Трновити пут за Дамаск

О ранама које и даље трају

Латентна збуњеност, изненађење, неверица. Позив на испитивање и одговор у виду исповедања као да и даље одјекују међу немим зидовима те забачене просторије испуњене страхом од Јудеја, проносе се вековима и бриде попут вихора у маслињацима. Непримећени. Прича која се зачела у сутону те недеље, прве по васкрсењу, прича је о похођењу ученика, о Господњем телу које се указало у соби не нарушивши затвореност врата (Јн 20, 24-29). Али је и прича о недостатности тога тела. О његовој вези са стањем које је било и са трагиком коју је морало да претрпи. О продужетку те трагике, о патњи која га мори, о његовој вези са нама…

Прича нас даље води у ужарену пустињу, на прашњави пут за Дамаск. Оно што се на њему одиграло тога дана преломни је моменат Дела апостолских (Дап 9, 1-9), и преломни моменат у развитку ране Цркве. Заслепљеност чувара јеврејског предања, који је ишао да потамничи оне који су се дрзнули да га наруше, замењена је другом врстом слепила. Оном телесном. Сунце се винуло жарко тога дана; снага блеска обара га са коња, баца га у врели песак пустиње, руши читав његов свет. У обамрлости, какву само суноврат нашег ега носи, вођен од стране пратилаца збуњених колико и он сам, ревнитељ улази у град.

Како неретко бива са библијским приповестима, и овде пресудни моменат остаје у позадини. Није блесак тај који је потресао Савла. Потресао га је глас. Глас, и речи које су пристигле с њим. Три дана он је самовао слеп, без хране и воде, опомињући се онога што се догодило. Сусрет са Господом оставиће трага и у његовом стваралачком раду, а језгровита директност изговорених речи утицати на сам ток мисли, изградити богословље које даје наду, али и плаши. Богословље застрашујуће христообразности.

На више места у јеванђељима Господ се поистовећује са својим верним. Он не само да пребива међу њима, он се изједначава са њима. Тачније, он њих изједначава са собом. Таква места особито су изражена код Матеја, и јављају се у различитим контекстима. Господ обитава у невиности деце (18:5), у ревности ученика (10:40), у рањивости потребитих (25:40). Али више од ма којег случаја и животног склопа, он обитава у онима који страдају. Онима који страдају за њега. За њега су страдали хришћани које је Савле тамничио. За њега су страдали апостоли. На послетку, за њега је страдао сам Савле.

Исус, дакле, наставља да страда. Он страда кроз невоље и муке на које се предају његови свети, али исто тако страда од ковитлаца у самој Цркви. Црква је његово тело, и када неко ремети Цркву, удара на њега самога. Раздори, отпадништво и погрешна учења праве ране на телу Цркве (Види: Гал 3:1 и Јев 6:6). У оба случаја Павле користи слику распетога Христа, али не ономад, на Голготи. Не. Распетога поново неразумним делањем оних који се тако беспризорно овенчавају његовим именом. Христос, дакле, не страда само када неко дигне руку на мене као хришћанина, већ када и ја, будући хришћанин, обесвећујем његово присуство у себи. Везано за телесно стање или морал, Спаситељево страдање се на необјашњив начин продужава у његовим верним. Али тајна која га продужава ту се не завршава. Она не преноси само Голготу до нас и обнавља је у нама. Она и нас узводи на саму Голготу.

Идеја да страдамо за Христа долази од њега самог и темељ је следбеништва, али идеја да ми узимамо учешћа у Христовом страдању може се наћи искључиво код Павла. Док се препуштање страстима дефинише као поновно разапињање Христа, сукоб са њима је наше сопствено распеће. Морална борба, борба између сила света и силе Христа који нам моћ даје, чини да човек рашири руке. Павле осећа сву тежину те борбе и на више места назива себе распетим (Гал 6:14). То би била тек још једна снажна слика да је он није поткрепио тврдњама које изокрећу однос између нас искупљених и Христа који нас је искупио. Тврдњама које застрашују.

У посланици Галатима, који су првобитни наук заменили враџбинама, Павле их моли да му не стварају тешкоће, јер он „ране Господа Исуса на телу својем носи“ (6:17). Ове би се речи могле доживети као симбол, као опомињање на страдања која је доживео проповедајући Христа, али на другом месту апостол наставља: „Да познам њега и силу васкрсења његова, и удео у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Фил 3:10). Није први пут да апостол говори о саображавању Исусовој крсној смрти. То је учинио у посланици Римљанима, када ју је везао за наше крштење (6:3, 5). Али кључна реч овде је удео. Апостол има удео у Христовим страдањима. На другоме месту, он нараста и сјакти пуним својим смислом. Постаје још већи.

„Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у свом телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело његово које је Црква“ (Кол 1:24).

Речи које паралишу. Остављају нас не замишљеним, остављају нас немим. Христова страдања не само да нису коначна, већ нису ни довољна. Недостају им наша. Наша страдања, наш подвиг, оно је што употпуњава Христово искупитељско дело. Ма колико тај део незнатан био, он је неопходан. Неопходан колико и помоћ коју је указао Симон из Кирине и понео Исусов крст. „Натераше га“, каже јеванђеље (Мт 27:32). Нас не треба нико да тера. Наш подвиг, спасоносан и добровољан, темељи се на љубави коју нам је дао и несагледивој почасти која из ње произилази. Он је постао човек. Више од тога, постао је наш пријатељ (Јн 15:15). А ми смо постали његови сарадници (I Кор 3:9). Постали смо жива грађевина, вибрирајуће ћелије у телу Цркве.

Христос је страдао једанпут и искупио нас. Васкрсао је и узишао Оцу. Али је и остао са нама. Остао је у све дане до свршетка века. Овде будући, он и даље страда. Страда докле страдамо и ми. Једном га примивши крштењем, ми се обавезујемо на та страдања, омогућујемо их и допуњавамо. Оживљавамо их на евхаристији, примајући то тело из чаше, страдално и васкрсно, увећавамо га сједињујући га са нашим, гледајући унапред са надом да ће и последње ране зарасти, да ће се оно коначно оцеловити и прославити кроз наше васкрсење.