Last updated on новембар 9, 2024
О чедима Блаженог Јеронима
Осамљеност на Јадрану. Око целог острва хучи помахнитало море, док се таласи ломе о његове окомите стене, истурене дуж кривудавих обала. Ове пак оивичују свет негостољубив и пуст. Нема пашњака нити ливада, нема шума, нема људи, нема ни животиња. Само гребени и човек који се настанио међу њима. Тражио је Христа. Тражио га је у самоћи, отуђујући се од људи, у молитви и у речима Писма. Према свету немаран и у подвигу неустрашив, истински син Рибе (Христа), проналазио га је у отвореним небесима. Попут негдашњег заточеника са острва Патмос, проналазио га је у сновиђењима, сусретао га у визијама…
Пред нама су описи Блаженог Јеронима, изнети у одломцима, а настали у виду писама. Човек о којем овај отац Цркве говори био је Бонос, драга личност и пријатељ из детињства. Детињство и младост обојице пак, као и читав потоњи живот, одиста и јесу одломци, пуни ожиљака, пуни бура. Јероним је потекао из Илирика, из провинције Далмације (или Паноније). Његово су родно место, за кога га ништа није везивало, уништили Готи. Пре но што је сасвим опустело, напустио га је са пријатељем, реченим Боносом, не осврнувши се никада и ни за чим, укључујући и чланове породице. У Рим је стигао као још некрштен. Тамо је, трагајући за знањем и животним просветљењем, силазио у гробнице мученика, спуштао се у мрак катакомби, али и у мрак разузданог живота. Девојке и вино, пратиоци свих луталица и студената откако је века, нису заобишли ни двојицу балканских јунака. Први се, чини се, отргао Бонос. Он је потражио Христа у осами, у свету окруженом водом. Имајући његов пример свагда пред очима, Јероним ће такође напустити свет, али ће се повући у једну посве другачију средину. И даље жеђујући за знањем, пун полета и још увек млад, повући ће се у Халкидску пустињу.
Халкидска пустиња била је гробница. Гробница страшнија од римских катакомби. То сурово и ненастањено подручје подно Антиохије, у којем се обрео Јероним, обрачунало се са толиким поколењима хришћана жељних подвига; суновратило се на њега са својим студеним ноћима и својим жарким сунцем, са својом крајњом огољеношћу и титрањем ваздуха што порађа фантазије. У његовом телу покренуло је болести, изазвало болове, изазвало привиђења. Изазвало осећај крајње ништавности…
Јероним је у борби провео пет година. Осим спознаје сопствене немоћи и немоћи људске природе уопште, стекао је извесне духовне светоназоре и способност да управља собом и руководи друге. То ће му искуство бити од драгоцене помоћи доцније у Риму. Али духовно искуство није једино чиме је овај боготражитељ обогатио свој живот. Он није чамио у песку. За тих пет година на Истоку, он је ступио у контакт са јеврејским хришћанима, научио јеврејски језик, стекао пријатеље међу Епифанијем Саламинским и Григоријем Назијанзом (Богословом). Такође, добио је свештенички чин од Павлина Антиохијског, који ће га пратити при повратку за Рим. Када се по други пут обрео у вечноме граду, Јероним није био исти човек.
Након тих пет година, Јероним није гледао на свет истим очима. Свет на њега није гледао истим очима. Папа Дамас га је приметио и узео га за свога секретара. Више од тога, имајући пуно поверење у његово знање, наложио му је да преведе Библију на латински језик. Преводи су постојали, али били су непотпуни и нејасни; није било довољно дорадити их. Морало се испочетка.
Јероним се одлучио за народни језик, као и за умереност између дословног и преносног значења приликом одабира израза. Радио је без помагача и без помагала (речника); радио је брзо. Почео је са јеванђељима и довршио их за живота папе Дамаса. Али након његове смрти, за ученог секретара настали су проблеми. Његова урођења раздражљивост и завист неоствареног и полуписменог римског свештенства чинили су суживот неподношљивим. Као да то није било довољно, млада удовица из патрицијске куће, по имену Блезила, ван сваког очекивања предала се његовом руководству и, исрпљена оштрином подвига, након краће болести умрла. Јероним је сада могао да оплаче самога себе. Сада је одиста било готово; морао је да напусти град. Отиснуо се на Исток, у Витлејем, где ће наставити рад на преводу. Након година преданога рада, донео је плод. Као обасјана неком новом звездом, складна и чудесна, родила се Вулгата. Целокупан корпус библијскох списа Старога и Новога Завета на модерном латинском језику, са све уводном речју преводиоца за сваку књигу. Јеронимово највољеније и најпознатије чедо. Испочетка, што због личности, што због језика самог, оно је било осуђивано и оспоравано, али његова је слава расла, и оно се гнездило најпре по црквама Италије и Северне Африке, потом и Шпаније, Галије и, на послетку, Британије; освојило је срца хришћана широм латинског Запада. И данас, после толико векова, оно стоји као монумент преданога рада и посвећености свету језика и Писма. Речи људске и речи Божије.
