Ширећи добре вести

Last updated on април 13, 2025

О радости јеванђеља

У јеванђељу по Јовану читамо о једном од Христових ученика, Филипу, који је, након сусрета са Господом, похитао своме пријатељу Натанаилу (1, 43-51). „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса, Сина Јосифова, из Назарета“, одушевљено је рекао. Одговор је надошао хладан. „Из Назарета може ли бити шта добро?“, упитао га је Натанаил. Не часећи и не трудећи се да прикрије узбуђење, Филип је узвикнуо: „Дођи и види!“ Усхићење којим је његов позив натопљен прожимало је јеванђелисте док су састављали те свете редове; одјекивало је као ехо једне не тако давно проживљене прошлости. У ушима небројених читалаца одјекује и дан данас.

Матеј, Марко, Лука и Јован. Шта је то магично што ова четири биографска списа чини толико примамљивим и позива да им се изнова вратимо? Она нису писана као класичне биографије – изостављају мноштво историјских података. Нису замишљена као полемички списи – не покушавају да нас убеде у свој наратив поредећи га са неким другим. Не претендују на изричиту изворност (писана су на грчком језику, док је Господ говорио на арамејском); догађаји описани у њима забележени су са извесне временске дистанце (крајем I века) и углавном представљају сведочења анонимних очевидаца, а не самих јеванђелиста (Лк 1, 1-4). Крај свакога од њих отворен је и недоречен, баш као и почетак, без јасно наглашене поруке и оног неодољивог мистицизма којим одишу гностички списи. Ипак, њихова реч истрајава и расте сваким новим читаоцем који је упије и који покуша да је примени у дело. Тајна те речи наговештена је од самога почетка; блиста у називу самом.

Јеванђеље (εὐαγγέλιον) на грчком значи добра, блага, радосна вест. Да би смо разумели радост људи који су је посведочили уживо, морамо задрти дубље у прошлост, у сеновита времена Старога Завета. Морамо заронити у Божија обећања.

Јевреји су имали дугу и мукотрпну историју, обележену вечитим осећајем изолованости од осталих народа. Тај осећај долазио је од свести да служе једноме Богу насупрот боговима пагана и да је тај Бог успоставио са њиховим оцима (завет) савез. Међутим, изолованост није испуњавала искључиво њихов однос према другим народима; она се преносила и на однос са Богом самим. Тај Бог, који се никако није дао именовати, објаснити нити приказати, говорио је преко изабраних појединаца и закона који су били неразумљиви и строги. Међутим, колико год Јевреји као народ одступали од тих закона и одбацивали људе које би он послао, он их није напуштао. Обнављао је тај савез с њима изнова и изнова. И сваки пут поткрепљивао га је обећањима. Полако се родила идеја да однос који са њим имају треба да прерасте у нешто више и да је тренутни савез само привремен. У будућности има да буде замењен новим. Али не само савез, већ и његови носиоци треба да буду замењени новим. У будућности доћи ће неко наочит, неко посебан, Божији изабраник; повешће Богу свој народ.

Време је пролазило, ништа се није догађало. Не само да се нико наочит није појавио, већ и Божији изабраници последњих векова нису наликовали величином на пророке из старине. Народ је изгубио самосталност и допао ропства. У контакту најпре са грчким, потом и са римским светом схватио је колико је маргиналан, колико је мали. А онда, у том чамотном стању и мраку заборава, из мутних вода Јордана излази пророк који својим чудима и силином своје речи оживљава сећање на стара обећања. Намах, искра наде се појавила. Можда је он тај. Можда је време стигло.

