О демонима у нама
Христова мисија у јеванђељу по Марку има специфичан почетак. Након што је савладао искушења у пустињи и вратио се међу људе, Исус поново сусреће Кушача, овога пута преко човека који је поклекао (1, 21-28). Сусреће га на светом месту и у свети дан, док је проповедао у суботу у синагоги. Како Марко сведочи, један од присутних узнемирио је скуп. Узвикнуо је и обратио се Христу. То није био позив за помоћ. То је био урлик немоћи и урлик бола. Урлик протеста онога који обитава унутра.
Поједине одлике овога догађаја збуњују. Уколико читамо јеванђеље пажљиво, приметићемо да је човек већ био на сабрању када га је спопао нечисти дух. Питамо се, како је то могуће? Како су Јевреји допустили да неко поседнут дође на суботњу молитву? Како је могуће да је он уопште живео међу њима? И како је, најзад, могуће да је такав човек уопште пожелео да дође да чује Исуса? Ова и слична питања долазе отуда што библијски описи бацају другачије светло на таму која произилази из робовања Кушачу, противрече слици коју смо формирали током векова. Време је да преиспитамо наша сазнања о нечистим духовима. Време је да преиспитамо праву природу поседнутости.
Шта је поседнутост? Најкраће речено, то је стање у којем нисмо своји, у којем не можемо да размишљамо и деламо нормално. Изрази „тражи ђавола“, „ван себе од беса“ и „пао му је мрак на очи“, спонтане су рефлексије нашег дубоког уверења да одређена стања нису објашњива рационално и да њихово порекло треба тражити у свету метафизичког. Она (поседнутост) је свезаност нашег бића која долази не од споља ка унутра, као што је случај са физичком немоћи, већ изнутра ка споља. Моћи наше душе су свезане, њени оријентири помрачени, а њене везе прекинуте, и то се разлива и преноси и на само тело. Уколико је таквих демона пуно, или пак уколико је један од наших центара толико поремећен да омета рад читавог тела, то је онда приметно и заокупља пажњу. Али шта уколико смо ометени са више страна по мало? Шта уколико хаос нашег унутарњег света остаје прикривен, заогрнут плаштом привидне функционалности?
Јеванђеља врве од описа егзорцизама. Они су махом спорадични, тек поменути. Два се, међутим, издвајају. Осим овога у синагоги у Капернауму (такође у Лк 4, 31-37), Матеј (8, 28-34), Марко (5, 1-20) и Лука (8, 26-39) дају нам опис исцељења гадаринског бесомучника. Између њих има доста сличности. Од тога да су поседнути пришли Исусу и започели разговор, до тога да су га довели у везу са Богом. „Светац Божији“ у синагоги и „Син Божији“ у Гадари, то је Исус за ђавоимане. И у једном и у другом случају, из људи је говорио демон. Управо та чињеница образује наше схватање поседнутости. Природу осталих егзорцизама данас бисмо сматрали упитном. Младић кога је Исус исцелио по силаску са Таворске горе био је месечар и епилептичар (Мт 17, 14-21; Мк 9, 14-29; Лк 9, 37-42), двојица исцељених напросто су били глуви и неми (Мт 12, 22-32; Мк 3, 20-30; Лк 11, 14-23; Мт 9, 32-34), а ћерку жене Хананејке по њеним речима једноставно је мучио ђаво (Мт 15, 21-28; Мк 24-30). Понашања ових потоњих, као и многих других неименованих болесника данас бисмо приписали извесним патологијама и душевним поремећајима. Ипак, библијски писци означавају их као поседнутост, једнако како су их сагледавали Јевреји Христовог времена. Тако их је сагледавала и рана Црква.
