„…И би светлост“

Last updated on август 22, 2024

О зрачећем преображају Цркве

Тринаести је век, доба просвећености, илуминација и светлосних витража на стаклима величанствених катедрала. Један човек у Енглеској, безмало без претходника на свом пољу, покушава да објасни стварање света на научни начин. Он познаје Аристотела и друге античке мислиоце, али им не следује. Следује Библији, и једној општој традицији неговања Божије речи у Цркви. Он се држи устаљених тумачења, али им придодаје аспект кога дотада нису имала. Гради рационално објашњење материје и закона универзума, нудећи космогонију која излази из оквира теорије и мистицизма, и уводи у свет емпиријске реалности. Та ће се мисао протезати у традицији његове матичне школе у Оксфорду, и преко доцније филозофије енглеског емпиризма усталити се као постулат интелектуалних зрачења модерне европске цивилизације.

Али, шта је било то што је свестраног и ученог Роберта Гроустеста, епископа Линколна у Енглеској, навело да осим богословских, филозофских и поетских списа утоне у научна тумачења? Шта га је то толико занело? Била је то светлост. Светлост, коју је сматрао не само првоствореном честицом, већ и основом форме свих потоњих твари. Он пише о њој  (пише и о Сунцу и о боји), сматрајући је истинским покретачем свих живих и неживих бића, честицом што устаљује прави облик материје. Светлост је од њега направила научника, баш као што је од једног научника, који ће живети шест векова потом преко Ламанша, направити побожног мислиоца. Одиста, светлост спаја не само удаљене предмете, већ, премошћујући и духовне раздаљине, просветљује и душу човека. Упућује његове очи на обасјана небеса. Упућује их на самога Бога.

Научници нису били једини који су се бавили светлошћу. Једна друга струка, распрострањенија и старија, бавила се светлошћу више него они; зависила је више од ње. То су сликари. Сликару је светлост неопходна како би осликао слику, али он је не узима само као средство, већ и као предмет сликања. Чак и кад не покушава да је директно представи, он је свестан да његова слика од ње зависи, филозофски, колико и физички. Нису само боје те које је одражавају. Ту је и унутарња, метафизичка перспектива. Рани мајстори, антички, колико и средњовековни и ренесансни, узимали су светлост као основу. Платно је увек бело, а позадина, осим у изузетним случајевима, светлија од фигура. Тако ликови одају утисак да извиру из једног зрачнога света, путују из правца светлости. Каравађо је то променио. Он за основу узима црну. Његови прикази, неретко згрчене и напаћене фигуре, пуне киптећег гнева, као да извиру из бескраја вечитога мрака; својом судбином застрашују посматрача. Али Каравађо их не оставља без наде. Уистину, они долазе из мрака, али су обасјани светлошћу. Светлост се разлива на њих из ока самог посматрача. Проћи ће векови пре него што се у сликарству устали још једна револуција. Након изласка из суморних париских поткровља у осунчане лугове и поља, импресионисти ће одбацити поделу на светлу и тамну позадину, и предмете уронити у светлост саму. Светлост није више испред или иза, није оделита сила пејзажа. Она пребива унутар самих ствари.

Феномен светлости у људскоме уму досеже дубље корене. Пре научника и стваралаца, њоме су се бавили људи од вере. Без икаквог дубљег теолошког знања, припадници свију религија изналазили су контраст светлости и таме пресудним у објашњењу поларизације света и осликавању принципа добра и зла. Сличан приступ налазимо и у Библији. Моменти који изражавају тај контраст сликовити су и бројни, и било би их заморно набрајати. Навешћемо, међутим, два. У првим редовима Књиге Постања каже се да је Бог првога дана створио светлост. Раздвојио ју је од таме и видео да је добра (1, 3-4). Светлост је прва, дакле, која је створена. За разлику од ње, тама није створена. Она се распростирала над безданом, а земља која је пребивала у њој била је без обличја и пуста. Са светлошћу она добија своје контуре: облик, боју, величину и перспективу.