За Натанаила, уздрманог знањем које је Христос имао о њему, човеку кога до тада није био угледао, није било дилеме. Он јесте био тај, он је месија (помазаник). Он је цар Израиљев. Али управо у том усклику (Ти си цар Израиљев) сажима се његово лично неразумевање, као и колективно неразумевање јеврејског народа. Они су ишчекивали цара. Ишчекивали су земаљско избављење и чак ни сами ученици нису схватали суштину Христове мисије све до самог васкрсења. Шта више, само васкрсење прихваћено је са бојазни и неверицом. Да би радост ученика била испуњена, и да би се њихово разумевање Божијег похођења уздигло на висину којој ми тако олако приступамо једном када је утврђена, биће потребно да прођу дани исцељења и да Дух Свети испуни њихова збуњена срца. Биће потребно једно дубље просветљење.

Јеврејски народ није одбацио Христа само због тога што је себе називао Сином Божијим. Одбацио га је и због тога што није ставио њега, свој народ, испред и изнад осталих. Насупрот томе, говорио је о потреби опроштаја. Колико је Јеврејима било тешко да прихвате своју отуђеност од Бога и потребу очишћења од грехова, толико се пагана није коснула чињеница да је зарад њих сишао Син Божији. У култури у којој свако мало богови походе свет, још један у низу није никакво чудо. И сви ти говори о обраћању многобожаца (Мк 16:15), о покајаном сину (Лк 15, 11-32), о јединству стада (Јн 10:16), о трпези Аврамовој која је отворена за све (Мт 8:11), нису били од значаја за човека који није марио за Аврама нити за Бога коме се овај молио. Али један детаљ ипак је придобио његову пажњу. Био је то моменат страдања.

Антички човек био је заокупљен страдањем. Његова историја, ништа мање крвава него јеврејска, пружала му је обиље примера несталности света, а његова лична трагика, лишена моралног одређења и утехе коју је у савезу са Богом тражио Јеврејин, чинила је његов живот мучним, непредвидивим и безвредним. Силни хероји из прича, ма какве подвиге поднели и ма какав венац задобили, нису могли избећи кобни стисак судбине. Непредвидив је био њихов пут, непредвидива фама која је долазила после смрти. Предвидиво је било једино страдање.

Смрт коју је Исус поднео на крсту описана је у сва четири јеванђеља. И не само то. И троструко прорицање (најављивање) те страшне смрти описано је у сваком од њих. Тај моменат је, дакле, за јеванђелисте био важан, важнији од многих исцељења и чудеса која је Господ произнео. Он је зарад нас страдао и страдао је драговољно. То је оно што је збуњивало незнабошце, али им и давало наду. Наду да их обгрљује Господ са небеса, да утискује смисао њиховим страдањима и да ће им учинити крај. Она више нису узалудна и бесконачна. Она одишу искупљењем и завршавају се васкрсењем. Завршавају се клицањем у радости.

Радост је једноставна али је процес њенога настанка сложен и слојевит. Он често подразумева ишчекивање, изненађења, обрте и открића. Понекад и одрицање и жртву. Појмити да је ишчекивани спаситељ Син Божији, а не тек један од царева, било је откриће. Појмити да је жртва смислена, и да је смрт завеса иза које наступа васкрсење изискивало је својеврсни духовни напор и он је предузет од оних који су у срцима угостили Христа. Њихов пут радости читамо управо у јеванђељима.

Поруке које је јеврејски, односно пагански човек извлачио из јеванђеља и њима се радовао, извлачимо и ми данас. Проживљавамо их као и сами сведоци, изнова и изнова, сваки понаособ. Сваки који приступа Цркви и сусреће се са благим вестима први пут, налази себе обновљеним и изабраним од Господа. Изабраним за један нови савез са њиме, за нови живот у Христу. Временом, човек расте и повоји спадају. Ванредна лакоћа тог савеза се развејава и бајковитост у коју је увијена бледи. Стење под тежином крста. Пут до Голготе посут је трњем и пропраћен упорним искушењима. Води нас све даље и све дубље, неосвртно, у мрак Гетсиманије и у мрак гроба. Али на послетку чека нас светлост. Светлост смисла и светлост васкрсења. Светлост вечите радости.