Ласте васкрсења

Last updated on јун 30, 2024

О првим сведоцима Христовог васкрсења

„И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 16:8).

Овако Марко описује пометњу међу женама које су тога недељног јутра донеле мирисна уља на гроб, како пи помазале тело свога учитеља. Пометеност која их је ухватила, а која се потом пренела и на ученике, разлеже се у јеванђеоским описима; треперава, допире до нас. У магли јутра промичу нам догађаји. Ми до данас не знамо да ли се женама јавио један анђео или два, у самом гробу или ван њега, нити шта се тачно збило са стражом. Не знамо тачан редослед Христових јављања нити њихов број. Не знамо ни тачан број жена које су га посведочиле. Оно што зацело знамо јесте да су оне биле прве веснице тога јутра. Ласте васкрсења.

Јеванђеља су сложенија и истанчанија него што се намах чине. Приче о животу Господњем, толико често одбациване од критичара новијих времена, као претеране, митске и неаутентичне, у многоме одступају једне од других. У питању су детаљи, али детаљи који понекад носе читаву конструкцију, као ови у извештајима о васкрсењу. Управо су ту чињеницу, чињеницу да писци јеванђеља не покушавају да се усагласе, бранитељи Речи узимали као доказ њихове истинитости. Ни они, ни преписивачи ране Цркве, нису покушали да униформишу извештаје како би звучали прихватљивије и складније. Они остају такви какви јесу, подложни виђењу и доживљају писца. Али и његовој слабости.

Постоји још један моменат који приче о васкрсењу ставља у историјску раван, и то на несвакидашњи начин. И он се тиче управо слабости. Прве веснице васкрсења биле су жене, а жене су међу Јеврејима Христовог времена биле познате као непоуздани сведоци. Стога англикански теолог и бискуп Николас Врајт узима управо овај детаљ као доказ о аутентичности јеванђеља. Уколико би неко желео измишљеној причи да да крила, зацело не би од жене направио сведока. Јеванђелисти их истичу, и не само у извештају о васкрсењу. Ретки и штури стихови упућују на велику улогу коју су ове жене одиграле у Христовом животу. Причу започињемо оном која га је познавала од детињства и која је носила име његове мајке. Која је била са њим и у последњем часу.

Марија, која се назива још и Клеопова, била је члан породице; Јован је назива Богородичином сестром (Јн 19:25). Израз „сестра“ Јевреји су употребљавали да би означили било какав родбински однос. Рођена сестра, сестра од тетке или чак особа у пренесеном сродству (заова на пример). Клеопа, кога видимо где са још једним учеником занесено разговара са васкрслим Господом на путу за Емаус (Лк 24, 13-35), познат је још по имену Алфеј. По предању, брат је Јосифа, Богородичиног заручника, и са дотичном Маријом имао је синове Јакова, Јосију, Симона и Јуду; та ће имена овенчати рану Цркву. Јаков, кога знамо као „брата Господњег“, био је један од Дванаесторице ученика, и предстојатељ хришћанске заједнице у Јерусалиму. Иза њега нам је остала једна саборна посланица. Његов брат Симон такође је био Христов ученик. У списку Дванаесторице наводи се као Зилот или Кананит. Обе речи значе ревнитељ. Јуда се такође прикључио Дванаесторици. Познат је и под именом Тадеј. Такође је написао посланицу…

Ови родбински односи могу да звуче набацано и конфузно, тим пре што нису разјашњени у јеванђељима. Само посредно можемо да састављамо коцкице и сачинимо слику Исусове породице, њених веза и чланова. Али и њихове унутрашње борбе. Жена и деца Јосифовог брата, знају га одмалена и осећају посебност. Посебност коју не могу да опишу. То да је Исус Син Божији, Бог који је сишао међу људе, њима није било на памети. Али управо ту се окушавала снага њихове вере. Савладали су сумње, понос и страх, и насупрот одбацивању које је њихов брат доживљавао у крају у ком је био одгајен, постали су и остали његови ученици. Они су постали апостоли, а она верна следбеница. Пратила га је у Јерусалим и стајала крај његове мајке подно крста. Припремила је мирисно уље. Ушла је у празан гроб…

Премда су Исус и апостоли водили полулуталачки живот, који је подразумевао крајњу скромност у погледу склоништа, хране и одевања, ипак су те ствари биле неопходне. Апостоли су напустили своја првобитна занимања, те су речена добра морала доћи са друге стране. Јована, жена Хузе, пристава Иродова и извесна Сузана бринуле су се за то (Лк 8:3). Пристав (епитроп на грчком) био је надзорник двора, царскога имања. Јованино богатство, дакле, није било мало. Њена пак вера, била је још већа. Можемо замислити какво је било њено окружење. Човек који је обезглавио Крститеља и наругао се Исусу зацело око себе није држао људе пријемчиве за поруку јеванђеља. Да ли је она у потпуности раскинула везе са двором или је пак дошла у Јерусалим за Пасху као члан Иродове пратње, ми то не знамо. Тек, видимо је као једну од мироносица тога јутра (Лк 24:10). Тога јутра нашла се пред процепом двеју стварности; уздрхтала је пред шупљином гроба.

