Last updated on март 9, 2025
О дихотомији свете тајне исповести
Какве ће користи, Господе мој, којем се сваки дан исповеда моја савест, уздајући се више у твоје милосрђе него у своју невиност, какве ће користи, молим те, бити ако се у овој књизи и људима пред тобом исповедам, излажући ко сам сада, а не ко сам био?
Блажени Августин
Нека труба страшнога суда затруби кад јој буде воља, појавићу се пред Врховним судијом са овом књигом у руци. Рећи ћу гласно: „Ево мојих дела, мојих мисли, ево шта сам био!“
Жан Жак Русо
У светској књижевности постоје многи драгоцени примери исповести. Две су, међутим, без премца. Оне хипонског епископа Августина и француског филозофа Русоа. Прве бацају светло особито на однос пишчев са Богом, на живот према његовим заповестима и на успињање душе ка њему. Друге огољују човека изгарајућег у покрету и несталног, у вечитом судару са собом и људима, који стреми да живи у складу са природом. И један и други приказ представљају најдубљи излив душе, бујан и сликовит, изоштрен у освртима ка прошлости и самопосматрању, и обележен снажном и неутаживом жељом да се дочека будућност. Да се угледају нове зоре. Међу њима се црни процеп од тринаест векова…
Реч исповест широке је употребе. Ми је данас у Цркви повезујемо са покајањем, те опроштајем грехова којег добијамо након молитве свештенослужитеља. Међутим, испрва није тако било. Испрва, исповест није претакана у обред, и није имала везе искључиво са излагањем грехова. Августин обелодањује своја лутања, али то не чини у тајности испод епитрахиља, већ у згуснутим редовима пергамента, пред свима нама, а апостол Јаков нам поручује да се исповедамо једни другима (Јак 5:16). Помени евхаристије у Светоме Писму никада нису довођени у везу са излагањем грехова, описи првих покрштавања подразумевају покајање (обраћење), не напомињући притом неку исповест. Ипак, исповест јесте тајна, и њен пут ка садашњој пракси није случајан. Започећемо га, ипак, од средине. Од једног крајње несвакидашњег чиниоца. Започећемо га од Символа вере.
Символ или излагање вере основа је нашег вероисповедања. Одиста, те ране формуле рецитоване приликом крштења називане су исповешћу. Прихватајући их, ми прихватамо целокупну веру, коју потом у животу исповедамо. Овде је, дакле, вера предмет исповедања, а не одступање од ње. Ипак, у самоме символу, реч исповест избија у контексту на који смо навикли, у десетом члану, који гласи: „Исповедам једно крштење за опроштење грехова“. Ова дихотомија, исповедање вере (светости живота) са једне стране, и исповедање грехова (живота у мраку) са друге, ненаметљиво изражена кроз сам символ, пратиће свакога од нас који приступамо крштењу. Изградиће саму тајну.
Да би смо продрли у ту дихотомију, у раздељеност тајне, потребно је схватити сву дубину преображаја коју нам дарује вера. Говорећи о том преображају, апостол Павле указао је на унутарњег човека, који се „обнавља из дана у дан“ (II Кор 4:16). Тај унутарњи човек плод је Духа Светога (Еф 3:16) и још се назива новим, док је онај спољашњи стари (пређашњи) човек. Свлачући са себе старог, ми облачимо новог (Еф 4, 22-24; Кол 3, 9-11). Тај стари се распада, баш као што се и наш земаљски стан распада, али ми не тугујемо, зато што имамо „здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ (II Кор 5:1). Кућа, као и човек, нови су начини постојања творевине, нови начини постојања нас самих. Ипак, та транзиција не догађа се одједном. Она је процес. Процес који нас ставља у процеп. У том процепу рађа се тајна.