Оно по чему се ти стихови издвајају од толиких других јесте да тама није назначена као лоша. Она је остала у свету и у смени са светлошћу образовала временски распон који називамо дан. Стихови којима пак почиње Јованово јеванђеље знатно су другачији. Тамо „светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (1:5). Светлост и тама овде се не смењују. Међу њима влада непремостив јаз, сапостоје у контрасту и напетости. Овде се светлост и тама узимају као симболи живота који долази од Бога, самога Господа Исуса, те живота у свету и од света, који не може довести до Бога и не може задобити вечност. Та поларизација, толико присутна и у другим светописамским стиховима, пренела се и на црквени живот – на нашу терминологију, свеће, кандила и ореоле око смирених глава светих. Мистично искуство Цркве пак пружа нам дубље и комплексније увиде.

Када се једне ноћи, након вечерњег бдења, Свети Сергије молио у осами своје келије, зачуо је глас који га зове по имену. Када је пак изашао у звездану ноћ, затекао ју је сјајнију од најсветлијег дана, испуњену птицама чији је пој опомињао на песму анђела. Био је то знак бујања његове новоосноване обитељи, мноштва ученика који ће се стицати под његово окриље. Приказ је јак, али се у њему лако да превидети елемент од важности за ову причу. Ноћ у коју је Сергије изашао није била његов непријатељ. Напротив, била је саздана од мрака који је послужио као сасуд да се у њега слије светлост Господња. Та светлост, коју је Сергије посведочио те ноћи, била је предмет дуге традиције мистичног подвижништва, које се заснивало на ћутању и непрекидној молитви, и које је неретко било награђивано управо сличним визијама. Али светлост, светлост сама, била је срж тих визија, неретко и њихов крајњи циљ.

Учење које се дуго помаљало у монашкој традицији превасходно Истока, први је систематски изложио Свети Симеон Нови Богослов. Цариградски подвижник из XI века, који је иза себе оставио плодан опус поглавито беседа и химни, јасно је нагласио да је светлост које се удостојују молитвеници нестворена, односно да није материја, већ исијавање Божијег присуства самог. Извор, кретање, боја, правац, све су то непознанице тој светлости, која се не сагледава оком, већ у дубини срца, али која уистину обасјава читав свет. То је она светлост коју је Господ свагда ширио око себе, а коју су, на кратко, на Гори Тавор, упили ученици. Колико је она чудесна, колико неописива, колико различита од било какве створене светлости, казује чињеница да су је, у одсуству сваког разумног израза, тиховатељи називали мраком. Она сама није тама, али толико заслепљује, да све око нас постаје тама. А са друге стране пак, њен извор, само божанство, остаје нам неприступан, остаје непознаница. У нашим је очима Бог окружен мраком (Пс 17:11).

На послетку, ваља нам спознати мене нашег преображаја. Светлост просвећује, али као свако кретање трењем, за наше добро зауздана је мраком. Мрак означава непознаницу, подсећа нас на ограничења наше природе, али и проширује иста та ограничења упућујући нас на Бога. Проширује их управо удаљавајући ту природу од нас у часовима молитве. У тим тренуцима цео свет нестаје и ми остајемо сами пред Богом. И управо тада, у тами и тишини, као у утроби мајке, рађа се светлост.

Потребна је мудрост очију, дубља мудрост душе, да се разазна када нам ваља посегнути за светлошћу, а када за мраком. Али и ради праћења путање светлости саме. Јер она путује кроз метафизичка пространства нашега ума, индивидуалног и колективног, безвремене векове Цркве. Вратимо се на револуције у уметности. Оне на зачуђујућ начин указују на помаке у животу Цркве. Старозаветни човек је, баш као и антички, свој живот заснивао на ведрим и прозрачним нијансама. Веровао је да је потомак Бога (или богова) и са надом гледао у осунчана небеса. Његов извор сав је био у светлости. Христов долазак променио је та сазнања. Човек јесте Божије дете, али је отуђен и грешан, природа у којој је рођен је пала, и јадник, излазећи из утробе мајке, улази у један други мрак. Али Христов долазак уједно је и долазак светлости. Намах и као ниоткуда, блештава светлост обасипа наша исцрпљена и посувраћена тела, и отрже их од прождирућег мрака, који их окружује. А на послетку, сједињење. То је наше будуће стање, то је тријумф Цркве, који долази. То је стање када ћемо упити у себе одблеске Божијих зрачења, славити га без топлине сунца и тишине ноћи, чисти и преображени, сједињени са светлошћу самом.