Галоп планинских мудраца

Филозофија у висовима Кападокије

„Иди поново погледај руже. Схватићеш да је твоја јединствена на свету“.

Филозофија егзистенцијализма родила се из ровова Првог светског рата, произишла из једноликости фабричких трака, из буке машина. Произишла је не као њихов продукт, већ као одговор на одсуство сваког стваралаштва. Била је то побуна човека с почетка претходнога века, човека устрашеног пред претећим таласом колективизма. Колективизма политичког, културног, економског, социјалног… Њен крик није спречио страхоте Другог светског рата, као ни било којег наредног, као што није зауставио најезде робота и обезумљивање маса. Фабричка трака и даље клепеће… Међутим, он није био без плода. Остала је писана реч, а писана реч препловљава векове. Оно што је Лисица обзнанила Малом Принцу у вези његове Руже, а што је срце шапутало Егзиперију, продужава да освежава и теши. Спознати да си особен, да си препознат и издвојен од маса, да си непоновљив и јединствен, и непоновљиво вољен, порука је те безвремене књиге и удивљујуће филозофије коју носи. Али она није нова. Давно, у једном другом времену и под другачијим условима, та је филозофија силазила са пера на тешки и трајни пергамент. У полемикама и звучним беседама. Тутњала је планинама Кападокије.

Мала Азија (или само Азија, како су је звали древни Грци) колевка је људске мисли. Јонија је изнедрила више филозофа него што су њене обале укотвиле бродица. Талес, Анаксимандар, Анаксимен, Хераклит, Анаксагора, Диоген потекли су из тог плодног приобаља или из неке јонске колоније дубље на полуострву. Та се традиција није прекинула доласком хришћанства. Напротив. Додатно се развила ставивши пред себе нове предмете и проблеме. Изградила је нову перспективу. У средишту човековог ума  наместо обезличеног света сада стоји Бог, док поуздана и спасоносна вера замењује слепило непредвидиве и окрутне судбине. Већ тиме се помаљају прве тенденције нове мисли. Хришћанин се не задовољава кретањем материје као таквим, пуком сменом честица и сила. Он тражи конкретну форму, и тражи је за вечност. Када је нађе, да је никада не изгуби.

Један човек пронашао је пријатеља за вечност. Александријски учитељ Ориген боравио је у Палестини подучавајући омладину. Међу својим похађачима сусрео је извесног Теодора, племића пристиглог издалека, кога ћемо упамтити под именом Григорија Чудотворца. Потоњи епископ Неокесарије у садашњој Турској, радо се сећао свога учитеља и обилно га помињао у својим списима. Пред Оригена је изашао као паганин, а сада се у родни крај враћа као убеђени хришћанин. Штавише, враћа се као филозоф. Својим књижевним радом увршћује се у плејаду малоазијских богослова мученичког периода, у друштво Поликарпа Смирнског, Иринеја Лионског, Мелитона Сардског, Методија Олимпског… Сви су они предавали веру уткавши у њу своје интелектуалне увиде, али Григорије ће отићи корак даље. Осмелиће се да пише о Светој Тројици на јасан и систематичан начин. Тако, као да су му пријатељи, као да их познаје. Тако ће се овај велики и предани пастир, ученик славнога Адаманта (тако су звали Оригена), показати окосницом у развитку хришћанске мисли, јер је столеће након њега, као након каквог затишја по повлачењу таласа, настао прави пролом. Наступили су теолози из Кападокије.

Да бисмо боље разумели ову нову плејаду, ново сазвежђе богослова на небу понад Мале Азије, морамо најпре сагледати два чиниоца без којих њихов пут не би био могућ. То су сталеж и породица. Василије Кесаријски, Навкратије, Григорије Ниски, Петар Севастијски и Макрина били су деца угледних Василија и Емилије, родом управо из Неокесарије, где је Григорије поучавао своју паству, и где је њихова баба Макрина сведочила веру у временима гоњења. Богатство и углед који је породица стицала генерацијама, обезбедиће тројици синова врсно образовање и пут ка епископском трону, а крвне ће везе и тада, баш као и у раним младићким данима, повезивати сада расуте богослове и пастире једне са другим, као и са својом прошлошћу. Изузетак ће направити Навкратије, макар у погледу трона. Он ће први одговорити на унутарњи позив, и одважити се, још увек сасвим млад, на живот у дивљини. Молитве у шуми на обали језера биле су испресецане његовим посетама мајци и обиласком старих и немоћних у њеној околини. Тај социјални део, одговорност коју је развијао према људима којима је био окружен, биће од пресудног значаја за формирање његове браће, као и његова трагична смрт. Његова изненадна кончина у лову погодила је све. Василије се враћа из Атине са студија. Оставља свет и његову филозофију. Повлачи се у обогаћујућу самоћу…

Василије је био један од најумнијих и најсвестранијих богослова свога времена, а његов баланс између богословља и молитвене самоће са једне стране и преданог и практичног пастирског рада са друге је без премца у историји Цркве. Човек који је писао правила за монахе и каноне за устројство Цркве, који се бринуо за робове, за сиромашне и потлачене, показивао је ванредну ширину у богословљу самом. Оставио нам је литургичке молитве које дан данас узносимо, тумачења стварања света поткрепљена научним сазнањима онога времена у књизи познатој као Шестоднев, и, више од свега, догматске списе у којима с правничком прецизношћу и неумољивом енергијом излаже веру у Свету Тројицу, и који су за нас од највећег значаја. Они су срж његове мисли. Они су срж ове приче.

