На раскршћу ликова

О порезу небеском цару

Јерусалим се усијао. Господ је ушао у њега тријумфално, праћен мноштвом које је слушало о његовим чудесима, и у чијем је суседству у живот привео Лазара. Утисак ауторитета који је оставио истеравши трговце из храма (Лк 19, 45-46) и јавно изобличивши старешине (Мт 23) само је навео те исте старешине да га салете питањима која то нису. Питање које није, је питање које не изискује одговор, ваћ има за циљ да изобличи онога коме је упућено. Да га окриви, заведе или унизи. Исусу су постављали управо таква питања. О пореклу његове власти (Лк 20, 1-8), о браку и васкрсењу (Лк 20, 27-40), о Божијим заповестима (Мт 22, 35-40)… Једно од таквих питања било је нарочито бритко. Оно о плаћању пореза цару.

Да би се разумела позадина питања, потребно је нагласити да су Јевреји већ неколико векова живели под страним управама, а у задњих стотинак година над њима се надвијала тешка и ничим разгоњива сенка Рима. Рим је био толерантан према религијским уверењима и већини обичаја, али до крајности незаинтересован за њихову позадину; несклоност Римљана да се удубе у срж савеза са Јахвеом и потпуни нагласак на материјалности власти (кроз порез), стварала је међу Јеврејима утисак да су небитни и презрени, и да њихова душа у очима освајача не представља никакав плен. И тај цар, који седи на свом престолу преко мора далеко, све што од њих тражи јесте порез, спољашњи вид потчињавања; остало није вредно разматрања.

Питање је гласило: „Да ли да дамо порез или да не дамо?“ (Мк 12:14) Оно је било реторичко, будући да није постојала реална могућност да одбију. Сваки покушај био би крајње узалудан и угушен у крви. Али Исусов одговор могао би да оправда или осуди то финансијско робовање, а без обзира како он гласио, осуда би пала на њега самог, на њега који одговара. Јер, уколико каже дајте, чиниће се да подржава цара који је богохулан и наметнут. Уколико порекне праксу, ти исти који би га у народу оптужили за отпадништво, пријавили би га властима као бунтовника и револуционара. Исус пак, пружио је одговор какав нису очекивали. Затражио им је новчић. Тај симболични, наизглед узгред поменути гест, значајан је увод у изненађујући расплет. Исус нема при себи новац. Он му није потребан. Они који га искушавају га имају; пружају га без размишљања. На кованици блеснуо је царев лик.

„Подајте царево цару, а Божије Богу“ (Мк 12:17), гласио је одговор. Данашњем човеку, који је свикнут да свако питање решава са да или не, може се чинити да је Исус избегао питање. Или пак да је дао несувисао одговор. Али јеврејске старешине су се задивиле. У муку су напустиле интелектуално поприште. То је стога што су намах разумеле суштину одговора. Садашњи човек је не разуме, а не разуме је зато што сматра да одговор не може да изађе изван граница питања. Као у каквој спортској игри, постоје линије, и играч и лопта остају у игри само докле се крећу у оквиру тих линија. Све остало је невалидно. Не може бити прихваћено као такво и не може да постоји као такво. Такво схватање долази отуда што је у нашој свести онај који поставља питање уједно и онај који одређује правила, који диктира стварност као такву. Уместо да питање указује на део живота и да буде појашњено и допуњено одговором, оно је то које сужава одговор, па тако и живот; сам живот је омеђен питањем.

Шта је то толико задивило кушаче? Шта их је оставило без речи? Новчић који су му пружили, имао је утиснут царев лик. Био је искован у царској ризници. Књижевници и фарисеји, добри познаваоци Писма, нису могли а да се не присете првих страница Књиге Постања. Пред очима су им искрсли описи стварања човека и његовог сродства са Богом. Човек је створен према икони Божијој. Човек у себи носи Божији лик. Преведено у причу о плаћању пореза, човек је дужан да пода новац цару, али је зато дужан да пода срце Богу. Да целог себе преда Богу.

