У почетку беше Реч

Last updated on јун 30, 2024

О раду ученика Свете браће

По чему се животиње разликују од људи? Упитани од стране свога вероучитеља, тек пристигли полазници веронауке одговорили су: „Људи причају“. Овај невин и бескрајно прост одговор одраз је дубина наше свести. Као шум подземних вода, он избија на површину сведочећи о токовима невидљивих понорница. У нашој свести, ми везујемо реч за мисао. Мисао се излива из нашег ума и претаче се у реч. На крилима значења и звука, она трепери ваздухом, искри и поиграва. Али и усмерава. Повезује нас са умом који ју је породио.

Бог ствара свет речју. Својом речју он је створио небо, земљу и све што је на њој. Све, осим човека. Човек, који је круна његовог стварања, створен је према икони, створен је за реч и за мисао коју реч изражава. Он се њоме обилато користио, не знајући њене скривене дубине и заборављајући узвишеност њенога порекла. Али када је наступила пуноћа времена, Бог је прекинуо своје ћутање. Послао је своју Реч. Међу нас је дошао Логос (Реч), који је сјај славе и обличје бића његова, кроз кога је и векове створио (Јев 1, 2-3). Као сигнална ватра, која се шири од једнога светионика до другог, та је реч пропутовала земље и народе. До наших простора стизала је, одјекивала и замирала, поново се повлачила у ћутање. Да би у једном тренутку занавек заживела. Ово је прича о људима који су је утврдили.

Одблесци живота солунске браће нашироко су познати; поглавито их знамо као мисионаре. Ти врли и предузимљиви људи, рођени су на размеђи светова. На размеђи географској, етничкој, али и душевној. Изданци војног заповедника, имали су опскрбљен живот и врсно образовање. Старији Михаило на кратко је пошао очевим стопама, да би се доцније предао монашком подвигу и добио име Методије. Знатно млађи Константин рано је постао свештеник. Интелектуалан и осећајан, представљао је патријархов избор за мисију на Крим, међу Хазаре, а када се оданде вратио преузео је професуру на цариградском универзитету, где је предавао филозофију. Његова мисао блеснуће још једанпут, несравњиво изразитије, у његовом литерарном и преводилачком раду, у мисији у Моравској (садашња Чешка и Словачка). Као у каквом ковитлацу од јесењег лишћа, у судару порива и култура испреплешће се имена: Растислав, Људмила, Никола, Вихинг, Фотије, Анастасије Библиотекар… Затеченост појавом овако истанчаног човека међу немачким свештенством, које је већ радило на покрштавању Словена, изметнуће се у завист и, на послетку, у агресију. Константин је са братом преузео пут  у Рим. Ишао је да се правда. Тамо је наишао на срдачан пријем, али и на дане испуњене телесном немоћи. Недуго пред своју кончину, примио је монашку ризу и име Кирило, по којем га данас знамо. За његовог брата био је то тежак ударац. За мисију у Моравској, кобан. Супротно папиним одлукама, немачки мисионари наставили су да потискују византијске просветитеље. Заслепљеност је ишла до мере прогона, тамничења и продавања у робље. Ипак, једанпут засејано семе не мирује. Развејано олујом, проналази нове њиве и нове жетеоце. Дуге године суша су прошле; долазила су времена обиља.

Откако су браћа приспела у Рим, многе ствари су се промениле. Њихов покровитељ и домаћин папа Никола одавно није био у животу; наследио га је низ слабих и неодлучних личности. Моравски кнез Растислав, који их је позвао, збачен је са престола; пао је као жртва династичких борби. Јерарси и владари долазили су и одлазили. Показивали су интересовање за јеванђеоску мисију, подржавали је или је ометали. Методије их је надживео све. Упокојио се као архиепископ моравски, оставивши иза себе младу цркву и јато ученика. Они ће наставити његово дело.

Шта знамо о тим људима? До нас су дошле мрвице, крунице маслачка ношене ветром. Но, загледани у бездане историје, ипак назиремо некаква осијавања. Међу мноштвом ученика истиче се пет имена, такозвани петочисленици (квинтет); налазимо их са браћом у Риму. Ангелар и Сава, о којима понајмање знамо, тамо су рукоположени за ђаконе, док су Горазд, Климент и Наум уздигнути у свештенички чин. Предање сведочи да је Горазд био родом из Њитре, из краја у који су пристигли солунски мисионари. Његово име, као и чињеница да га је Методије одредио за свога наследника, сведоче о томе. Он је зацело имао управитељских способности, био је образован (говорио је грчки и латински) и врло је могуће да је био састављач првог житија свога учитеља, које је сачувано на Западу. Ипак, његова судбина нам остаје непозната. Једнако одјекују предања да је по протеривању из Моравске као епископ уточиште нашао у суседној Пољској, као и да се спустио у Бугарску, пратећи двојицу својих садруга. Како било, ту се блесак његовог имена гаси; ова пак двојица, обасјаће Балкан.