Млађи брат Григорије, који је постао епископ градића Нисе, изградио је интимнији и осећајнији приступ. Његове беседе о Светој Тројици немају Василијеву прецизност, нити ону реторичку блиставост његовог имењака из Назијанза. Али имају извесну топлину. Света Тројица три су лица једнога божанства, али никако тек аспекти или стања једне аморфне масе. Не, то су особе, као и људи. Особе неомеђене телом и несклоне паду, безвремене и савршене, али не недоступне и страшне, лишене наклоности и осећаја за оно што је људско. На послетку, човек је и створен по икони Бога; човек је сличан њему.

Више од било ког кападокијског оца, Григорије је напомињао човекову сличност са Богом. Свој нежни однос са Творцем пренео је и на људе. Управо он нам је оставио спомен о преминулом брату Навкратију, као и опис сестриног живота, након што се представила Господу. А док је још увек била међу њима, писао јој је. Упутства и утехе измешани су са осећањем дивљења према тој девојци, умној и старијој од њега, која је одлучила да се не удаје, већ да се посвети молитви и изучавању Писма на породичном имању. Али и примењеној врлини. Након смрти брата – подвижника, Макрина је преузела бригу о мајци. Чувала ју је до последњег часа.

На послетку, слика кападокијских отаца била би непотпуна без помена Светога Григорија, епископа Назијанза. Човек колебљив и благога карактера, најпре у сенци оца епископа, а потом исмеван од цариградског клира, чији је пастир на кратко постао, имао је блистав ум, и читавог живота жудео за самоћом. Жеља му се и остварила, када се повукао са цариградског трона на породично имање у Аријанзу. Тамо је на миру могао да ствара, а стварао је дела од непроцењивог значаја. Његова ерудиција и јасноћа изражаја нису остављале места за накнадне интерпретације. Свако лице Свете Тројице имало је пуноћу божанства, а имена Отац, Син и Дух ознаке су њихових својстава (улога, функција) коју имају у своме јединству. Исто, Исус је тај исти Син и уједно потпуни човек, превечни представник Тројице и свевремени представник људи.

Кападокијски оци, осим истицања личних својстава Свете Тројице, имали су једну особену црту. Била је то аутобиографска и биографска страна њиховог стваралаштва. Василије Велики каже подоста о себи у својим писмима, Григорије Ниски пише о сестри и о брату, Григорије Назијански пева о свом животу. Тај свеж и примамљив манир у црквеној књижевности отпочео је управо са Григоријем Чудотворцем, који излаже сопствени живот и обасјава пут ка обраћењу. Манир ће доживети свој врхунац у делима Светога Августина, који обилно пише о себи, али и о Тројици, али то је једна друга прича. Ову завршавамо присећањем на социјални карактер кападокијске теологије. А он креће управо од личног приповедања. Како је до њега дошло? Како је остварен?

Кападокијци су људе и међуљудске односе доживљавали лично. Римски институционализам био им је потпуно стран, као и стоичка апатична неузнемиреност, као и радикални и неретко саможиви аскетизам сиријског монаштва. Однос једног човека са другим по природи је пријатељски, по природи је личан. Тај однос је однос две особе, пре него представника два народа, две културе или чак две вере. И тај су однос пренели на самога Бога. Али, како је баш њима пошло за руком да га изграде? Управо су им помогле две важне карактеристике њиховог живота – породица и сталеж. Породица је оно што им је заједничко, што их повезује. Сталеж је подразумевао међусобне односе (јер однос је тај који нас дефинише), а са њима и одређене разлике: право првенства, преузимање извесних улога и дужности, те самим тим и изграђивање рангова у тој истој породици. Све је то пренето на Свету Тројицу.

На послетку, једна напомена. Схватање Свете Тројице не темељи се на нашем личном искуству, на богатству нашег унутарњег живота, ма колико оно обилно и исправно било. Све те околности помажу нам да разумемо Бога, али не и да на основу њих изградимо учење о њему. Оно што нам помаже да га уистину познамо јесте наша сличност са њиме. Човек је личност зато што је Бог личност, и живи у заједници зато што Бог живи у заједници. Има улогу зато што Бог има улогу, ствара зато што Бог ствара. Све што човек јесте и што има потиче од Бога, и то не може променити ни грех ни пад, ни страх ни смрт. Схватити да си као Бог не зато што си спознао добро и зло (Пост 3:5), већ зато што си потекао од њега који је добар, велика је и ослобађајућа ствар. А још већа је приближити му се, сусрести га и заволети га, познати га као што си и сам познат (I Кор 13:12; I Јн 4:19).