Да ли је Христова порука покушај измирења ова два принципа? Да ли су цар и Бог две силе у овоме свету, а човек, мали и слаби човек, безначајни створ међу њима разапет? Да ли би му било паметније да подједнако поштује оба, како би остао читав? Да седи на две столице? Вратимо се на Христово искање новчића. Они који су га хватали у замку носили су новац са царевим ликом. Он није. Није, зато што му није био потребан. И то је суштина одговора. Уместо да игра по диктату питања, да се одлучи за страну на раскршћу, Исус поручује да никакво раскршће не постоји. Човек ће дати оно што је дужан. Човек ће узвратити оно што је примио. Цар је гарант мира и стабилности у држави. Он је гарант да се поштују закони, да се путује безбедно, да се тргује поштено, да се у земљи ради и ствара. Онолико колико зависимо од тога света, света на чијем челу седи цар, толико ћемо му дуговати. Онолико колико смо му предани, толико ће од нас затражити. Тако је било и биће, такво је уређење односа, и то је једино праведно.

Порука да цару припада само наша спољашњост, а да смо ми срцем Божији била би још једна лепа прича, готово песничка креација, уколико је не бисмо сагледали у стварном животу, у контексту наших потреба, наших стремљења и жеља. У древном Израиљу, Бог је подизао појединце који су се називали судијама. Они нису били судије у модерном смислу те речи, арбитри у парницама. Они су били људи који су просуђивали Божију вољу, тумачили је и преносили народу. Али се и старали да она буде спроведена. Понекад и оружјем. У томе су наликовали на владаре овога света. Али, сличност се ту завршавала. Они нису наметали себе, нити их је бирао народ. Бирао их је Бог. Јевреји су имали срце које је од овога света, баш као и сваки други народ. Они су подигли своје очи унаоколо и видели да остали народи имају цара. Цара који је њихов, крв њихове крви и одраз њихових жудњи. Цара који живи у сјају и наоколо расипа славу свога ега. Супротно Божијем упозорењу, своје су срце уперили управо његовом лику (I Сам 8, 5-22).

Где смо ту ми, садашњи хришћани? Колико за нас значи моћ овога света, технолошка, економска и културолошка? И колико значи за нас онај који је представља? Дилема која нас мучи мучила је и наше духовне претке. А они су нам оставили толико лепих примера. Диодор Тарсијски био је прогнан зато што је критиковао цареву веру, Јован Златоусти јер је критиковао његов морал. Амвросије, велики црквени писац и песник, и епископ Милана, забранио је цару Теодосију улазак у своју цркву зато што су његове трупе побиле силан народ у Солуну. То је диван пример пастира који не прекорачује своја овлашћења, али се и не либи да их распростре тамо где треба. Који не припада царевим скутима и не боји се мача што о њима виси.

Уколико желимо да престанемо да се бојимо власти, најпре треба да престанемо да јој се дивимо. Да престанемо да се дивимо моћи као таквој, сјају као таквом. Не заваравајмо се. То што садашњи властодршци не носе круне, не значи да су мање цареви. Лојалност њима понекад се изражава на бизарне начине, а лојалност сјају који оличавају гора је од лојалности личностима. На врхунцу своје политичке моћи, ономад у Каноси, папа је тражио од немачког цара да клечи пред њим, а житељи поробљеног Цариграда желели су да у своме патријарху виде цара и метнули му круну на главу. Отада православни јерарси носе круне, нешто што раније нису чинили. То је била наша идеја, а њихов избор. Изабрали су да послушају наше телесне жеље. Да су нас одбили, да ли би смо их следили? Да ли би смо следили пастира који носи трнов венац и који јаше на магарцу? Који не потеже мач, већ самога себе приноси на жртву? Какав год да је наш избор, изговора за погрешку нема. Јер ми таквога пастира имамо (Јев 8:1), имамо читаве колонаде оних који су му следовали (Јев 12:1). Они су ти који су прославили Цркву. Прославили су је ликом који наликује ономе који их је створио. Ликом који не може зарђати, кога неће истопити ватра нити га испрати кише. Ликом, који се уздиже понад сваког раскршћа, надвисује престоле и улази у сама небеса.