Погледа отвореног у небеса

Last updated on јул 19, 2024

О смирењу светих ратника

Када се запутимо од Деспотовца и пробијемо се кроз море букове шуме, испред нас се препречује сплет моћних кула, једанаест на броју, чувајући древно светилиште. Масивне су и високе, повезане зидинама са грудобранима. А у светилишту самом, још једна стража. Чувари исуканих мачева у примраку фресака. Озбиљних израза, а лаки у пуној ратној опреми, и као у покрету; неуморни на својој стражи. Помно прате ход ходочасника. Али они нису ту да заштите светињу од њега. Ту су да заштите њега. Ту су да му пруже сигурност од спољнога света. Да изразе сигурност светиње. Сама светиња је уточиште…

Шест векова бдију четрнаесторица њих. Евстатије, Георгије, Димитрије, Теодор… Шта им је заједничко? Сви су мученици. Сви су положили животе за Христа. Али, није само то. Сви су, током тих живота, имали некакав чин у војсци. Ништа чудно. Светом Јовану су долазили војници да их крсти (Лк 3:14), а Исусу се обраћали капетани за помоћ (Мт 8, 5-13). Међу људима од мача одувек је било људи од вере. Као и међу свим другим, уосталом. Али, управо је то чудно. Где су ти други? Због чега нису групно представљени ратари, рибари, лекари? Због чега баш војници? Хришћани раздвојени морима и тежином векова, а уједињени у дужности и спојени професијом. Један од њих носи Христов лик…

Око ореола светитеља лебди дух епохе. Манастир Манасија грађен је почетком 15. века, у сутон српске деспотовине. У тим је временима, више од књиге и врлина пустињака, човек утеху тражио у онима чија се снага оликовала у оружју, оружју какво његове посустале мишице нису више биле у стању да понесу, и којим је заборавио да барата. Ратници које је брижљиво представио на фрескама требало је да учине оно што њихови оновремени наследници нису – да одбране оне који им се моле, да очувају њихову културу и оснаже њихову државност. Да постану јемци земаљског живота.

Полагање пажње на ратнике није одлика само те епохе и само ових крајева. Познат је случај Светога Георгија, који је од опскурног мученика, о коме једва шта поуздано знамо, постао копљаник на коњу, који врхом свога копља пробада аждају. То је представа средњега века, слика ритерског друштва у уздизању, друштва са својим местом у оновременој средини, својим кодом части и својом симболиком. Свети Георгије је симбол, баш као што је и аждаја симбол. Симбол победе Бога над Сатаном, добра над злом. Али, преиначавање сирмијског ђакона Димитрија у солунског војника Димитрија није доживљено као симбол, већ као историјска стварност. У доба превирања и сеоба, бегунци пред хунским налетима из Паноније донели су мошти слабо познатог ђакона и положили га у солунску цркву. А када је непријатељ стигао пред зидине Солуна, тај је далеки и ненадано пристигли чудотворац постао управо оно што је престрављеним грађанима требало – солунски мученик-војник. Тако настају митови, али веза између вере и мача и Цркве и војске није мит. И није настала из тренутне потребе. Њени корени сежу до дубоку у прошлост. Сежу до света библијске стварности.

Свет древнога Израиља пун је ратова и насиља, а старозаветни човек је, мимо војсковођа, устаника и ратника, међу страницама Писма налазио и духове под оружјем. Тамо је величанствени херувим, чувар едемског врта, који је прогнао прародитеље пламеним мачем, те анђео смрти који затире асирску војску (II Цар 19: 35). Потоња се слика преноси и у новозаветне списе, али нараста у сукоб метафизичких сила. У Откривењу (12, 7-12) налазимо Михаила као ратника у сукобу са анђелима Сатане. Поређење хришћанина са војником присутно је на више места код Павла (I Кор 16:13; II Тим 2:3; 4:7; Јев 2:10), а нарочито у чувеном опису у посланици Ефешанима (6, 11-17).

