Сунце се поново рађа

Прича о две ренесансе

„Пошаљеш свој дах, они настају, и обнављаш лице земљи“ (Пс 103:30).

„Хвалићу те што сам тако саздан, запањујуће диван, што су ти дела чудесна, а душа је моја тога добро свесна“ (Пс 138:14).

Свет је препун промена. Његово трајање, које, ухваћено у колективно сећање називамо историјом, избраздано је сменом рутине и потреса – великих ратова, епидемија, климатских промена и миграција становништва. Након тих великих олуја становништво обично живне и преда се стваралаштву више него обично. А онда поново запада у рутину. Међутим, понекад се та рутина пресеца посве неочекивано. Без претходних ломова, смутњи, бура и страхота. Понекад, тек тако, наступају буђења.

Шести век пре Христа донео је буђења за читав свет. Било је то време када је древна Грчка изнедрила своје прве филозофе, а Рим свргао своје краљеве и успоставио републику, време Заратустре у Персији, Буде у Индији, Лао Цеа и Конфучијеа у Кини. Време у ком су древни Запотеци приступили градњи пирамида у осамљеном и прашњавом Монте Албану, а Јездра и Немија надгледали обнову Храма Господњег у Јерусалиму. Сви ти подухвати, мисаони и градитељски, долазе од дубљих промена у скривеним кутовима душе, промена које ће изменити начине мишљења и делања, изменити само поимање света. У токовима неукротивим попут пролећне бујице и несагледивим оку, ненадане и непредвидиве, довешће до његовог краја; изнедриће клице новог почетка.

Европа не престаје да зачуђује. У време када је тај континент откривао све остале, формирано је несхватљиво мишљење у историографији, посве погрешно, да су претходни векови векови мрака, те да их треба само стрести са таписерије колективног наслеђа. Европа се нагнула над дубљу прошлост, не схватајући колико им  дугује. Средњи век није напросто црна рупа између античког и модерног доба, баш као што ни препород петнаестога века није пуко враћање на античке узоре. Средњи век је искорак у доживљају света, који настаје из пепела античког, нуди нешто свеже, нешто ново, дотада невиђено. Нуди једно уређење засновано на хришћанским вредностима, на нацији, која превазилази племе, и држави, која засењује полис. То бујање одвија се упоредо на Истоку и на Западу. Путеви који су до њега довели, његови видокрузи и мотиви, често одају другачије корене, а исходи се неретко разликују колико и узроци. Ипак, једнако је присутна жеља за променом, као и снага и целисходност који ће је изнети. Смела по опсегу корака и свеобухватна по ширини, она ће преобразити европског човека, подарити му осећаје вредности какве дотад није имао, отворити нове хоризонте у филозофији, уметности и архитектури. Несвесна ширине процеса које је покренула, преобразиће црквеност саму.

Европа средњега века представља колаж разноврсних културних и политичких целина, али два епицентра се издвајају. Свет који је наследник грчко-римске цивилизације, и кога називамо Византијом, и конгломерат франко-алеманских држава, који је чинио основну покретачку силу на Западу. Парадоксално, овај други је први почео да се уобличује и претаче у оне нама препознатљиве форме, које именујемо средњим веком. Смештен између папског Рима и исламизоване Шпаније на југу, бритског и нордијског света на северу, и словенског и угарског на истоку, тај се свет користио јединственим положајем, попримајући од околних култура утицаје и црпећи знања. Крајем осмога века, на двору Карла Великог окупила су се имена која су занавек променила интелектуалну климу франачке државе. Учени британски опат Албин из Јорка (Алкуин), предводиће ту разнородну скупину људи од пера. Они ће оживети заборављена знања и љубав према антици. Увешће ред у распуштено франачко свештенство и оплеменити сиров и одуран укус варварске властеле. Резултат су биле преписивачке радионице, преводи филозофа и отаца, калиграфија, јувелирство и зачеци богословља које ће обележити западни свет у наредних хиљаду година.

Каролинзи су убрзо пропали, али каролиншка ренесанса показала се необично истрајном. Преживела је династичке преврате и најезде Нормана и Сарацена, и наставила да буја у Француској и Немачкој, пленећи оданде целу Европу. Преточила се најпре у отонску ренесансу, потом у ренесансу дванаестога века, која нам је подарила романику и готику, нотални систем и грегоријанско појање, схоластику и универзитете, витештво и трубадуре, мистицизам и монашке редове. Сваким наредним налетом, ренесанса је била све истанчанија и комплекснија, али једна одлика у позадини тих таласа остајала је неизмењива. Страх је био велики покретач оновремених стваралаца. Страх од Бога, од ђавола, од другога човека и од свршетка света. Он је присутан у вечито провлаченом учењу о предистенацији и овековечен на фризовима моћних катедрала. Он ће почети да копни тек са наредном ренесансом и благородним утицајем југа, а поново ће се јавити у остварењима деветнаестога века и на распршеној позорници двадесетог. Колико је тај свет у својим основним поривима сличан, а колико пак у сензибилитету бескрајно различит од света византијског истока, остаје да видимо након даљне анализе.

Уколико је средњовековни запад нежељено дете историографије, онда је Византија сироче које упорно остаје ван круга породице, чекајући крај врата. Готово ниједан преглед светске баштине не посвећује јој место какво заслужује, а по обиму неретко бива изједначена са културама урођеника. Истина је, међутим, да је та горда наследница античке Грчке и Рима подарила нешто јединствено, што је пренела околним народима, нешто што засењује. За разлику од тек рођеног Запада, она није крчила прашуму душе, како би у девичанску земљу посадила семе филозофије и науке. Она је баштинила све облике људског стваралаштва, усавршаване генерацијама, а на њој је било да их одене у нове обрасце, што је након дугих векова учесталих криза и учинила.  Богословске расправе VIII века су минуле и букнула је љубав Ромеја према лепоти. Визуелни приказ, било да се ради о икони од дрвета, фрескопису у храму или мозаику какве палате, остао је у средишту изражаја византијског човека. Следовала му је пространа, чиста и лака архитектура, једноставних линија, са прозорима који су свагда пропуштали снопове светлости набујалих зора, те мудрост изложена у стиху и негованом стилу престоничких учењака. Ова потоња ће трајати, надживети државу саму; и дан данас траје у одјецима богослужбених химни и у исихастичком ћутању монаха.

Византија се будила у два наврата, за време Македонске ренесансе (IX-X век), и за време ренесансе Палеолога (XIII-XIV век), када се уздигла из руина и подарила живље и осећајније изданке, величанствена и рањива у лепоти, последњи пут. До нас је стигла само у сакралној сфери. Наши културни радници, изашавши из отоманског ропства, имали су само Запад, да се на њега угледају. Од свих институција пак, црква је једина у том ропству опстала; са њом опстале су и византијске тековине. А та заоставштина није за жаљење. За жаљење је то што се њоме тако мало користимо. За жаљење је и чињеница да не увиђамо да је свако буђење чудо, похођење Господње у славу обнављања земље. Ретко се дешава, али када се деси, надође напоредо. Сунце које се поново рађа и једновремено обасјава многе крајеве земље.

На послетку, можемо само да будемо захвални. Од свих препорода и уздигнућа на овоме свету, једино је европска култура подарила хришћански, и то у два облика. Комплементарни пре но супростављени, ови су скупа исписали историју. Раширили су се по васцелом свету, пркосећи времену, клими и раси, и, савладавши предрасуде и јалове оцене, упловили у наше животе на крилима лепоте и страха.