Светлост међу брезама

Last updated on јануар 17, 2026

Казивања с оне стране ума

„По милости Божијој човек сам хришћанин, по делима велики грешник, по звању боготражитељ – бескућник који лута из места у место. Од имовине имам само једну торбу на леђима са сувим хлебом и под пазухом Свето Писмо – то је све“.

Русија протеклих векова место је дивље, пусто, место безнађа, ратова, прогона, пијанства, разбојништва, варварства сваке врсте. То је место и физички сурово, са својом оштром климом, студенима од којих се леде и највеће реке и сметовима што засипају пространства позната само бледоме сунцу и крилима ветрова. У таквој друштвеној и физичкој средини кретао се један човек. Као по каквом мору од снега и четинара, пролазио је сибирском пустињом тражећи Бога. Но, није га тражио у даљинама. Тражио га је у себи. И проналазио га је. Откривао на чудан начин. Оставио је записе о томе. Нестао је негде у даљинама, завејан у историји. А записи, записи су остали…

Казивање једног боготражитеља свом духовном оцу анонимно је дело; први пут је објављено у Казању 1884. године. Модерна историографија смешта га у временски оквир између Кримскога рата (1853) и укидања кметства (1861). Оно је, такође, географски прилично јасно одређено; долазак боготражитеља у Иркутск смешта нас у живот колонија јужнога Сибира. Начално мишљење је да је у питању истинска аутобиографија, један стварно проживљен живот, дотеран и прерађен према потребама црквене литературе. Овде се критичка анализа завршава, а почиње стилска и духовна. Стилски, дело је питко и складно и, без обзира на несистематичну спонтаност, врло лепо структурисано. Писац није тек писмен. Он је научио да посматра и запажа, и да на хартији остави своје утиске, и то је чинио уверљиво, са нечим непосредним и личним у тону. С обзиром да је био бескућник, вероватно је да их је изложио након што се придружио неком манастиру, наводећи их према сећањима. Кандидате за аутора дела историја назире у ликовима архимандрита Михаила Козлова или јеромонаха Арсенија Тројеполског. Обојица су била предана непрестаној молитви, обојица су провела извесно време у годинама лутања. Идентитет аутора, међутим, није толико заокупљао саме читаоце. Више их се тицало написано. Духовници нису остали неми.

Молитвене технике подробно описане у делу, које су водиле богопознању, биле су преиспитиване рано, одмах по његовом објављивању. Оно што је неубичајено за православни свет тога доба, то преиспитивање било је акутно, вођено крајњим опрезом и поткрепљено врсним познавањем молитвене традиције. Тако једну опаску проналазимо код настојатеља Приморске Сергијеве Лавре и потоњег епископа Игњатија Брјанчанинова. Он примећује да је скок између зачетка молитвене праксе и њеног крајњег усавршења, када молитвеник више не улаже напор, већ напросто дише молитвом, веома нагао, те да тих неколико недеља не би требало узимати дословно. У стварности су потребне године, а оне су у делу сажете ради потреба жанра. Његов савременик, чувени духовник и богослов Теофан Затворник одлази корак даље. Он са великим подозрењем гледа на психосоматске технике које су свесрдно предлагане почетнику како би овладао молитвом, као што су контрола дисања и положај тела. Теофан је био врстан познавалац отачаког наслеђа и изналазио је речене описе страним изворном хришћанству. Ипак, ни он ни Игњатије нису одбацили дело; магнетизам боготражитеља продужио је да засењује.

Шта је то толико узнемирило чувене духовнике? О каквој је молитви уопште реч? Извор свих полемика и камен спотицања, такозвана Исусова молитва, срж је приповедачевог подвига и срж самога дела, и састоји се од једне једине реченице: Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешног. Ту реченицу молитвеник понавља дан и ноћ, током рада и богослужења, док му се не уреже у ум и у подсвест, у сам сан, тако да тече са самим дисањем, усклађена са откуцајима срца. Она у почетку представља напор и изазива тескобе, али потом пуни срце љубављу и отвара очи душе. Она, међутим, није тековина самога аутора. Постојала је у извесним облицима у источној монашкој традицији, а сведочанства о њој можемо пронаћи у текстовима сабраним у књизи под називом Филокалија (Добротољубље). Та је књига настала је напорима Никодима Агиорита и Макарија Коринтског на Светој Гори у XVIII веку, и у себи сажима изреке пустињских отаца од четвртог до петнаестога века. Подвиг (успињање душе ка Богу) централна је тема, а молитва је његов покретач. Стога је боготражитељ, који свој пут почиње питањем како се молити, свој први сусрет са књигом описао као велико откриће; можемо доживети његово усхићење. Свагда ју је носио са собом уз Свето Писмо и свакодневно је читао. Али, да ли ју је разумео? Сенка је притисла узану стазу и ветар је зашумео међу брезама. Страшнији од њега, под плаштом нарастајуће сумње, у срце се увукао мук.

