У време Понтија Пилата…

О суду који и даље траје

„И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен“.

Ово је четврти члан Символа вере, којег су донели оци на сабору у Никеји 325. год. Као и сваки други члан, и овај је вишеслојан. Речи пред нама, наоко разумљиве и просте, носе са собом многа значења. Тако овај стих, премда је старање отаца било на првом месту да утврде веру у Христово божанство, више но ма који други, истиче његову људску страну. Истиче природу смрти којом је умро, њену стварност оличену у болу и потврду у полагању тела у гроб. Међутим, истиче још нешто. Име његовог судије.

У читавом символу помињу се свега два имена. Једно је име Деве Марије, Исусове мајке, а друго је оно Понтија Пилата. Нико други се не помиње по имену. Ни пророци који су га оглашавали, ни Јован који га је крстио, ни апостоли, које је послао на проповед. Само она која га је донела на свет и онај који га је послао у смрт. Будући да се у стиху помиње време (у време Понтија Пилата), тумачи познијих епоха држали су да су оци састављачи желели да истакну Христову историчност. Он је стварно живео, стварно је патио и стварно умро. А то стварно догодило се у одређеном времену, као и сваки други догађај. Али уколико је тако, уколико је реалност времена била та која је заокупљала оце, како не би потоњи нараштаји посумњали у истинитост догађаја, због чега те исте догађаје не би омеђили именом цара Тиберија, у чије време се све то догодило? Није ли његово име звучније и познатије историји од имена безначајног управника једне мале провинције? Али, не. То кобно име нам значи више него што мислимо, а време је одиста било његово. Време Понтија Пилата.

Изузев штурих јеванђељских стихова и цртица у делу Јосифа Флавија, о Пилатовом животу не знамо ништа. Био је прокуратор (намесник) Јудеје у време цара Тиберија. Као и остали намесници, потицао је из виших родова италијанског живља; његово име упућује на самнићанско порекло. Његову управу обележиле су побуне (Лк 13:1); нарочито је била критична она у Самарији, након које је морао да иде Тиберију у Рим да се правда. Међутим, пре но што је несрећни прокуратор стигао у вечни град, Тиберије је био умро. Са њим, умро је и траг Пилатов у историји. Као звезда репатица, уронио је у вечно тонућу тишину, изгубио се у безименим беспућима свемира.

Пилатово испитивање Исуса описано је у сва четири јеванђеља. Код Матеја, Марка и Луке извештаји су идентични. На Пилатово питање „Да ли си ти цар јудејски?“ (Мт 27:11) Исус одговара индиректно; одговор се имплицира, али се испитивач позива да га својом вером прихвати и потврди. „Ти кажеш“ уједно је и провокација. Дакле, уколико га не сматра царем, на њему је да га пусти. Уколико га пак сматра, како уопште може да га држи свезаног? Пилат вероватно није разумео сву пуноћу одговора, али је зацело осетио тежину његове вишеслојности. Тај одговор, колико и упорно ћутање на клевете које су произносили његови тужиоци, учинили су дубок утисак на намесника. Судницу је напустио удивљен (Мт 27:14).

Јеванђеље по Јовану пружа нам више детаља и отвара дубљи увид у природу конверзације. У њему Исус одиста говори о Царству, али о Царству које није од овога света (18:36). Такође говори о истини и о сведочанству које пружа (18:37). Оно (сведочанство) је разлог због којег је дошао на свет. Оно раздваја људе обелодањујући ко је ко. Открива њихову суштину. Управо, и у овом случају. Излазећи пред Пилата поново, овога пута у пурпурној хаљини и ишибан, Исус је намеснику нагазио нерв. Ништа није успело да га узнемири. Ни поруге, ни шибања, ни све већа извесност надолазеће смрти. „Зар мени не одговараш?“ (19:10), инсистирао је Пилат. Исус му је одговорио да је власт коју има над њиме дата свише, и да онај који га је предао на суд има већи грех. У контекст читаве приче стваљају се небеса, али се ставља и грех. Стављају се сами учесници и пореде једни са другима. И тако осуђен, пред саму Голготу, Исус преузима улогу судије. Он је изнад оптужби и изнад суда. Изнад казне и кривице, изнад законитости, изнад смрти саме…

