Светла светог севера

Last updated on август 4, 2024

О путу Торвалда Конрадсона

„По свој земљи иде казивање њихово и речи њихове на крај васељене“ (Пс 18:4)

На крај васељене… Удивљен, овако псалмопевац сведочи о делима Божијим, о небесима, о дану и о ноћи. Али овај се псалам узима и као сведочанство апостола. Посвећени Духом, они су по целом свету проширили отворена небеса, светлост дана и мистику ноћи. Они су семе јеванђеља расули по свим крајевима где год су боравили. Њихови ученици и обраћени сведоци, као какви добри ветрови, пронели су га даље од Медитерана, у пустаре Персије, низ вечни Нил и у дубоке галске шуме. То ширење било је процес. Потрајало је, каткад помагано световним властима, каткад ометано од њих, наилазило на различит пријем међу будућом паством. Али има једно место на северу, где је реч стигла пре људи и где су прва паства били галебови и дивље патке, и малобројни биљни свет. Задуго је то била последња тачка познатога света, док се са катарке Санта Марије нису угледали нови обриси. Одиста, био је то крај света…

О ирским монасима, првим становницима Исланда, сведочи монах Дикуил у свом делу „О мерама света“. Године 795. група подвижника посетила је ненастањено острво. Били су задивљени светлим ноћима које су се протегле од првих дана пролећа до дубоко у јесен. С почетка су одлазили и наново се враћали, да би на послетку тамо и остали, изградивши колоније у увалама око којих се протезала гола, смарагдна пустош и ношени дахом океана дивљали ветрови. Али монаси су били упорни. Истрајавали су из зиме у зиму, у недођији окованој ледом. Оно што пак није успела природа, учинили су људи. Као некада Египат, Исланд би процветао манастирима да нису почели да пристижу посетиоци из Норвешке. Дивљи, немирни, сурови, вечито у сукобу са својим краљем и вечито жедни звекета оружја. Током наредног столећа они ће тамо оформити заједницу, а њихови мали идоли од камена, ћилибара и белокости заузеће место које су донедавно испуњавале хришћанске светиње. Ћутљиви и претећи попут људи који су их клесали, они ће се уздизати као једини господари острва. Не задуго…

Човек чију причу пратимо добио је име управо по једном од њих. Торвалд, син Конрада и рођени Исланђанин, понео је име бога Тора. Али му се никада није приклонио. Како и тачно када је дошао у додир са хришћанством, није нам познато, али је извесно да је врлину пригрлио и пре крштења, када је као заповедник краља Данске са својим одредима харао где год је било плена. У тим би приликама, када замре лелек и ватре се боја стишају, чинио нешто несхватљиво. Свој би део плена делио међу својим саборцима, а од њих је заузврат тражио заробљенике. Овима би потом давао слободу. И нехотице, тиме је ковао своју. Једном је приликом и сам био ухваћен све скупа са својим пријатељем краљем Свеном. Војвода противничке војске га је препознао. Тај чудни ратник, који клечи пред њим, недуго пре даровао је слободу његовом сину. Читав догађај завршио се пијанком, а слобода није једино што је Торвалд добио тога дана. Од тога часа, он ће пловити под именом „Мудри“. А како мудрацу и приличи, он је путовао не само морима, путовао је и кроз живот. Временом, само ратовање му је постало страно. Читав његов свет му је постао стран. Опростио се од садруга и од краља и одједрио за Немачку. Тамо ће запловити у неке сасвим друге воде. Под брижном руком епископа Фридриха, изронио је из крстионице. Крочио је у један нови свет.

Да би смо проникли у унутарњи свет Торвалда Конрадсона морамо разумети свет који га је окруживао, свет Скандинавије десетога века. Било је то време опадања. Викиншки походи су пресушили. Локално становништво Ирске и Шкотске, проређено и осиромашено, преселило се у унутрашњост; обале су опустеле. С друге стране, вођена одлучним феудалцима, Француска је ојачала. Викинзи су дошли у додир са супериорном културом југа, схватили су да пљачка није све и да не траје довека. Пожелели су да постану део тога света. У том су историјском искораку предњачили краљеви, који су удивљено гледали у тронове господара Француске, Немачке и Византије. У покушају да централизују власт, послужили су се новом религијом. Испрва, за северњаке је нова вера била средство поробљавања, а Исус тек један од богова. Мисионари, који су поглавито стизали из језички и крвно сродне Енглеске, суочавали су се са измешаним осећањима, која би се од почетног одобравања и дивљења лако преметнула у мржњу и гнев и завршавала се убиством. Понекад је долазило до правих битака, и жртве су били сами краљеви. Али, једна ствар је остајала. Хришћанство је јачало. Стари олтари су напуштани, пагански богови су бледели. Рађала се нова зора.