Говорити о хришћанској историји Балкана захтеван је задатак. Она почиње са апостолским ученицима и првим мученицима, продужава се у лику епископа и монаха, бораца за веру и раних црквених писаца, а гаси се у вртлогу ратова и сеоба. Од краја Јустинијанове владавине до почетка Македонске ренесансе, као каква дивља тундра, протеже се беспуће немих векова, испуњених сујеверјем, дивљаштвом и враџбинама, вековима које је обележило дубоко ћутање и повратак паганства. Али, с почетка деветога столећа, онако намах, слика се нагло мења. Ноћне сенке бледе, уступају место весницима дана. При самом освиту, видимо монахе: Јована Рилског, Јоакима Осоговског, Гаврила Лесновског, Прохора Пчињског, те благочестиве владаре бугарског Бориса Михаила и зетског Јована Владимира, а нешто касније и епископе и учитеље Цркве, Илариона Мегленског и Теофилакта Охридског. Ликови подвижника и просветитеља ће у потоњим поколењима расти, и балкански народи попримиће хришћански карактер. Тај карактер, који и данас траје, ми везујемо управо за доцније реформаторе, попут Светога Саве, али не смемо заборавити људе који су донели семе. Не смемо заборавити ученике Кирила и Методија.

Свети Наум, изданак ових простора, оснивач је Преславске књижевне школе (Бугарска). То место преписивања, превођења, књижевног рада, али и уметности (икона и керамике), било је прво таквога типа на Балкану, и образовало је ствараоце као што су Константин Преславски, Јован Егзарх и Црноризац Храбар. Оно је било стециште знања али и језичке револуције. Управо се тамо заљуљала колевка словенске писмености. Управо се тамо реч обукла у писмо. Писмо на којем је настао овај текст.

Још је Свети Кирило уочио потребу за састављањем система знакова који би одговарао словенским језицима, и угледајући се на грчко, јеврејско и јерменско писмо, саставио чудновату глагољицу. Бројна у знаковима и визуелно комплексна, она ће се у дугим преписима показати тешком и непрактичном. Стога се Свети Наум осмелио на изазован потез. Узевши грчко писмо као једини узор и подаривши му име свога учитеља, саставио је нови алфабет, словенску азбуку – такозвану ћирилицу. За разлику од глагољице, која ће своје упориште наћи искључиво у Хрватској, ћирилица се проширила по читавом Балкану. Преко Румуније, стигла је у Русију, а оданде међу бројне азијске народе. У чудном преплету могућности и тежњи, она ће се наћи на натпису на оделу чудног путника, винути се у сам свемир.

Свети Наум неће се дуго задржати у Преславу. Запутиће се у Охрид, како би преузео бригу о школи која је настајала тамо. Место управника преузео је управо од свога садруга, са којим је делио муку у Моравској. Свети Климент, дотадашњи управник, постао је архиепископ охридски. Овај благи и учени човек остаће упамћен као пожртвован пастир. Од свију ученика вероватно најближи светој браћи, и вероватно родом из истих простора, добро је познавао народ којем је служио. А служио му је на свеобухватан начин и у пуној мери, самопрегално, неуморно, предавши целога себе. Најпре учитељ, потом преводилац, а на послетку писац и беседник, у потпуности је изразио културу слова. А оно је путовало на најобичније начине. Од приказа чудотворства, које налазимо у житију код Светог Теофилакта, дирљивији су описи његовог односа с децом. Радећи у школи као учитељ, узимао је малишане за руку и повлачио је по хартији учећи их слова. Њихове пак родитеље учио је да калеме воће, онако како раде у Грчкој, не пропуштајући прилику да тај чин повеже са Господњим причама о винограду и роду који духовни живот доноси. А када су му се године кончине примакле, и сам је покушао да окуси нешто од тога живота, осамљен и у тишини. То, ипак, није био његов пут. Упокојио се у својој архиепископији, чију је цркву сам изградио, након педесет година служења.

Прича о светој браћи, а утолико више о њиховим ученицима, прича је о суштини мисионара. Мисионари су послати да проповедају реч, али и да приближе људе Речи, да учине Христа разумљивим људима. А то ови људи чинили, пројавивши се као истински „очевици и слуге Логоса“ (Лк 1:2). Њихово истрајавање да се Свето Писмо проповеда на народном словенском језику, да се на том језику и богослужи, истрајавање због којег су у Моравској гоњени, долазило је само отуда што је то био пут спасења тих народа. Можда и једини. Мисионар се не пита да ли је језик довољно подобан да изрази божанске истине, да ли је писмо лепо на око, да ли је мелос опојан и да ли је обичај стародреван. Оно што проналази, охристовљује. Оно што је човеку удаљењем од Бога придодато, с новом вером само ће отпасти. Оно чега се пак човек не одриче, део је његове природе, и вапи за обожењем. Различитост језика плод је вавилонске пометње, али потискивати један језик другим, који је настао из исте те пометње, не води оном првобитном уму који је израз јединства међу људима. Напротив. До тог ума се долази говором љубави, преданошћу Ономе који љубав даје. Долази се до стања у којем се спајају ширина и дужина, висина и дубина (Еф 3:18) У ком питања копне у тишини знања (Јн 16:23). До стања потпуне обновљености.