У јеванђељима се пред гробом појављује још једно име. Саломија. Саломија је била мајка апостола Јакова и Јована, синова Зеведејевих, које је Господ прозвао синовима грома (Воанергес) (Мк 3:17). Пуни полета, ватрени, амбициозни носили су то име у складу са својом бујном природом, природом коју су наследили управо од мајке. Јер, она је пришла Господу са молбом да уздигне њене синове и постави их десно и лево од себе у Царству своме (Мт 20, 20-21). Учинила је то јавно, пред апостолима. Непажљив би читалац можда у том гесту видео искључиво дрскост и сујету. Видео би крајње световне тежње. Међутим, моменат је битан. Она је то учинила када је Господ говорио о своме страдању. Биће одбачен од људи и осуђен. Биће разапет. И поново устаће (Мт 20, 18-19). Саломија је посведочила и једно и друго. Као и њени синови. Један од њих похитао је са Петром ка празном гробу. Али није намах ушао у њега. Зауставио се пред мраком шупљине (Јн 20, 3-10).

Осим поменутих жена, као прве сведоке васкрсења видимо Марту и Марију, сестре васкрслога Лазара. Истина, ниједно јеванђеље их не помиње ни пред гробом ни испод крста, али везе које су имале са Господом, као и близина њиховог дома, наговештавају уплетеност у саме догађаје. Интересантна је и од значаја веза ове две сестре. Њихове психолошке црте и њихов однос у многоме подсећају на однос апостола Петра и Јована. Петар је грлен и пробојан. Али и брзоплет. Јован, с друге стране, ствари доживљава изнутра, и еруптивна снага тих доживљаја неретко замењује конкретно делање и надјачава ехо физичке оприсутњености. Тако је Марија остала крај Исусових ногу и слушала његове поуке, док се Марта старала да га угости (Лк 10, 38-42). Марта је та делатна сила, сила не само у покрету, него и у речи. Баш као и Петар, потрчала је и исповедила Исуса за Сина Божијег у тренутку када је била најрањивија, након што је сахранила брата (Јн 11:27). Марија је била привучена силом његове речи, прикована љубављу за личност саму. Тим ногама припала је и када му је изашла у сусрет након што су сахранили Лазара (Јн 11:32). Припала је још једном, када су пред саме дане страдања припремили свечани обед у дому извесног Симона губавца. Пред затеченим апостолима и званицама, док је Марта служила, приступила је Господу и из суда од алавастра излила нардово уље на његову главу. Потом је клекла и својом косом обрисала његове ноге (Јн 12, 1-3). Гест љубави која не мари, не стиди се и не преза, с којим се може упоредити само један претходни, сличан по облику и по силини. Гест Марије из Магдале.

Помазању у Витанији претходило је једно друго, ништа мање потресно (Лк 7, 36-50). Сличности између ова два догађаја запањују. Домаћин куће био је фарисеј по имену Симон. Међу његове госте, међу којима су били и апостоли, упала је жена са судом од алавастра. Клекла је пред Исусом, оквасила његова стопала својим сузама, обрисала их косом и помазала уљем. Као и у Витанији, ни овде није изостало негодовање. Само, овај пут тицало се морала жене. Она је у граду била позната као „грешница“, термин резервисан искључиво за ропство телесног лутања. На то негодовање Исус одговара причом о двојици дужника и Симона кори за одсуство топлине у дочеку. Жену је разрешио сагрешења и послао ју је назад у миру. Али не само то. Учинио је нешто што није учинио ни на једном другом месту у Писму. Похвалио је њену љубав.

На више места Исус хвали човекову веру. Хвали Петрову веру (Мт 16, 13-20), капетанову веру (Мт 8, 5-13), веру жене Хананејке (Мт 15 21-28). Али никада он није похвалио нечију љубав. Та жена „велике љубави“ повлачи се из фарисејеве куће и нестаје из поглавља. Неименована.

Ово би био недоречени крај једне изобилне епизоде да нам Лука није оставио назнаке о идентитету њене учеснице. Да би смо га одгонетнули, морамо се вратити на претходне стихове тог истог поглавља, где се каже да је Исус путовао за град по имену Наин (7:11). Не знамо да ли се фарисејева кућа налазила у Наину, али знамо да је тик уз њега почивала Магдала. „Жена која у граду беше грешница…“ И већ у почетним стиховима наредног поглавља Лука помиње Марију Магдалену, из које је Исус истерао седам демона (8:2). Седам демона оци су препознали као седам страсти, страсти иза којих се крила огромна енергија, која је касније цела усмерена на ход за Исусом. Ход до Јерусалима и до крста, до гроба и после њега. Зато не треба да чуди што се њој најпре јавио. Јер, док су остале жене у трепету похитале натраг у град, Марија је остала у врту и плакала (Јн 20, 11-18). Није намах препознала Исуса, баш као што га нису препознали путници за Емаус, као ни ученици којима је довикнуо са обале док су ловили рибу (Јн 21:4). Али, препознала је глас. Као пренута из вековног сна, поскочила је од радости када је чула своје име. Похитала је његовим ногама (Мт 28:9).

Слика буђења Маријиног слика је васкрсења. Једнога дана, и ми ћемо чути наше име. Какав ће вал осећања запљуснути наше срце зависи од нашега живота. Избор чинимо сада, и он ће се одразити у датом тренутку. Да ли ћемо се устрашити и пожелети да се вратимо страшноме сну или ћемо поскочити од радости и ускликнути: „Учитељу!“