Огледајући се у водама осуде

О осуђивању браће

„А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; ако ли ко каже брату своме : „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме“ (Мт 5:22).

Ово су Христове речи, које је изговорио на гори, док је учио народ држећи дуге беседе. Налазимо их у Матејевом јеванђељу, међу мноштвом поука и заповести, усидрене попут лађе међу многим бродицама какве велике луке. Лађа окраћа и једноставна, наликује на друге, али уколико се у њу укрцамо, причиниће нам незаборавно путовање; запањиће нас својим пловом и одвешће нас у непозната мора.

Оно што одмах примећујемо јесте трослојност поруке. Градација у осуди брата повлачи градацију у одговорности, односно кривици. Први степен је гнев, али гнев ни за што. Тешко је рећи шта је за некога нешто, али да се претпоставити да је тај гнев остао у дну срца и да се није исказао ни на какав одређени начин, јер већ у следећем степену видимо да једна једина изговорена реч повлачи за собом осуду, реч коју не познајемо. „Рака“ на арамејском значи глупан, шупљоглавац, будала. Семантичке прецизности ради, превешћемо је са безумник. Онај ко свога брата назове безумним, крив је синедриону.

Најпре, шта је синедрион? Синедрион је суд кога сазивају јеврејске старешине поводом нарочитих случајева. Убиство, прељуба, кривоклетство, обичне парнице не подлежу томе суду. Оне се тичу устаљених људских страсти и за њих је надлежан обичан суд. Баш као у случају гнева. Синедрион пак, сазива се када се појаве људи који нарушавају биће народа. Јеретици који изврћу Божију реч и удаљавају народ од Бога. Исус је изведен пред Синедрион. Изведен је зато што је себе називао Сином Божијим (Мт 26:63). Блискост коју је сведочио да има са Богом, у коју је позивао људе, старешинама се чинила невероватном. Оптужили су га за богохулство (Мт 26:65). Исус је то знао, и унапред упозорио своје ученике шта се има догодити (Мт 16:21). Ипак, он је у својој поуци употребио слику синедриона, и управо у том контексту, у контексту богохулства. Онај који назове брата безумним, удара на светост његове природе, хули на самога Бога.

Због чега је одрицање ума толико страшно? Најпре, ум на језицима древних народа није означавао способност учења и складиштења информација колико мудрост и проницање у тајне изван граница видљивога света. Ум је око душе, орган којим општимо са Богом. Рећи да неко нема ума значи одрицати његову боголикост. То уједно значи да је Творац пропустио да га обдари нечим што је саставни део људске природе, нечим што га одређује као човека. Или се пак тај неко тога одрекао. Уколико се одрекао, он није више човек, не у правом смислу те речи. Зато заслужује да се изведе пред синедрион. Ти, који га оптужујеш, поћи ћеш с њиме. Сведочићеш пред старешинама. Уколико успеш да докажеш оптужбу, обелоданићеш човека који то више није, јеретика, онога који се одрекао најузвишенијег дела своје природе. Указаћеш на трулеж која шири кужни задах по народу. Али, уколико не докажеш оптужбу, наћи ћеш се крив зато што си ни за шта сазивао старце и они ће ти судити према твојим речима. Наћи ћеш се богохулним.

Најзад, долазимо до треће оптужбе и застајемо. Примећујемо да нешто није у реду. Рака значи безумник, будала. Ко брата назове будалом, крив је синедриону. А опет, ко га назове будалом крив је паклу огњеноме. Због чега се двапут понавља иста увреда? И како то да истоветност значења носи разлику у осуди? Ствар је у неадекватности превода. Грчка реч морос (μωρός), од које нам долази реч морон, одиста је значила безумника, будалу, до крајности просту и глупу особу. Али је означавала и безбожника. Означавала је не човека који негира да Бог постоји, већ који живи као да Бог не постоји. Човека који нема морала, нема страха Божијег, који је себе узвисио до природе Бога.

Досада су наше увреде повлачиле људски суд. У првом случају обичан, у другом посебан, зато што је и сама оптужба посебна. Одрекли смо некоме његову људску природу, негирали њен најсветији део. У трећем, ми више не подлежемо никаквом људском суду. Ми не негирамо део човека, ми негирамо његову везу са Богом. Био он безуман или не, Бог има везе са њим, као што смо видели у случају гадаринског бесомучника (Лк 8, 26-39)). Рећи да је неко безбожан, не значи само да он нема Бога, већ и да Бог нема њега. Ми, другим речима, стављамо себе у позицију да судимо да ли је Бог са неким или није, односно одређујемо њему где би требало да буде. Ми постајемо оно за шта другога оптужујемо, ми се уздижемо до самога Бога.

Опомене које је Исус изрекао имају за задатак да спутају наше срце и језик. Међутим, да ли то значи да на свету нема будала, да нема безумника и безбожника? Да ли то значи да не смемо да их прозовемо када на њих налетимо? Није ли он назвао старешине безумницима (опет морос) и слепцима (Мт 23:17), и у жестини растерао трговце из храма (Јн 2, 14-17))? Није ли погледао књижевнике са гневом када су га осуђивали што исцељује у суботу (Мк 3:5)? Ствар је у томе да нам у целој заповести измиче једна проста, али кључна реч. Брат. Ко је наш брат? Брат није онај с којим делимо порекло по телу. Брат је онај с којим смо сродни по духу. Онај ко је животним избором истоветан нама.

Вратимо се на беседу на гори, размислимо поново. Уколико називамо безумним онога ко је истоветан нама, шта смо онда ми? Уколико га називамо безбожним, опет, шта смо ми? Чак је и осећање гнева према таквом човеку погубно. Под гневом не треба сматрати само стање наступајуће јарости. Гнев је и она тиха љутња, горчина која отуђује. Понекад се протеже данима, чак годинама. Годинама нисмо у стању да са неким разговарамо. Због чега? Због тога што није усвојио наш савет? Зато што се послужио нашом имовином без питања? Зато што није вратио уздарје или дуг, изоставио нас са листе гостију каквога скупа?

Већина људи живи сличне животе, дели исте страсти, наде и страхове. Они су међу собом сродни по изборима зато што су сродни по принципима по којима живе. Полуге њихових живота су истоветне. Што је човек мањи, разлог који изналази за осуду је минорнији. Али за њега је велик. Велик је зато што је он мали. За великог човека нема непремостивог преступа. Ниједан грех није неокајив, ниједна увреда неопростива. Он стоји изнад њих, они га не узбуђују. Такав човек ретко проналази брата, али када га пронађе, задобија велику и племениту душу за читав живот. Међутим, дуси не мирују, и са њим проналази и искушења. Искушења која ће њихове заједничке вредности ставити на пробу и у којима ће његов брат пасти. Барем у његовим очима. Али и у тим тренуцима, остаје сродност. Сродност између њега и брата. И у тим тренуцима, он не треба да сметне са ума да је Бог једнако са њиме, као и да посумња у узвишеност његове људске природе. Узвишеност, утолико већу што га је препознао у маси безименог света.