У потрази за изгубљеном целином

Last updated on октобар 19, 2024

О коренима и самоћи монаха

Самоћа је фасцинантна. У исто време узвишена и страшна, инспирише толике генерације стваралаца у књижевности и сликарству. Они су нам подарили поворку неизбрисивих ликова. Од чувеног Робинзона Крусоа, преко дивљих Моглија и Тарзана, па све до усамљених јунака што лутају преријама преко великог платна. Ти изразити и снажни типови, готово хомеровске фигуре, зраче особитом врстом привлачности, привлачности која засењује. Све је блештаво, драматично и бајковито лако. Све је трепераво. А онда, друга врста самоће. Она која се увукла у суморног и трагичног Франкенштајна, обузела параноични ум станара Трелковског, увукла се међу становнике Кафкиног „Замка“. Али и то је опсена. И у једном и у другом случају, самоћа је иста; исходи су ти који се разликују. Једни ликови користе самоћу као полигон, како би се изградили, друге она гази. Они пак који су је превазишли, дошли су до нарочитог стања егзистенције, готово надчовечанског. Дошли су до своје личносне целовитости.

„…и сви који га се дотицаху, исцељиваху се“ (Мк 6:56).

Овај стих, као и толики други, даје нам одблесак Исусовог делања међу људима. Он је учио, али је и исцељивао. Сама реч исцелити значи оздравити. Али свој корен дугује целини. Човек је, дакле, здрав онда када је цео, када сабере све своје честице у једну кохерентну и ненарушиву целину. Исус нас исцељује речју, да не лутамо умом, али исцељује и наша тела, како би у потпуности подражавала стремљења духа. И она су део нашег бића. И она су део целине.

Испрва, хришћанин је целину тражио у односу са Христом. Тај однос постизао се држањем његових заповести, али и прихватањем његовог тела на литургији. Како је време пролазило, целина је завређивала мање пажње; расло је интересовање за њене аспекте. Грци обраћеници у хришћанско откривење унели су толико вољену филозофију. Обрасци који нису нужно супротни њему колико су у својој основи мноштвени. Мноштвеност је пак одлика филозофије, док је целина одлика откривења. Уношење различитих идеја и праваца донекле је помогло да се боље разуме хришћанска порука, али је истовремено, парадоксално, удаљавало од ње. Удаљавало је хришћане једне од других. Још за време гоњења, у трећем веку, јавиле су се различите школе, вера је попримала различита тумачења; застрањења су названа јереси. Како је читав феномен све више узимао маха, појединци су одлучили да му се одупру. Знали су да то не могу учинити на нивоу друштва, стога су обнову потражили у себи. Себе пак предали су милости Божијој и суровом песку пустиње. Настали су први монаси.

Реч монах значи једника, самац. Монаси су људи који су се осамили, али не нужно подвојили од света. Понекад су обитавали у градској средини, у већини случајева окружени сабраћом. Међутим, самоћа је метафизички принцип. То је повлачење у себе, прекрајање односа са другима. Везе остају, али нису више исте. Док се код остатка света оне темеље на потреби за другим, за потпором и реакцијом другога, код монаха су оне управо негација истог. Други је добродошао, али само као оделита јединка, свет за себе. Зато монах нема супружника, нема ни пријатеља. Он не види људе као ближе или даље изузев у њиховим односима са Христом. Христа пак, види као једини ослонац, као јединог узора и јединог пријатеља. Штавише, види га као гарант сопствене целине.

То повлачење у самоћу, одбијање да се људи сагледавају кроз њихове појединачне црте, већ искључиво као целине кроз њихов однос са Христом, било је основни покретач тих врлих и смеоних људи. Колику је цену он са собом повлачио, ми често ни не слутимо. Спољашњи подвиг је тај који нам најпре пада у очи. Пост, бдење, спавање на голој земљи, дуги часови молитве… Међутим, њихово одрицање од себе подразумевало је више од тога. Процеп подвига сезао је до корена душе. Спречавајући њене појединачне аспекте да се разгранају, сасецао је многе младице, и чинио је да постану једна и недељива целина, огромно стабло које ће родити неслућене плодове. Те младице, никада развијени таленти за уметност, за музику, науку, филозофију, књижевност, за друштвено прегалаштво, преточиће се у то једно стабло, изградиће свет у његовој крошњи. Изградиће човека самог.