Хришћанин је, дакле, човек промене. То пре и после, које толико често избија код Павла, нигде није тако снажно изражено као на примеру мученика. Страдање Перпетуе и Филицитате очаравајућ је спис који нас води у Картагину, на север Африке, у окружење у којем је потекао Блажени Августин. Само, води нас на почетак трећега века, у владавину Септимија Севера. У питању је дневник писан у тамници у првом лицу, који ће касније, допуњен и дорађен, постати извором за живот двеју мученица. Вивија Перпетуа богата је племкиња, која је зарад одбијања да принесе жртву боговима завршила у тамници. Људи су жалили њено порекло, младост и лепоту. Жалили су и њеног остарелог оца, који ју је редовно посећивао, преклињући је да учини тај један гест и испуни дужност, због њега и због њеног тек рођеног сина, којег су јој повремено давали у наручје. Вивија је, међутим, остала непоколебива. Са њом је боравила и њена робиња Фелицитата, која је у мраку тамнице на свет донела своје чедо. Како молбе нису помогле, у одређени дан обе жене изведене су у арену, где је Перпетуу роговима пробола побеснела крава. На пренераженост умукле светине, млада племкиња се придигла, поправила тунику која је, окрвављена, висила низ обнажено тело. Потом је причврстила укосницу, јер је разбарушена коса означавала жалост, а њена смрт није била моменат вредан плача. Ишла је Христу и ишла је у радости. Са њиме ју је ујединио мач гладијатора.
Незнабошци су били запањени таквим ставом. Због чега би ико претрпео муке, дао живот за Бога кога није видео, за Бога који је и сам показао слабост и страдао тамо у некој удаљеној провинцији? Али управо у томе и јесте ствар. Управо их је то чудило, у исто време привлачило и одбијало. Христос је страдао, страдају и његови верни. Али они не исказују само надчовечну снагу. Исказују и слабост. Вивија је у свој искрености говорила о страху којег је осећала при спуштању у тамницу, о малаксалости у њеним одајама, о скрханости при помисли на оца и на дете. Храброст коју је исказала на губилшту била је потпомогнута визијама, чињеницом да није била сама, али и даром Духа кога је примила на крштењу управо у тамници, пред само страдање. Тај Дух који је пребивао у њој и другим страдалницима, пребива и у нама, и помаже нам да прођемо кроз једну другу врсту страдања. Страдања кроз наше урођене пориве.
Апостол Павле дихотомију није изразио само кроз старога и новога човека, кроз пре и после. Изразио ју је и кроз два принципа. Принцип воље, нашег избора да следимо Христа, и принцип тела, вибрација нашег ега (Рим 7, 5-25). Не ради се само о потребама тела. О храни, о пожуди, о угођајима разне врсте. Ради се и о изгледу, о слави, о освети, о потреби за контролом, изливима беса… Апостол примећује то у себи, примећује то и у другима. Сви ми и даље носимо старога човека; нисмо га у потпуности свукли. То значи да, премда путујемо ка светлости, и даље живимо у сенци греха. Исповедити се, дакле, значи прихватити ту дихотомију. Дело Духа и дело ега, невидљиви сукоб и непрестана борба, истрајавање кроз низ посрнућа.
Хришћанин је стена. Стена коју походи ветар (Дух), који носи глас Очев. Охрабрени њиме, ми исповедамо Исуса за Сина његовог, за нашег Господа и Спаситеља (Мт 16, 15-19). А онда, већ у идућем тренутку, падамо (Мт 16, 21-23). Наиђу неки други ветрови, наиђу буре, ноћи без звезда. И ми тонемо (Мт 14, 28-31). Тонемо назад, у дубине.
Вера опет, и изнова. Приклањање главе под епитрахиљем неће нам очистити грехе. Свештеник није позван да залази у нашу главу, стомак или испод појаса. Позван је да нам додели Христа, чија нас крв умива и у чијем телу пребивамо у Цркви. Разлог због којег смо изабрали да верујемо да ће нас пуко закрштавање ослободити принципа који живи у нашим удима јесте због тога што је тако лакше. Лакше је поверовати да се ради о механичком брисању некаквог списка, него прихватити да је у питању сукоб који ће трајати читавог живота, и који се да превазићи само прихватањем сопствене немоћи и чежњом за Христовом близином. Одиста, у томе и јесте ствар. Пожелети да си у његовој близини иако си грешан, и поверовати да је његова љубав моћнија од твоје савести, и да је она та, а не савест, која оправдава (I Јн 3, 20-21).
Be First to Comment