Под скутима небеске невесте

Last updated on мај 10, 2026

О тајанственој свеприсутности Цркве

„Када сам поразмислио и удубио се у проблем, уверио сам се да се распре међу различитим црквама не заснивају на питању суштине, већ произилазе из различите терминологије. Јер све оне исповедају Христа Господа за савршеног Бога и савршеног човека, без сливања и мешања природа… Стога видим све хришћанске заједнице, са њиховим различитостима у богословљу, где стоје утемељене на истој основи, без икакве разлике међу њима“.

Овако је Бар Хебреус (Григорије), сиријски епископ, богослов и полимат из XIII века видео трвења на Истоку по питању јединства природа у Христу. Са својим ставом представљао је ретки, благородни дашак ветра међу својим савременицима. Али никако новину у Цркви. Да се наша вера не исцрпљује у нашем језичком и интелектуалном изразу, одавно је показао Свети Атанасије, када је устао у одбрану Силвана, епископа Тарса, рекавши: „Силван је наш брат, који мисли шта ми мислимо, и разликује се само у изразима“. То је учинио приликом најжешћих аријанских распри, када се свака реч мерила на кантар и када је и најмање одступање значило јерес. Иступити као исповедник духа, а не речи, у тим је временима, више него икада, значило јавити се као гарант јединства целине, исцелитељ тела.

Сабор у Никеји изразио је веру у једну Цркву, напомињући притом њену саборност. Самим тим што је саборна, Црква није монолитна, односно састоји се од мноштва чланова, али и заједница тих чланова које, на мистичан начин, чине једно тело. Али, на који начин? Како се испољава црквеност? И  која је свеза међу удовима тела? То није символ вере, јер символа је било пре и после Никеје. То није календар, јер нисмо поклоници небеских тела, па да њима служимо. Персијске маге Звезда је водила Христу; они се никад потом нису вратили звездама. Најзад, то није један човек (папа) нити је то сабор. Стотину људи може погрешити колико један, а њихова већања, ма колико била осведочена и поткрепљена истинском вером и врлим животом, наилазе на немили суд историје, пред којим је свачија намера ограничена и свачији суд бледи. Ништа људско не може изразити јединство Цркве нити га одржати у разуђености наше природе кроз векове. Ништа што би смо ми унели у Цркву. Али зато постоји нешто што у њој проналазимо, чиме она закриљује нас. Мистични облак који је одева, засењујући око нашег разумевања. Попут контура на везу раскошне хаљине, мноштвеност боја и облика, свет њених тајана.

Уколико би данас упитали савеснога хришћанина колико има светих тајана, одговорио би: седам. Али то није био начин посматрања у раној Цркви. Све што се вршило у Цркви било је тајна и све је имало освећујућу улогу; сам живот у њој био је тајна. С друге стране, истицана је евхаристија и истицано је крштење. Миропозање се обично везивало за крштење, и рачунало се изједна, док се временом почело говорити о достојанству свештенства. То нас своди на четири, односно три тајне. Брак и јелеосвећење (помазање болних), премда су се тицали живота у Цркви, и везивали за сама богослужења, нису испрва имали чин, док се исповест дуго није налазила на листи; није била схватана онако како је ми данас схватамо. Већ ових неколико редова говори нам подоста о природи тајни и о богатству које оне носе. Оне нису статичне; мењају се. Имају своју историју, имају свој број, живе и нарастају у домену речи, симболике и ритуалистике, помаљају се у другачијем светлу како се помера раван живота у Цркви. Једном речју, оне нас одређују, одређују наш живот у Цркви. На чудан начин, одређују и саму Цркву.

Улазак у Цркву, као у један свет тајни, узимао се веома озбиљно. На такав живот будући хришћанин (катихумен) био је припреман. Месецима је походио богослужења и слушао поуке пре но што би приступио светој тајни крштења, која се често вршила у пасхалној ноћи. Тада би оглашени (најчешће више њих) приступали крстионици у белим хаљинама, носећи свеће. Били су то симболи чистоте и светлости. Али вода у коју улазе више је од симбола. Она је света онолико колико је и стварна (природна). Над њом лебди исти Дух који је лебдио над водама при освиту времена (Пост 1:2). Припрема је да у себе прими читав један свет, човека који ће наставити да расте кроз тајне. Тајне храњене управо плодовима природе. У евхаристији јављају се хлеб и вино, на миропомазању и јелеосвећењу уље. То су основне намирнице, без којих човеков живот није могућ. Али ни оне нису могуће без њега. У питању су намирнице добивене људском руком. Све осим крштењске воде, којом се човек рађа, настаје марљивим обделавањем. То нас полако упућује на улогу коју имамо у Цркви. Ми деламо у свету и плодове нашега рада приносимо олтару. У њих се усељава Дух, ширећи тако тајну, проширијући скуте Цркве на плодове читаве творевине. Да би смо их угледали преображене, морамо се привићи на тајну, препустити јој се и пустити је да дела. Јер Дух се не да изнудити. Стрпљиво чекање да нас посети и посвети тајном, вештина је која се учи. Но једном када се савлада, више нас не напушта. Сам живот постаје служба, Дух је онда свугде и свет постаје храмом. Црква је све у свему.

Црква се излива у својим тајнама. Као некада смрт, настанила се у творевини. Изашавши из оквира грађевине, молитве и чина, настанила се у недељивим честицама, исконским делићима природе. Неухватљивим, невидљивим, чудним… Доживевши је једном тако свеобухватну, не можемо а да се не запитамо: како то да не обитава у људском срцу? Одговор је, и обитава. Присутна је у појединцу, присутна је и у друштву, а најприсутнија тамо где се призива Дух Свети и где се Христос са олтара раздељује верним. Стога, када помислимо да имамо прочишћену веру и истанчано разумевање, то не треба да нас дели од онога који их нема, напротив. Уколико их уистину имамо, ми смо ближи Христу, који обитава и у онима који се нису обрели у храму или се нису успели на ту висину разумевања. Самим тим, ближи смо и њима. Уколико пак наше поимање вере узимамо за мерило, па макар оно и исправно било, те за основ дељења, ми се изналазимо јеретицима – онима што цепају Цркву. Ми јој кидамо скуте, којим она једнако прекрива добре и зле, штитећи их од мрака овога часа и припремајући их за долазак дана, наступање назалазне радости.

На послетку, Црква као целина упоређена је са једном од својих тајни – венчањем. Она се још у Писму назива невестом (Еф 5, 22-33; Отк 21:2, 9-10), дакле оном која стоји на граници светова. Која је обручена, али која чека. Чека дан потпуног јединства. То се славље испуњава повратком Христа женика, постављањем трпезе на коју неочекивано долазе и они неугледни, позвани „са путева и између живица“ (Лк 14:23). На ужас и неверицу, лишавају је се они којима је било доста њиховог уља (Мт 25, 1-13), који су се огртали велом сопствене праведности (Лк 18, 10-14). Они који су одређивали место обитавања Духу, који дише где хоће (Јн 3:8), који су жртву помирења свели само на оне који стоје у подножју крста, док се онај који ју је принео молио за читав свет. Они не примећују да је то славље већ увелико почело. Да је Црква награда, а не судиште свима осим нама. Да, Црква је предворје свадбене дворане, одакле допиру прве назнаке банкета. И док светиљке горе у даљини, док се шире мириси трпезе и разлеже се музика, ко још може да се бави неподобнима?