Рад анђела

Блистање Књиге из Келса

Са једрима су кроз сивило тог јануарског дана на Јону пристигли огањ и мачеви. Чувени манастир Светог Колумбе, уточиште тиховатеља и вековни светионик у маглама севера, нестао је у пламену, а братство, шездесет и осморица њих, одведени су у малену увалу која гледа према Шкотској и посечени на пешчаном жалу. Освајачи су се размилели по острву тражећи драгоцености. Заветне дарове краљева Шкотске, завесе и одежде од броката, крстове украшене драгим камењем, у злато опточена јеванђеља… Она најузвишенија, чију вредност не би ни препознали, измакла је из њихових руку. Утекла је са малобројнима који су избегли крвопролиће. Налазила се у барци на путу за Ирску, почивала испод грубих монашких огртача, безбедна и мирна, далеко од сени зла и уништења.

Ако се помучите да врло помно осмотрите и продрете погледом у тајне ове уметности, приметићете такве заплете, тако префињене и танане…

Овим речима изразио је своје дивљење један путник из Велса, отац Џералд, док су му прсти прелазили преко страница чувеног јеванђеља. Притом је додао: „…све то мора бити дело анђела, а не људи“. У његово време, оно је још увек зрачило бујним и свежим бојама. Било је то у XII веку. И било је то у Келсу, новом пребивалиштву избеглица са Јоне, недалеко од источних обала Ирске. Да би смо намах разумели његово дивљење и поређење које је направио, довољно је бацити поглед на те исте странице. Оне и данас зраче, као што су зрачиле осам векова раније; и данас препис усхићује срца и обасјава мисао. Међутим, да би смо истински схватили шта је отац имао на уму, морамо се удубити у настанак ове драгоцене књиге, у историју острвске уметности и у живот људи који су је изнедрили. Морамо ући у свет Књиге из Келса.

Заједница на Јони, маленом острву тик уз камените обале западне Шкотске, сеже до Светога Колумбе, великог подвижника и покрститеља Шкота. Колумба је рођен почетком шестога века у земљи Светог Патрика, у тек покрштеној Ирској. Од младости се предао подвигу и књизи. Узрастао је под руководством Светога Нинијана и постао један од његових дванаест ученика, чувених Дванаест апостола Ирске. Било је то време у којем је стара религија бледела и пагански друиди полако падали у заборав. Међутим, у заборав није пала жеђ за знањем, и доносила је високо уважавање ономе који га поседује. Епископи и монаси, једини који су га истински уживали, били су носиоци једне нове вере и другог погледа на свет, али је љубав према старим изражајима остала. Остали су снажни пориви, луталачки и творачки, те љубав према апстрактном, особеном и комплексном. Према реалности оденутој у одежде маште. Као што роса полегла по влатима изјутра буди мирис земље, тако се у преплету хришћанства и природних особина душе острвског човека пробудила њена сањалачка свест. Пробудила се острвска уметност.

Много штошта у природи острвског човека је слојевито. Сама острвска уметност спој је за себе. Апстракција је њен образац, раскош је њена одлика, преплет њена форма. Та истрајна синтеза, која вуче корене до паганске прошлости, изражена је у клесарству, у узвишеним крстовима и надгробним споменицима што су по смарагдним портама одолели зубу времена, као и јувелирским радовима, најчешће од злата, који и данас носе нешто од детињег заноса великодостојника који су их проносили. Међутим, више од камена и злата, та је уметност разлила своје чудне зраке по папиру. Иницијали и минијатуре, велики, замршени и живописни, изронили су из страница светих књига, на првом месту јеванђеља. Свети на њима представљени и данас нас посматрају својим зачуђеним очима. Фронтални, непомични, незграпни, често коврџавих коса…

Такав сентимент у уметности, осим природних порива у свести стваралаца, долази и од њене изолованости. Краснописци су најчешће имали мало контакта са континентом, а самим тим и мало додира са грчко-римским светом. Одсуство спознаје југа и шире простора који је угостио библијске личности и догађаје било је надомешћено живом маштом, а њу је пратила једнако комплексна мисао, која се очитовала у покајним требницима, у строгим монашким правилима, у засебном израчунавању датума Пасхе, у особеној монашкој тонзури… То одсуство никако није са собом повлачило мањак интересовања нити какав пркос универзалности Цркве. Напротив. Монаси, међу којима се уметност на првом месту развила, неговали су исту врлину и гледали у иста небеса, живели у уверењу да су органски део целине, небеског Јерусалима који јесте, а опет, треба да дође, који је Тело Христово. У том уверењу настајала су њихова дела.

Пут нас поново води на Јону, у време пре њеног пустошења освитом деветога века. Искушеник који би се укрцао у малену барку са чврстом одлуком да се више не осврће ка копну, приносио је свој подвиг налик својој сабраћи расутој по опатијама Европе и испосницама Блиског Истога раног средњег века. Црква, радионица и економија испуњавале су његов дан, а када би сунце огрнуло пурпур и спустило се вече, повлачио би се у своју келију где се предавао молитви. Разговору са Богом у осами срца. У тој примрачној тишини, омивено сузама покајања, његово би лице угледало величанствене преплете творевине; блеснуло би као лице анђела.

Поређење монаштва са анђеоским чином древно је колико и монаштво само. Они који су се одрекли света и замерили се потребама тела, свој су живот предали подвигу и очишћујућој моћи молитве. Осама у којој су обитавали није угушила њихов порив да стварају уметничка дела. Напротив, она у осами управо и настају. Међутим, за разлику од подвига и плодова срца, она су пролазна. Надахнуће долази у таласима, у блесковима походи појединца и на махове друштво. Острвска уметност, цвет келтскога хришћанства, свој је процват доживела око 800 године, када су је омеле најезде викинга. Оне су прошле, али недуго потом нормански су освајачи покорили британска краљевства и у њих пренели обичаје и начин живота са континента. И тај живот, онако како је био устројен, у спрези Рима, царске круне и небеског Јерусалима, прохујао је. Остала су само острва са својом усамљеношћу, и са житељима чија чежња за Христом и поновном спознајом творевине чека неке нове мисионаре. Чека да се поново пробуди.