Узнети открићем

Last updated on март 9, 2025

Егеријино путовање у Свету Земљу

Година је 1884, библиотека у Арецу. Један предани радник проводи сате у богатој архиви у потрази за списима још увек непознатим научној јавности. Посао није лак. Свици и пергаменти, допола класификовани, чамили су по полицама старијим од стабала у подножју Апенина, а ноћну тишину која их је обавијала реметило је равномерно листање страница оживљених светлошћу петролејске лампе. Над једном од њих радник је застао. Један текст био је непознат. Неоткривени пут у добро позната подручја.

Да би смо разумели значај Гамуринијевог открића (тако се радник звао), морамо најпре дати неке одреднице о самом тексту. Сам текст је препис из једанаестога века и потиче из Монте Казина, манастира Светог Бенедикта. Непотпун је, недостају му почетак и крај. Нема назнака имена аутора нити године када је настао. Нема назнака о ауторовом пореклу, нити о околностима у којима је писао. Али згуснута минускула плени: у питању је једно велико путовање, путовање које је предузела жена. Госпођа, која је била довољно образована да иза себе остави утиске на народном латинском језику и довољно имућна да се издржава током те три године, колико је путовање трајало. Толико је, отприлике, потрајало и путовање опсежне научне прераде. Након три године марљивог дотеривања и превођења, устрептао, Гамурини је објавио текст.

Поклоничка путовања на обзорју средњега века била су ретка, још су ређи били записи о рутама и местима ходочашћа. Та их чињеница чини утолико вреднијим. Јевсевије и Јероним, два образована великана тога периода, дају нам драгоцене податке о топографији Свете Земље, а знаменити Јован Касијан и учени свештеник Руфин (Аквилејски) пружају нам приказе њених најдрагоценијих људи – животе источних монаха. Егеријин путопис пружа нам једно и друго. Егеријин? Да, откриће једног другог списа с конца седмога века, писма хиспанског монаха Валерија, открива нам понешто о идентитету загонетне путнице. Реч је монахињи из четвртог века, која се запутила на Исток из свог завичаја, са места где вечером тоне сунчев круг, са обала Океана. Ово је прича о њој.

Од горе Божијих заповести до града великога цара. Синај – Јерусалим – Антиохија – Едеса – Цариград. Тако је, у грубим цртама, изгледало Егеријино путовање. Но више од њега самог, нас занима пут до путнице саме, откриће њене личности. Гора Синај и данас стоји, окупана сунцем. Јерусалим је и данас немиран, крцат, пун људи, пун сукоба. О тим местима знамо; уколико пожелимо, можемо их обићи. Али о људима који дају местима имена, одређују њихове међе и правац њиховог трајања, већином не знамо ништа. А Егерија је свету о којем је писала подарила управо то – један живот вредан разматрања. У исцрпним описима околине, међутим, и нехотице је пружила осврт на свој. Упркос мистерији дубоког ћутања.

Путујући тако из Јерапоља, на петнаестој миљи сам, у име Божије, наишла на реку Еуфрат… због тога сам се ту задржала више од пола дана…

Наша путеводитељка била је веома педантна особа. У својим белешкама, прецизним и уредним попут бродског дневника, она је износила сваку промену пута, често напомињући раздаљину између одредишта. Описи градова и светих места никада се не своде на набрајања; увек су пропраћени запажањима и довођени у везу са библијским догађајима и личностима. Мојсије, Авраам, Јаков, Јов, Мелхиседек… Имена се нижу и оприсутњују свет прохујалих времена; као племенити ликови од давнине, смештени по одајама велелепних здања и омеђени скупоценим рамовима, извирују у својим контекстима; откривају начитаност ауторке. Егерија је веома добро познавала Писмо, богослужења и историју Цркве (читала је чувено Авгарево писмо и препознала да је верзија коју су чували у Едеси дужа од оне која је приспела у њену домовину) али је имала и изграђен укус и око извежбано услед посматрања. Њене опаске, премда суздржане, нису без маште, и одишу оном нарочитом врстом топлине, дахом мислене унетости која долази од узвишене и проницљиве душе.

Поред ове статуе стајала је још једна, веома слична, а представљала је Магнуса, царевог сина, на чијем лицу се такође видела извесна благодат.

Овдашња црква је заиста велика и лепа и реновирана, како и приличи Божијој кући.

Затим смо прешли у унутрашњост палате где су били извори, пуни риба; никада до сада нисам видела такве изворе – велике и сјајне, и са тако питком водом.

