео обраћење, који је службовао у величанственој цркви и био близак патријарху, а ипак туговао због недостатка богословског и песничког дара ипак није усамљен. Видимо га израженог у нешто другачијем облику, по много чему супротном, али и даље суштински сродном, упркос одсуству чуда. Нит нас води до двојице потоњих песника, блиских временски и просторно. Ноткер Балбулус (Муцавац) и Херман од Рајхенауа били су богослови и песници швајцарског, односно немачког порекла. Ноткер је потицао од имућне алеманске породице, замонашио се рано у Манастиру Светога Гала у Швајцарској. Будући да је био веома образован, поверили су му висока задужења. Био је хоспитариј (монах који води бригу о гостима), библиотекар, најзад управник манастирске школе. Нуђено му је место игумана и ту, у Светом Галу, као и у другим манастирима, али је одбио. Остаће упамћен по свом историјском раду, Делима Карла Великог и житијима мученика, а понајвише по „Књизи Химни“ упућеној Лиутварду, епископу Верчелија. Упокојио се почетком десетога века.

Рођен од родитеља ситних племића, који нису били у стању да га подигну, Херман је још као дете био предат на старање монасима манастира Рајхенау, смештеног на истоименом острву на Боденском језеру у Баварској. Тамо је и остао. Предао се световним вештинама, астрономији и математици, али и поезији; иза њега остаће службе светима, као и Богородичине химне, међу којима се издваја Salve Regina, која по својој лепоти и значају који има за Западну Цркву досеже узвишеност надалеко чувене Достојно Јест. Звонка и вапајна, одразила је естетизам аутора, његову осећајност и горљиву потребу да се у својој скрханости поистовети са сваким од нас. У свом дару пак, поистоветио се са најврснијима. Следујући примеру свог швајцарског претходника, овај немачки подвижник придружио се плејади песника који су у својим стиховима хватали одблеске величанства оне која нам је родила Господа.

Оно што је Ноткера и Хермана чинило сродним била је њихова телесна мана. Ноткеру су у детињству испали зуби и то се одразило на његово срицање. Херман је рано остао непоркетан; парализа је однела његову моћ говора. И један и други своје срце предали су не напросто речи, већ певању, нечем чега су у потпуности били лишени. Управо то их повезује са Светим Романом. Жудели су за оним што немају, и баш као и он, у том недостатку увиђали су своје највеће благо. Увиђали су утеху свога живота. Увиђали су Христа.

Намера даје делању правац и доноси му одређење. Жал за оним што немамо, удружен са жудњом да то исто посветимо Христу, уздиже нашу жељу и освећује је; одваја је од презира већ поседованих добара и пуке незахвалности. Уколико је пак жудња за нечим што нам недостаје толико узвишена и света, колико је тек света жудња за неким ко нам недостаје. Читав свет и ми савршени у њему, копни и губи се без вољене особе, и чак ни збор драгих лица не може надоместити то једно које недостаје. Та изгубљена плочица једнако је вредна колико и све остале скупа, а усредсређеност на њу није само одлика модерног човека. Пастир добри полаже живот за овце. Он их брани од вукова и разбојника (Јн 10, 11-12). Али кад једна од њих одлута, он напушта читаво стадо. Не мирује док је не пронађе и не подигне је на своја рамена. Потраживши пријатеље у срцу своме и узбудивши анђеле на небу, напушта поприште лутања; полази кући радујући се (Лк 15, 1-10).