Благо на врху дрвета

Last updated on јун 30, 2024

О крстоносном путу и благу на његовом крају

„И омиле му“, каже се у јеванђељу по Марку (10:21). Ово је једини приказ Исусовог унутарњег геста при сусрету са људима који су му прилазили, једноставан и топао, јединствен у својој људскости. У питању је сусрет са богатим младићем, који је желео да пронађе живот вечни. Прича се налази код свих синоптика (Матеј, Марко и Лука) и у основи је иста. Исус га подсећа на основне заповести, о прељуби, убиству, крађи, лажи и поштовању родитеља; младић напомиње да их је одржао. Исус му онда пружа одговор какав није очекивао.

„Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мт 20:21).

Одговор, уједно и позив. Речи једноставне и моћне. Ослобађајуће. Али након њих, нагла промена. Младић се окренуо снужден. Богатство за које је везан, притегло га је. Али оно није овде тема. Овде ће бити речи о градацији награда и о путу којим се до њих стиже. О смислу страдања и коначности позива.

Најпре, вратимо се на основну молбу младићеву и Исусов одговор. Молба је да се укаже на пут како да задобије живот вечни. Пут су Господње заповести. Младић одговара да их је одржао, на шта се Исусово срце разгали. Тај моменат, моменат иманентног одобравања, значио је: младић је већ пронашао живот вечни. Он већ ходи путем живота. Међутим, он жели више. „Ако хоћеш савршен да будеш…“ Позив на савршенство није ништа ново. Њега видимо и у Беседи на гори. Ми смо позвани да у свему наликујемо Оцу који нас је створио (Мт 5:48). Тај позив, који не искључује живот вечни, већ га употпуњава нечим особеним, придодаје му благо, одговара акту самоодрицања. Најбоље и најпотпуније оно је изражено међу првим следбеницима.

Христови први ученици били су рибари, житељи околине Галилејског мора. Браћа Петар и Андреј, на његов позив оставили су мреже и пошли за њим (Мт 4:20). Друга двојица, Јаков и Јован, такође браћа, оставила су оца у лађи (Мт 4:22). Два пара браће, два илустративна примера. Оставити мреже значи оставити занат, свакодневно занимање, али и свакодневни прилив новца. Оставити оца пак, значи напустити породицу, пријатеље, дом и окружење из којег потичеш. И једно и друго је апсолут какав није био виђан раније. Људи су мењали занимања, одлазили у туђину, преузимали тешка бремена зарад идеала које су себи поставили. Али да то неко учини на позив незнанца који је ушао у сукоб са народом и верским вођама, сукоб на ивици смрти (Лк 4, 28-29), и да себе изложи немилости световних власти (види како је Матеј једноставно оставио царину Мт 9:9), то још није било виђено. Али, испоставља се, ни тај апсолут није коначан. И он ће се наћи као степеник, висок и пресудан, али и даље степеник, на путу ка савршенству. Овај се пак завршава на извору, непримећено и неочекивано, самим почетком.

Сада већ имамо некакву градацију; доима се јасна. Држање заповести, дакле, отвара пут за живот вечни. Одрицање од себе пак отвара ризнице раја. Али, чини се да се пут наставља. Да ли је могуће да небеса нису крајње одредиште? Има ли шта више од тога? И шта је, на послетку, савршенство? Вратимо се, још једанпут, на причу о богатом младићу. У јеванђељу по Марку налазимо на специфичан додатак. „Дођи, узми крст свој, и пођи за мном“ (10:21). Ово је био крај стиха. Уједно је био и крај позива. После њега нема препрека, нема даљњег степеника. Био је то крај пута.

Позив на узимање крста проналазимо и раније у јеванђељима. Крајње следбеништво се изједначава са крстом, онда када испунимо сва предходећа одрицања (Мт 10, 37-39). Због чега је он био толико важан? И због чега је баш он одређен за начин смрти Христове и оруђе искупљења? Најпре, крст је била римска казна. Већ сама чињеница да долази од стране освајача изазивала је ужас у срцима Јевреја. То је, на известан начин, била неприродна смрт, онострана смрт. Смрт, какву човек не сусреће нормалним током живота, већ сукобом са нечим ван граница овога света. Одиста, крст није био намењен онима који су водили нормалан начин живота.  Био је казна искључиво за разбојнике, отпаднике од друштва. Била је то казна срамоте. Човек је уздигнут тако да свако може да га види. Уздигнут је обнажен, изложен поругама пролазника. Најзад, крст је ванредно сурова казна, стравичан начин да се умре. Болови, дехидратација, поремећен рад плућа и срца водили су у брзу смрт, али смрт до које се долазило мноштвом трагичних тренутака, бескрајних у низу, а сваки од њих значио је умирање.

„Свако од нас бира између патње и досаде“, каже Мадам де Стал. Одиста, страдања су неизбежна у животу. Бог их не шаље, она сама долазе. Страдања телесна, љубавна, стања оскудице, повређености, страха, стида, самотиње, неправде… Она нас погађају свакодневно и неочекивано, каткад у налетима, и нема тог новца или трона који би их предупредио. Можемо се само повући у себе и предати се досади, која је врата безнађа и предворје смрти. Или их прихватити и живети. А то нипошто није крај. Јер са њима пак, долази рука избављења. Надвија се и прикупља их. Невидљиво, прикива их за крст.

Потомци Адама, бирали они то или не, били су криви за своје робовање. Оно није било од природе; наметнуто је са стране. А свака тиранија има оруђе застрашивања, и свака окупација има свој симбол. Крст је тако постао поприштем највеће борбе, борбе са странцем (ђаволом), и крајњим злом које странац носи. Јер Исус је на њему сусрео не само бездиханост, престанак активности нашега тела; сусрео је метафизичку смрт (Мк 15:34). У тој смрти ослободио нас је од наше, али не тако механички, без нашег удела у томе. Ми и даље сусрећемо муке. Сусрећемо поругу, одбаченост, клетву (Гал 3:13) оних који су свој крст одбацили. Али и извор ванредних вреднота. Успињући се на то дрво, ми идемо корацима онога који нас је искупио, и заузимамо његово место. Ми се поистовећујемо са њим и задобијамо моћ коју је он имао, моћ измирења. У том часу, са врха дрвета, ми се у потпуности предајемо Оцу (Лк 23:46), и молимо за опроштај оних који стоје у његовом подножју (Лк 23:34). Тако измирени, проналазимо вечни живот и небеско благо. Досежемо пуну меру синовства. Проналазимо онога који од памтивека тражи нас.