Одрећи се талента за мушкарца је једнако тешко као за жену да се одрекне рађања. За такав подвиг монаси су били награђивани плејадом дарова који не потичу из природе. Дар прозорљивости (читања срца и мисли), пророштва, исцељивања, чудотворства… Један од највећих дарова пак било је њихово измирење са природом. Ти су људи, живећи у срцу дивљине, успостављали додир са том истом дивљином, који је Адам изгубио након што је изгубио додир са Богом. Ти су сусрети изгледали величанствено, али управо овај други додир је од кључне важности за сваког монаха. Више од ма каквог чуда, присуство Божије које осећа свакога дана пресудна је сила која га одржава у његовом подвигу. Временом ће се монаси заинтересовати за свет кога су напустили, најпре за његове богословске црте, потом и за његова културна и политичка стремљења. Настаће монашки устави, манастири ће образовати школе, уметничке радионице, постати болнице, уточишта, па чак и затвори. То ће наводити неке нове боготражитеље да се отисну управо оним путем којим су се отиснули њихови претходници стотинама година раније. Заобилазили су манастире управо као што су први монаси заобилазили свет. Тако би се циклус понављао. Чини се, од памтивека.

Нелагода коју су први осамљеници осећали није била новина у Цркви. Афрички богословски писац и правник по струци Тертулијан срџбу је изразио питањем: „Шта има Атина са Јерусалимом?“, алудирајући да се тековине паганске културе не могу уткати у хришћанско откривење. Заједница из које је потекао, строга и моралистичка картагинска црква, није пошла путевима Грчке и Египта, одлучно одбијајући да употреби филозофију као оруђе тумачења вере. Уместо тога, држала се древне структуре, не само на пољу богословља, већ и у устројству црквеног живота. А оно се темељило управо на контрасту једног и мноштва, на изјави Тертулијановој да је „свака душа по природи хришћанка“, и оној Кипријановој да је „један хришћанин као ниједан хришћанин“, те да „ван Цркве нема спасења“. Темељило се на повезивању то двоје, на њиховом мирењу. Афрички хришћанин, дакле, био је целовит. Стога монаштво тамо никада није процветало. Дошло је са закашњењем, а ни тада се није у потпуности развило; продужетка сценарија ускратила нас је најезда Визигота. Оно што можемо устврдити пак, јесте да за пет векова свога постојања, афричка црква је продужила да негује првобитни дух хришћанског наслеђа. Дух који оставља човеку простора да се осами и у самој заједници, не напуштајући је.

Искуство афричке заједнице покушала је да оживи модерна кутлура. Изграђен појединац, који учествује у јавном животу, постао је неотуђиви аспект западног наслеђа. Неспособност тога света пак да пружи појединцу испуњење, његова неоствареност и неодрживост без Бога, водили су многим дубоким разматрањима и довели до јунака који се сукобљавају са злом у себи и ван себе, и трагично, са светом кога штите од тог истог зла. А можда и од себе.

На послетку, човек је увек самац пред Богом. Њему се суди као појединцу, он као појединац одговара за своја дела. Пре но за свет око себе, он одговара за самога себе. За душу коју је добио од Бога. Одговара за сваки њен део. Тек када се постара о себи, о целоме себи, човек се може прихватити старања о другима. Врхунац тог старања пак јесте да друге оспособимо да се старају о себи. Да их упутимо на Христа, који сваког од нас посматра као Цркву саму, свет богат и целовит, незамењив, који ће се испунити лековитом речју, излити ту реч другима, и једнога дана превазићи самога себе.