Какав је био Пилатов став у целом процесу? Какав је био његов унутарњи свет? Он је био довољно проницљив да је „знао да су га из зависти предали“ (Мт 27:17), и довољно упоран да се расправља са светином еда би како преокренуо глас народа. Он је дао да се Исус ишиба и пре доношења осуде, што је било противно римском праву. Али то је учинио у нади да ће суровост бича задовољити гнев првосвештеника, и да неће ићи толико далеко да захтевају саму смрт (Лк 23:16). А када је до смрти дошло, допустио је да се његово тело скине са крста и да се сахрани (Мк 15, 42-45). Његово прање руку после пресуде означава крајње неслагање са донетом одлуком, те самим тим и са последицама исте (Мт 27:24), а истицање натписа понад крста (Исус Назарећанин цар јудејски) и противно протестима старешина (Јн 19, 19-22), упућује на продужетак конфликта, али и имплицира признање. Признање да је Исус цар. Не од овога света и не каквог би смо желели. Али је цар. И то је била његова кривица.

Није само Пилатов став према Исусу био беневолентан. Беневолентан је био и Исусов став према Пилату. Да би смо га разумели, морамо га сагледати у односу са једним другим сусретом. Те је исте ноћи, у жељи да са плећа скине тежину пресуде, намесник послао осуђеника краљу Ироду (Лк 23, 6-12). Ирод, који није био у добрим односима са Пилатом, боравио је у Јерусалиму тих дана и силно се обрадовао када су му представили Христа. Желео је да се увери да су чудеса која се приписују том човеку стварна. Наравно, учиниће неко за њега. А кад ће, ако ли не у часу када му живот зависи од његове пресуде? Кад ће ако не сад? Међутим, цар-осуђеник је само ћутао. Свога судију није удостојио ни речи. Ирод га је пак понизио са својим војницима и послао натраг Пилату.

За разлику од Ирода, Исус прича са Пилатом. Разговор је штур, али не и безличан. Управо речи о пореклу власти и тежини греха упућују на то. Пилат је у њима сагладан као човек који има везе са небом, али је у оковима на земљи. Управо су га они спречили да ослободи Христа. Шта га је то толико спутавало? Због чега су били толико тешки?

Када је чуо оптужбу да човек који стоји пред њим себе назива Сином Божијим, Понтије се уплашио (Јн 19, 7-8). Можда је у њему блеснуо остатак латинског сујеверја, а можда је напросто био затечен да неко поникао у строго монотеистичкој средини себи припише божански атрибут. Како год, није та уздрманост била преломна. Преломна је била прозивка Јевреја да, уколико га ослободи, нарушава однос са царем (Јн 19:12). Улазак у сукоб са земаљским царем, дакле, био је преломан. То је била граница коју Понтије није могао да пређе, граница где се његова савест завршавала. Све даље од тога, биле су само ефемерне пустолине, фантазије, недостижна обзорја.

Лако је осудити Пилата. Лако је донети суд који нас не кошта. И управо у томе је ствар. Човек је добар уколико га ништа не кошта. У томе се Пилат није разликовао од већине нас. А ни ми се у својим одлукама не разликујемо од њега. Сви ми имамо неког цара над главом. Сви смо ми Пилат. И ретко ко би од нас у датој ситуацији поступио другачије. Стога је време када је Исус разапет уистину „време Понтија Пилата“. То је време људи, време свију нас. Оно је свагда, било је у првом веку у Јудеји и биће. Биће до краја земље. Један, међутим, паралелизам, нарушава ту тамну и огорчујућу слику. Пилат указује Јудејима на Христа, тек пристиглог из преторијума, где су га шибали војници. „Ево човека!“, изговорио је, гледајући у тајновиту фигуру у пурпурној хаљини (Јн 19:5). С друге стране, његов капетан, који је спровео Христа до губилишта и стајао подно крста, посведочио је страшну смрт лишену славе и пропраћену молитвом за губитеље и узвиком Оцу (Лк 23:34; 46). „Овај човек заиста Син Божији беше“, рекао је (Мк 15:39). И изразио свецелу вредност човечанства.