У раним крштењским формулама, које су опстале до наших дана, када би новообраћени приступао Цркви, од њега би се тражило да се одрекне Сатане. То одрицање имплицира да он на неки начин припада Сатани, да је у вези с њим и да му служи. Још од Еве која је послушала Змију, човечанство је под утицајем Сатане, који је „лажов и отац лажи“. Лаж пак, на првом месту није чињенично негирање истине, већ креаирање нове, другачије истине. Сатана није рушилац колико је имитатор. Он ствара нови свет, свет који је заснован не на стварној, реалној основи, већ на опсени и фатаморгани. То да човек живи у пустим сновима, да је пристрасан и да се лако да преварити, знали су још и древни пагански народи. Грчки филозофи непрестано су упућивали на недостатност нашега знања и на лакоћу којом се уљуљкујемо у нашим фантазијама. Али они нису проникли у узрок тога стања нити су пружили икаква решења како би се оно могло изменити. Једноставно су га приписали људској природи.
Људска природа је растегљива. Способна је за неисказива зла колико и за ненадана добра. Зла пак, колико и добра, не долазе одједном и не долазе случајно. Појединци, а са њима и читава друштва, редовно могу да се препознају у некој од страсти, ако не и у више њих, и да је прихвате са благонаклоношћу само стога што је мноштво око њих заражено истом врстом болести. Ми тражимо срећу у коцки, утеху на дну флаше, обнову у куповини и раду на лепом изгледу, љубав у нимфоманији, пријатељство на друштвеним мрежама. Човек може бити заражен идеологијом, притиснут депресијом, гоњен поривима за стицањем добара у којима не може да ужива и тражењем места које му не може донети спокоја. Он ће приметити да нешто с њим није у реду, да то што чини није у реду, али неће познати корене своје болести, а још мање ће прихватити објашњење да она долази услед погрешне перцепције. Погрешног погледа на свет као таквог.
Какав је то наш поглед на свет и због чега је погрешан? Најпре, хитање ка плоду дрвета познања добра и зла, хитање ка ономе што наслађује наш ум, стомак и очи, без уздизања тих очију ка Богу и тражења одговора од њега, доводи до истих последица које су задесиле наше прародитеље. Њима су се, каже Писмо, отвориле очи (Пост 3:7). Међутим, та отвореност, спознаја која долази од греха, уједно и затвара дубље, унутарње очи душе. Адам је након пада одједном видео Бога као странца (Пост 3, 8-10); као странца га видимо и ми на свим нивоима нашег живота. На нивоу пријатељства, посла, брака, трговине, забаве, политике. Кад год на нешто рачунамо и сетимо се њега, у нас се увлачи хладан поветарац, и испланирано се руши као кула од карата. Разлог томе је једноставан. Он је странац у нашој души. Он је незвани гост. Али зато Кушач није. Са својим обманама којима нису страна ни најфантастичнија обећања и циглама од којих је грађена кула у Вавилону, он седи и стрпљиво чека. Чека ушушкан у сваком од нас.
Случајеви да се демон огласи из поседнутог су екстремно ретки. Екстремно су ретки и случајеви крајњег богохулства и светогрђа. Сатана се задовољава суновратима који подразумевају робовање страстима и халуцинацијама којима оправдавамо таква стања. Од свих халуцинација пак, најопаснија је она која нам предочава да смо праведни и да не потребујемо спасење. Да је наш начин живота исправан, да је довољан, да је добар по себи. То пак осећање личне, али и колективне (националне, класне, професионалне) вредности, одсечено од онога који је извор свих вредности, ствара посебан вид хибриса, који води у опсесије и маније и даље и дубље халуцинације. Али ни једно небо није без звезда нити је иједна олуја без одсева муње која обасјава хоризонт. Свако од нас има моменте луцидности, моменте када доводи у питање свој карактер и када отвара могућност за промену начина живота. Уколико у тим моментима у нашем срцу одјекну речи крштења и уколико се присетимо да смо се одрекли онога који је преварио нашег праоца Адама, пожелећемо да у њега уселимо Новога Адама, Христа, и пођемо са њим у пустињу у којој нема величине осим оне на коју нас уздигне Господ са висине, нити има праведности осим оне која процвета из загрљаја с њиме. Неприметно, лако, ненаметљиво, као пустињски цвет.
Be First to Comment