Мистика Господње трпезе

Last updated on јун 29, 2025

О спони између вере и богослужења

„Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“.

Ово је моменат из Књиге Откривења (3:20) и представља утеху Лаодикијској цркви. Ова малоазијска заједница, седма и последња у низу, показала се млаком и равнодушном. Стога се страшна упозорења и најаве одмазде завршавају величанственим обећањем, које превазилази обећања упућена претходним црквама. Они који одрже речи Господње биће гости на његовој великој вечери. Али гости не узгредни и за једно вече, већ брижљиво одабрани и свечано одевени, окупљени за читаву вечност.

Слика Царства небеског одевена у приказе вечере, свадбе или гозбе чест је мотив у Светоме Писму. То је моменат сусрета са Господом, моменат славља и усхићења, али и моменат обелодањивања. Коначног обзнањивања ко је његов, а ко није. Било да је реч о свадби царева сина (Мт 22, 1-14), великој вечери (Лк 14, 15-24) или мудрим и неразумним девојкама (Мт 25, 1-13), образац је исти. Цар приређује гозбу у част свога сина, на њу зове многе. Многи се не одазивају, позиви се продужују, проносе на оне незнатне и неугледне; они који долазе бивају награђени. Приче су разапете између празновања у вечности и казни које сустижу незахвалне. Тај дуалитет, оличен и у самој Књизи Откривења, наћи ће свој изражај и у потоњим литургијским типовима, одјекнуће у благодарењу древне Цркве.

Евхаристија (благодарење на грчком) је срце хришћанског богослужења. То је служба на коју долазимо искајући опроштај и нудећи благодарење. Опроштај за наше лутање, тумарање по свету далеко од Бога, и благодарење за све што смо од њега примили. Служба се завршава примањем светих дарова који се освећују на наше очи на трпези олтара, а до њих нас води низ комплексних молитава које нас подсећају на основне истине вере. Истине о стварању света, о Божијем руковођењу, о Христовом доласку, о његовим обећањима… Ипак, те молитве испочетка нису биле униформисане, а још у првим вековима различите заједнице образовале су видно различите типове. Разлике међу њима су многе и могу се уочити у разним аспектима, а питање које нас занима јесте управо питање дуалитета. Али дуалитета не награде и казне, како видимо у светописамским текстовима, већ дуалитета доживљаја свете везе између човека и Бога, који му се за том трпезом отвара. Овај се креће између присне и благе свечаности у присуству онога који нас је искупио и дрхтања пред заслепљујућом славом његовог божанства.

Оци су искрили када су сведочили о евхаристији. У беседама Светога Амвросија наилазимо на слику причешћа као сусрета брата и сестре. Душа човекова (сестра) хита у сусрет ономе ко јој је сродан. Ту је такође слика небеског банкета, те славља на које долази Христос женик. Слично томе, у египатским литургијама, код Светог Серапиона, или у молитвама кападокијских отаца (Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског), причешће доживљавамо као лек за наша клонула тела, као гарант јединства Цркве, излив свеопштег човекољубља.  

Молитве Светога Теодора, епископа мопсуестијског, оденуте су у посве другачија размишљања. Тамо нема радосних сусрета. Нема присних поређења, нема благих и нежних додира. Ми прилазимо даровима са побожним страхом и трепетом који је Исаија (Ис 6, 1-5) искусио приликом виђења Сведржитеља. Сами дарови су страшни, а тајна која их одева надолази у облаку неприступне узвишености. Сам Христос, далеко од било какве фамилијарне блискости, наступа као цар, а ми, окамењени и неми пред величанством његове појаве, удостојујемо се да се називамо његови поданици. Слика веселог банкета намах ишчезава, а уместо свадбене одаје свуд наоколо уздижу се масивни зидови, и простор око нас гута огромност дворане неприступног цара. Дивљење, трепет и тишина. Утонули смо у духовни свет Блискога Истока.

Анафора Светога Теодора нипошто није једино сведочанство тог богатог и слојевитог света. Апостолске Установе, катихезе Кирила Јерусалимског, као и молитве Светога Нарсаја упућују на исту духовну стварност. Јован Златоусти пак, тај сентимент пренео је у Цариград, где је наставио да живи у молитвама које дан данас користимо, али и у церемонијалу самом. Литургија није, као у остатку хришћанскога света, свечана трпеза која окупља боготражитеље гладне хлеба Господњег. Она је сада театар, права драма која оличава превечни однос Бога и човека, читаву космогонију у облику службе. Узвишене процесије, изношење јеванђеља, балдахин, заставе, рипиде – све су то знаци почасти и служења, блештави симболи небескога цара. 

Разлог за тако особен приступ лежи у богословским струјањима која су захватала Антиохијску цркву. Из никада до краја разјашњених разлога, учење о достојанству човека и узвишености његове природе одувек је довођено до крајњих граница, залазећи у сферу модерног хуманизма. У таквој духовној клими потекло је аријанство. Како би што јасније људима предочили Христову божанску страну, оци Истока су је истицали у оним тренуцима који су били незаобилазни у животу свакога верника – у литургијским молитвама. Тако су били сигурни да ће у срцима људи Господ остати оно што је од самога почетка био – потпуни Бог и потпуни човек.

Литургија је средиште хришћанског живота. У њој се превазилази оно индивидуално; без страха од губљења личне самосталности, урања се у свет заједничке светости. У тој светости, у којој сусрећемо Бога и друге људе, ми проналазимо одблеске које често не примећујемо на другим местима –  скровита душевна кретања. У њу ми урањамо своја веровања и свој занос, своје разумевање и своја ишчекивања. Заједно са нама, она постају света. Више од тога, ми их постајемо свесни, као што постајемо свесни читаве градације у нашем вредносном систему. У том смислу одјекују речи немачког језуите и мученика Алфреда Делпа. „Хлеб је важан, слобода је важнија, али најважнија од свих ствари је поуздана вера и предано богопоштовање“.

Литургија је огледало наших душа. Како је служимо и с каквим откуцајима. Самим тим, огледало је и наших разлика. Али Христос који нам се дели са трпезе увек је исти. Исти јуче и данас и у векове. Оприсутњен у целини и сваки пут изнова у хлебу вере и чаши богопоштовања.