Торвалд се није скрасио у Немачкој. Такође, није прихватио хришћанство искључиво као пут свог личног спасења. Пламен вере, који му се родио у срцу, пожелео је да пренесе даље, почев од своје отаџбине. Успео је да наговори Фридриха да предузме мисионарско путовање. Предузеће га управо у својој отаџбини и започеће од очевог дома. Он и епископ су, праћени малом групом клирика, пристигли на Конрадово имање. Са оцем није ишло лако, са браћом још теже. Ипак, један по један, чланови породице прихватају Христа, у селу се диже мала црква, назире се заједница. А онда, и прва искушења. Ругачи су употребили древну вештину стихотворства и у њу уткали своје увреде. По свој прилици, намењене епископу. Присиљен или изазван, Торвалд је прихватио двобој, и као некада Петар у мраку Гетсиманије, бранећи учитеља потегао сечиво. Пала је крв. Згрожен убиством, а можда и уплашен за свој живот, епископ је напустио мисију. Торвалд је остао сам. Ускоро, и он напушта острво. Напушта домовину. Заувек.

Подаци о даљем животном путу Торвалда Мудрог су оскудни, али је његова путања зачуђујуће јасна. Неко време провео је као ходочасник у Јерусалиму, а затим се отиснуо за Миклагард (Константинопољ). Тамо се, позивајући се на пријатељство са краљем Свеном, сусрео са царем Василијем II и патријархом Николом Хрисовергом. Плод тог сусрета била је грамата у којој се истиче да је Торвалд дански, али и ромејски (византијски) изасланик, и да има пуномоћје да проповеда у словенским земљама. Стари је викинг добио ново одредиште, овога пута коначно. Са још једним саборцем, нераздвојним другом Стевниром Торгилсоном, у свом дракару отиснуће се уз Дњепар, према Кијеву, а оданде у тишину. Отиснуће се у вечност.

Оно што називамо Русијом десетога века скуп је кнежевина којим су управљали владари скандинавског порекла. Рурик, Рогволод, Рогнеда, Дир, Асколд само су нека од имена која везујемо за столице Новгорода, Полоцка, Кијева… Ти смеони и предузимљиви људи, међу којима је био и сам Владимир, подариће Русији дипломатију и трговину, занате и законе, па чак и само име (Рус је име шведскога племена настањеног у околини Кијева). На прелазу векова пак, осмелиће се за још један подухват. Подариће Русији веру. У том ће подухвату учествовати и сам Торвалд. Заобишавши Кијев, у коме је столовао још увек некрштени Владимир, и где су се приносиле жртве Перуну, продужиће за Полоцк, утврду на северу садашње Белорусије. Тамо ће сусрести Олафа (Тригвасона), будућег краља Норвешке и убеђеног хришћанина, и вероватно узети учешћа у оснивању полоцке епархије. Пред смрт га затичемо у манастиру Светог Јована Крститеља, кога је сам основао. Била је то заправо мала дрвена капела на ади преко пута горњега града, налик на оне са острва са којег је потекао. У њој се упокојио.

Торвалд је једна од најфасцинантнијих личности свога доба не само по путу који је предузео током живота, већ и по путу којим је његово име једрило након његове смрти. „Прича о Торвалду Путнику“ налази се у „Саги о крштењу“, „Саги о Олафу Тригвасону“ и „Саги о Равноме Острву“. Али нису само саге оне које говоре о овом великом путнику. Његов помен налазимо и у исландским монашким аналима, као и документима полоцке епархије. Једно време је био поштован, и опште је било познато место на којем се налазио његов гроб. Временом, његова слава је избледела, а пред нама је остала опскурна фигура. Фигура оивичена питањима. Ко је био Торвалд, и шта је, заправо, тражио? Оставио се оружја у походима, да би га се у домовини поново латио. Напустио је службу краља Свена, да би иступио пред престо византијскога цара. Где год да је био, проносио је Христово име, не одричући се притом имена старога громовника. Скончао је у манастиру на посве неочекиваном месту, заобишавши толике опатије широм Европе. Да ли је уопште скончао као монах? Налик на своје протестантске потомке, проповедао је без чина. Насупрот толиким луталицама кроз повест Цркве, никада се није мешао у црквену структуру, није изазивао нереде нити се поводио јеретичким учењима. Није се поводио никаквим учењима. Он, коме је надимак Мудри. Уопште узев, читава његова личност пуна је контраста, контраста топлих и меких отуда што долазе од пуке људскости. И биће да је у томе ствар. Као дете које изјутра угледа пољану окупану сунцем и напросто пожели да се игра, Торвалд је угледао светлост, и у њој Христа. И то је било довољно. Пожелео је да је подели.