Узети овако изван контекста, искази могу деловати веома живо, чак присно. Међутим, немојмо допустити да нас игра стила завара. Говор у првом лицу, који неминовно приближава читаоца свету кога описује, није баш нимало разгрнуо вео мистерије којим се путница заогрнула. Нигде, ама баш нигде њој се није омакло да каже нешто директно о себи. Као ни више пута помињани Мелхиседек, ни она нема никакве ближе одреднице. Ни име, ни породицу, ни домовину, ни школу, ни чин ни лик. И не само то, сами људи у њеном окружењу бледе. Она нигде не помиње чланове своје пратње. Нигде их не ставља ни у какав контекст. Као каква војска духова, та је послушна и одана група пратила ову жену дуж читавог пута, не оставивши трага свога постојања, ни стопе у песку. Насупрот њима, осврти на дружбенице у завичају су чести. Госпође и сестре термини су којима она назива своје пријатељице, којима се кроз путопис неретко обраћа као да су у питању писма, али које такође не ословљава именом. Није јасан њихов однос. Може бити речи о монахињама, али нејасно је да ли је то она сама била. Могуће је да је у питању обудовела матрона која се зближила са малом и урбаном групом подвижница. Но и то је нагађање. Редови су богати, али право богатство буја између њих. Један детаљ јој је, ипак, измакао. На једном месту она доводи у питање њихово поновно виђење. Могуће је да их у намери спречи кончина. Ако ништа друго, њене су нам године познате. На Исток је отпутовала при заласку живота.

Ово безимено ћутање, ово обезличено обраћање, у којем се скривају ликови писца и описаних, развејава крајња и неутажива тежња за лицем другога. Та тежња, која се испољавала при сваком сусрету, нарочито је оличена приликом виђења монаха.

Епископ овог града, човек побожан, монах и исповедник, прихвати ме радо и рече ми…

Када смо се, дакле, вољом Божијом попели на сам врх, и дошли до врата те цркве, ево како нам у сусрет из своје испоснице долази свештеник – старешина те цркве, старац живахан, монах од ране младости, укратко, сасвим достојан места на коме се налази.

Овде сам пронашла једну блиску пријатељицу о чијем животу су сведочили сви на Истоку, свету ђаконису Мартану коју сам упознала у Јерусалиму, а која је овде дошла ради молитве. Она је управљала испосницама девојака и апотактита. Не могу описати колика је била њена а и моја радост када ме је угледала.

Од свих сусрета, међутим, може се издвојити радост онога са Господом самим, радост која произилази из причешћа. Егерија ништа не каже о сопственом молитвеном правилу нити о свом унутарњем животу. Код ње нема унутарњих потреса који су тако снажно забацивали Павла нити оних тескобних колебања каква налазимо код Августина. Умор нисам осећала зато што сам видела да се жеља коју сам имала остварује Божијом вољом, каже на једном месту она, отварајући се више него обично. Исповести попут те су ретке а осећања осликана бледим бојама. Али зато се њена глад за Господом пројављује у честим приказима причешћа. Оно тиња у њеним мислима и ван литургијских токова, у присећањима на старозаветне праслике и у облаку алегорије. Мелхиседек, цар Салимски, износи пред Авраама хлеб и вино, и тако најављује тајну тела Господњег и нашег тајанственог сусрета са њиме.

Сусрет са Господом најизраженији је на богослужењима, и Егерија их детаљно описује. Посебан утисак на њу оставила су молитвена сабрања у Јерусалиму, циклус пост васкршњих празновања. Један кратак осврт нарочито је интересантан, и ми ћемо њиме крунисати овај текст. У том циклусу празника нема помена Вазнесења онаквог каквог га ми знамо данас. Уместо тога, оновремени јерусалмски хришћани одлазили су у Витлејем, на место Христовог рођења. Молитвом у цркви изграђеној над пећином у којој нас је походио Господ са висине заокружује се света Четрдесетница. То је веома особен начин да се прослави његово узношење на небо, чудан и збуњујућ. Али уколико се задубимо, уочавамо где се пред нама у својој раскоши расцветава симболика. Он је дошао к нама сишавши са небеса; ушао је у наш свет. То је било његово прво рођење. Али узлазак на небо, повратак Оцу у телу, својеврсна је промена станишта, и својеврсно је рођење. Апостоли су га тада упитали када ће успоставити Царство Израиљево, још једном показавши непотпуност свога разумевања. Али и жудњу за његовом личности, личности која доноси то Царство, која побуђује на путовање, која је подстицај и уједно и награда. Одиста, упознати другога највећа је награда и највеће откриће. Блесак зора неслућених обзорја, отварање вратница једног новог света, узношење на сама небеса.