Јероним се није зауставио на преводима. Уследиле су нове младице, житија (vitae) Светог Илариона, Малха Монаха и Светог Павла Пустињака, као и небројена писма и полемички списи. Али више од ма каквог рада и порода пера, попут каквог новог сазвежђа, Јероним је произнео читаву плејаду душа. Душа презасићених високог друштва и доконог градског живота и жедних нових испаша, управо оних о којима су сведочили чудни путници са Истока. Још док је био у Риму, наиме, Јероним се упознао са кружоком жена боготражитељки. Оне нису биле монахиње, али нису биле ни тек хришћанке. То су биле богате и учене матроне, углавном удовице у годинама, решене да се други пут не удају и да богатство усмере ка сиротињи, а срце ка Господу. Не раскидавши у потпуности са градском средином, оне су се окупљале у вили извесне Марцеле, која је као мала међу истим тим зидовима слушала Светога Атанасија, који је, будући изгнаник, нашао уточиште у дому њених родитеља. Велики је епископ оставио трага на њу. Причао је о далеком Египту, о скровитим колибама у песку и звезданим ноћима испуњеним молитвама монаха. Причао им је о чувеним оцима, проповедницима јеванђеља, о чудесима мученика. И сада, толико лета касније, пред њом стоји човек који се упознао са тим светом Истока, човек Западњак по рођењу и култури, речит, учен и срца отвореног за небеса. Њему ће се, потакнута новом надом, приклонити Марцела. Али не само она.
Павла је била једно поколење млађа. Обудовела је рано, оставши окружена кћерима са сличним аспирацијама; није потрајало, запазиле су Јеронима. Гладан Духа колико и оне, смеон, предан, неуморан, са тананим осећајем за женску душу и истанчаним тактом у руковођењу, он ће најпре постати драги гост, потом и духовник. Тумачио им је Писмо, учио их јеврејски језик, поучавао основама монаштва. Претераних подвига и особењаштва којих се нагледао на Истоку се клонио, и своје је ученице поучавао основним врлинама – стојичкој традицији древних Римљана обогаћеној мудрошћу Истока и оплемењеној љубављу према Христу. Младој Евстохији, Павлиној кћерки и сестри упокојене Блезиле, која је одлучила да се не удаје, Јероним је упутио чувено писмо О девичанству. У њему он подвиг слика слободним цртама, према мери и потреби подвижника. Мера у посту је важна и „Бог се не радује нашој глади“. Али, подвижница би свакако требало да се клони вина, као најлакшег начина да се падне у грех, као и високог друштва, које отуђује од Бога. Ноћ је најбоље време за молитву и разговор са њим, итд. У другим писмима Јероним ће истицати одсуство раскоши и телесних украса, и свођење личне хигијене на основне потребе, без ужитка што води у мекуштво. Евстохија му се одужила на особен начин. Са мајком је отпратила Јеронима на Исток. Када је, пак, након Павлине смрти Јероним запао у безнађе, она му је пришла и замолила га да јој протумачи један одељак Књиге о Рути. У старом подвижнику прострујала је жеља за радом. Вратио се преводу Писма.
Евстохија је преузела бригу над манастиром кога је на Маслинској Гори основала њена мајка. У њему су се спасавале многе римске подвижнице, међу којима је била и Меланија Млађа. Светилиште је надживело свога духовника и оснивача, али пустошење Рима 410. год. задало му је рану која се није дала исцелити. Друштво из ког су подвижнице потекле је пропало, нове девојке више нису пристизале. А на Истоку тога времена пак, харале су богословске распре. Те распре нису мимоишле ни Јеронима. Ни под старе дане није изгубио од своје плаховитости, и раскинуо је дугогодишње пријатељство са ученим Тиранијем Руфином (Аквилејским) и Меланијом Старијом. За њега важи изрека да ко ради и греши, али и она да онај који има много познаника има мало пријатеља. Тачније, није свестан вредности својих пријатеља. Опростимо му, као што су му вероватно опростили и они. На послетку, његов утицај и улога коју је изградио руководећи толике генерације подвижница наћи ће одјека у потоњим цветовима Цркве, у Флорентини, сестри Исидора Севиљског и Цезарији, сестри Цезарија Арелатског и њеном манастиру у Арлу. Сестрински подвиг, онако како га је он видео, постаће обрасцем женског монаштва читавог Запада, а његова писма, колико да су јуче писана, читаће неке нове девственице по опатијама од Хрватске до Португалије, Азије, Аустралије и Америке. Осетиће потпору и благу руку пријатељства, очинску бригу танкоћудног горостаса пустиње.
Be First to Comment