Призивање Исусовог имена није било страно раним подвижницима. Уосталом, не постоји друго име којим би се људи могли спасти под небом (Дап 4:12). Такође, пракса непрестане молитве снажно је присутна, и једнако вуче библијске корене (I Сол 5:17). Ту се, међутим, сличности завршавају. Оци подвижници нису прецизирали да би изговарање било какве одређене молитве, па ни Исусове, био сигуран пут ка Господу, а поготово нису саветовали њено механичко понављање. Савети пак у вези пропратних радњи су минимални, и овладавање телом ретко се тицало манеризама; страсти су биле те које су одвлачиле пажњу. Од једанаестог века то се почело мењати. Покрет исихаста (тиховатеља), који је инсистирао на спољашњем виду подвига и реченичној форми, и који је свог првог излагача проналазио у Симеону Новом Богослову, преплавио је православни свет. Овладати и најмањим покретима свога тела и психе, осетити топлину која се излива из срца и угледати нетварну светлост, били су плодови тог покрета који је трајао вековима, а који је потом утихнуо. Обновљен је, међутим, управо са поменутим Никодимом и Макаријем, у зору устанака против отоманских власти. У тој обновљеном облику прошириће се чак у Русију, и наставити да живи до данас.

Само из овог кратког прегледа видимо да се слика подвижништва мењала. Први хришћани били су Јевреји, и Христов долазак тумачили су кроз наслеђе Мојсијевог Завета и кроз своје пророчке списе. Једном зашавши у хеленске земље, вера је задрла у свет филозофије. Није више реч пророка била једина која је одмеравала Христову улогу. Ту је и реч филозофа, мудрост људи који мере људску природу и у њој проналазе сведочанства Божијег присуства у овоме свету. Идући даље на запад, вера је поново мењала одело. Као при прелазу климатских зона, свлачила је са себе старе хаљине и изнова се облачила; преузимала је нови сентимент. Латинска ритуалистика и легализам Северне Африке у позном ће се средњем веку, превасходно на германском северу, изметнути у мистицизам и схоластику, два прилично оделита приступа хришћанском наслеђу. Сирија и коптска побожност свој одговор на јеванђеоски позив тражиће у крајњој аскези и индивидуализму који је толико налик келтском, острвском хришћанству, и који ће свој одјек наћи у модерном протестантском свету. На послетку, исихазам у словенске земље није дошао без претходника. Вековима су тамо, више но ма где на свету, ходили јуродиви, они који су се одрекли ума, који су пригрлили огртач лудости како би избегли похвале света и како би узрастали далеко од његових очију. Издржавајући глад, мраз, звери и поруге, они су се молили непрестано, ником не преневши своја духовна искуства. Успававши сваку интелектуалну тежњу и одрекавши се логике, предали су се Логосу самом.

Јуродивост има сличност са исихазмом у својој негацији филозофије. Није у питању негирање ума већ његово потпуно заокретање, попут ротације Месеца. Онамо, са нама невидљиве стране, коју ћемо услед немогућности посматрања назвати тамном, рађа се светлост снажнија од сунчане. И тај ум, једном је спознавши, не мари више о стварима овога света. Не мари да их објасни нити да их спозна; занет, понекад не мари ни да их ка тој светлости приведе. Та се умртвљеност за свет и његову филозофију јавља и у духовности далеког Истока – услед чега су многи уочили сличност исихазма са будизмом – али проналази своје одразе и у модерној култури. Артистички минимализам Роберта Бресона и филозофија апсурда Албера Камија указују да више не значи увек и боље, и да се узвишеност понекад може пронаћи и у одсуству ствари, чак ствари од вредности. И ту и јесте решење читаве дилеме, којом се бави овај текст. Није суштина у вредности, већ у Ономе који ствари чини вредним, као што економска моћ не почива у новчаници, већ у злату које она представља. Ниједан облик побожности, ма колико нама туђ и далек био, не води у лутање уколико нам светионик остаје Христос. И ниједан подвижник није изгубљен докле год гледа у Христа, уместо у свој подвиг, докле год хита пре него што се усавршава, одговара љубављу на љубав која му је дата.

Ево нас поново у Русији. Пролеће је у Сибиру, ветар је утихнуо, сунце је повратило боју, светлост је полегла међу брезама. Боготражитељ и даље крочи стазом. Није изгубљен. И даље прати светлост која води до неба и назад. Која се рађа у срцу и оданде обасјава читав свет.