Обуците се у свеоружје Божије, да би сте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; а изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога, и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија.

У свом том жару борбе, набрајању непријатеља, арсеналу оружја, набрајању врлина, издваја се једна синтагма. Јеванђеље мира. Све што хришћанин чини, сви бојеви које води, све муке које мора да претрпи, воде ка једном – свету у коме царује реч Божија. Воде јеванђељу мира.

Довде је све просто и очекивано. Одавде, настаје проблем. Настају муке. Човек у себи природно носи жар борбе. Жели да се окуша, жели да се супротстави и да победи. Жели да кроз борбу наметне ону праведност која одговара његовој визији света. Али, овде је управо реч о супротном. Човек се одриче себе и своје праведности. Одриче се војевања за свој грош и ставља се у службу небескога цара. Одриче се своје визије света.

У свом позиву, војник има много тога заједничког са хришћанином. Антички легионар, који је представљао образац војника у доба настанка новозаветних списа и ширења хришћанства, није био варварин који витла секиром. Као и катихумен који пролази кроз лекције како би приступио Цркви, и будући легионар пролази мукотрпан тренинг пре но што ће приступити војсци. Није само реч о држању оружја. Реч је и о кондицији, општој спремности која подразумева трезвен и устаљен начин живота. Реч је о познавању терена, оспособљености да се оријентише у природи, да подигне логор. О познавању животиња, особито коња, паса и соколова. Војник мора да зна како да запали ватру, да спреми себи оброк, да пронађе храну у природи. Мора да води рачуна о свом инвентару и свом оделу. Мора да се привикне на заједнички живот и подреди себе групи. И више од свега, мора да се научи послушности.

Послушност је често употребљавана реч, а све њене аспекте и злоупотребе нећемо сада набрајати. Довољно је рећи да она чини разлику између војника и кабадахије, као и између хришћанина и јеретика. Војник се ставља у службу војске, односно државе. Он не ратује ради личне славе, плена или освете. Често он не зна намере свога заповедника, самим тим не зна циљеве нити тачно одредиште свог будућег војевања. Слично њему, хришћанин не зна путеве Господње. Господњи планови су током целог века скривени, и као по правилу су супротни од наших. Прихватити их, чин је крајњега смирења, али и основ будуће победе. Наш је цар моћнији од наших противника. То је довољно. То сазнање је оружје које побеђује.

Пут ка Господу носи са собом многе аспекте. Носи аспект открића, аспект рада и стварања. Стога не би било погрешно хришћанина упоредити са путником, истраживачем, радником, ствараоцем уметником… Мукотрпан труд, стрпљење, дисциплина њима су једнако потребни. Али војнички позив носи са собом једну особену врсту одговорности. Одговорности за свој и туђи живот. То је позив неизоставно испреплетен са смрћу. Мало ко од нас се може похвалити да одлази на посао са мишљу да се са њега неће вратити. Мало ко од нас може рећи да има икакав контакт са смрћу. Нигде као у том позиву није толико осетно присуство смрти, нити је до те мере наша људскост стављена на пробу, сурово оивичујући танане разлике између добра и зла, истичући финесе које човека чини човеком. Убити или бити убијен, убити и остати нормалан, освојити, а не присвојити, заробити, а поштедети, умрети по наредби и живети са губитком, ћутати у слави, певати у болу, ћутати кад си заробљен. Човечански рањив, а херој у очима других, војник се осамљује потајно у строју, у тишини носи крст на коме ће можда сам бити прикован.

Времена се мењају, мењају се начини и технике ратовања. Али војник остаје. Остаје једнако изложен свим искушењима као и његови преци хиљадама година раније. И зато је Бог њему потребан једнако колико је био потребан и онима хиљадама година раније. Потребан му је бистар ум, срце очишћено од сопствене праведности и поглед отворен у небеса.