Last updated on септембар 16, 2024
О раду Улфиле, апостола Гота
У јеванђељу по Марку провлачи се занимљив моменат. Исус лечи болесне и забрањује им да проносе вест о своме оздрављењу. У питању је исцељење губавог (1, 40-45), глувонемог (7, 32-37), слепог (8, 22-26), као и васкрсење Јаирове кћери (5, 22-43). Ређе истицана, забрана се јавља и код Луке и Матеја. Као по правилу, узалуд. Изнова и изнова, исцељени су кршили ту заповест. Чудо би се брзо разгласило и Исус би понекад био притиснут масом света. Тада би остајао изван насеља, скривајући се по пустим местима. Долазили би к њему са свих страна… (Мк 1:45).
Природно, многи су тумачи били збуњени оваквом наредбом. Због чега се чудо не би разглашавало? Није ли Исусова делатност јавна? Није ли чудо требало громогласно објавити? То их је водило закључку да је Спаситељева људска скромност проговарала у тренуцима када би блеснула његова божанска моћ. Међутим, такво виђење превиђа све остале случајеве, код којих је наредба изостала. Мноштво је чуда извршено пред масом света, наочиглед многима. Људи га тада хваљаху јавно. Штавише, гадарински бесомучник је добио посве другачија упутства. Њему је било наложено да се врати својима и пронесе догађај о своме исцељењу (Мк 5, 1-21). Њему једином, као да је по среди нека тајна. Као да се тицало његовог индивидуалног достојства. Зашто и како питања су која засад остају по страни. Важно је знати да је проповед почетни и најлакши део. Слепи Вартимеј, коме није било речено ништа, направио је корак више. Отишао је путем за Исусом (Мк 10, 46-52). За њим су остале стопе у песку…
Балканско полуострво и подунавске земље простор је кога је хришћанство запљускивало више пута, никада га до краја не потопивши. Слаба инфраструктура, неразвијеност урбаних центара, као и непросвећеност локалног становништва, сводили су га на још један култ Римскога царства дуго након што су по Медитерану ницале хришћанске школе и њихови представници царевима упућивали апологије – изложења вере, у нади да ће стећи разумевање и окончати гоњења. Такво се стање продужило и после Константина, у временима богословских расправа и првих учитеља аскезе. Ипак, семе није пало узалуд; њива није остала без плода. Урбани центри, у којима су редом осниване епископије, у тим су првим временима произнели мученике, као што ће доцније из тих опскурних заједница потећи људи од пера који ће својом упорношћу и непрекидним радом обогатити нашу теолошку свест. Тако је Блажени Јероним потекао из Далмације, Никита Ремезијански из Мезије, војник Мартин, потоњи стуб вере и монаштва и епископ Тура у Француској, родио се у Панонији, а Преподобни Јован Касијан и нешто млађи Дионисије Мали водили су порекло из Скитије, приобаља Црнога Мора у садашњој Румунији. Интересантно је да су сви они, с изузетком Никите, напустили своја боравишта и отишли на Запад, за који их је везивао латински језик, и на којем је њихова реч могла да зазвучи. У завичају мрморила је тихо, попут једва чујне понорнице. Ипак, Никита није једино име у тим пустим брдима. Још један становник покушао је да своје сународнике приведе Христу. Био је Улфила, апостол Гота.
Треће и четврто столеће раздобља су немира. То је време непрекидних ратова, пограничних сукоба који су се понекад претварали у праве пљачкашке походе који би задирали до дубоко у унутрашњост Царства. Тако је група Германа продрла у садашњу Турску и из срца Кападокије натраг повела групу локалаца које је продала као робље у Дакији (садашња Румунија). Међу поробљенима били су и преци Улфиле, човека који ће својим господарима донети јеванђеље, који ће донети Христа.
Детињство и младост Улфиле (Вук на готском) обавијени су сенком. Заклоњени су од наших очију густом трском што се њише дуж обала Дунава. Али и оно што имамо вредно је, и од тога можемо направити причу. Реч је о умном дечаку који се посветио Цркви. Хришћанство је на тим подручјима постојало, али је практиковано од стране малог броја људи, у енклавама попут оне потомака кападокијских робова. Улфила се у документима помиње као лектор (читач, чтец) у цркви. Његова ученост и знање грчког и готског језика препоручили су га властима, те он постаје представник и људског закона поред закона Божијег, представник Гота пред двором у Цариграду. Истински предводник свога народа, узвишен и леп као Мојсеј и ревносан као Илија, засенио је он блештавило престоничких улица, и прошавши стражу дуж мраморног степеништа и вратнице од злата, стао пред цара.
Није нам познато колико се тачно на Босфору задржао, нити како су текли његови дани, али знамо да је то време искористио за усавршавање језика. Грчки је дотерао, а латински изучио. То ће му знање бити од велике помоћи касније у његовом преводилачком раду (започео је превод Светих Списа на готски), али и навести га на даљи корак, то јест на стварање готике, првог писма готскога језика, који је дотад знао само за руне. У своју земљу вратио се са чином, и као епископ служио својој пастви седам плодних година. Седам плодних година он је писао, преводио, одржавао саборе, проповедао. Све док паганство није изнова оживело у лику нових владара и одговорило мачем. Улфила је тада пребегао преко Дунава и своју делатност наставио у садашњој Бугарској. Пуне тридесет три године по подунавским земљама сведочио је Христа, поданик без чина, епископ без трона. А када се након те тридесет и три године упокојио, иза њега је остао обиман књижевни опус и мноштво ученика расејаних по провинцијама Царства. Зашто онда ништа од тих радова није до нас стигло? Зашто га не помињу потоњи оци Цркве, зашто његово име није у списковима светих? Одговор лежи у његовом исповедању вере. Улфила је био аријанац.
Аријанство се темељи на схватању да је Бог један не само у суштини, већ и у личности. Бог је један, Бог је Отац, све остало су створења са којима он не дели своје божанство. Тако је Логос Син, али није Бог, не пребива у истом божанству са Оцем. То се схватање даље преноси на његово човештво. Никада до краја Бог и занавек више него човек, он лебди између светова. Ни Бог ни човек, посредник пре него представник, свет за себе. Такво је виђење Христа Улфили пренео Јевсевије Никомедијски, утицајни епископ који му је и подарио чин, и Улфила ће му остати веран, и то ће сведочанство наћи одјека у његовом символу вере. Али, да ли је његова заблуда довољна да заборавимо све што је учинио за нас? Да ли је проистекла из злих побуда, открила истинско огледало душе? Јевсевије је био утицајан епископ, човек који је крстио Константина на самртном одру. Први хришћански цар дакле, прима крштење из руку епископа аријанца. Сам пак Арије, чије је име послужило за дефинисање заблуде која је тињала вековима разуђена на многе огранке као притоке некакве адске реке, био је ученик човека са сличним ставовима, свештеника Лукијана, исповедника вере и овенчаног мученика. Стога, питање. Уколико човек који је изашао из ланаца да би својим господарима донео слободу вере, који је своју моћ пронашао у поклоњењу пред Богом, а мудрост у простоти јеванђеља, није достојан, ко јесте? Одиста, ко је достојан?
Питање достојности враћа нас на почетак приче, на забрану проповеди. Како то да је човек у коме су пребивали демони био позван на проповед, а исцељени од телесних недуга нису? Гадарински бесомучник је, одмах по исцељењу, замолио Исуса да му допусти да га следи, да га прихвати као једног од својих ученика. Исус је то и учинио, само не на начин на који се исцељени надао. Није га уврстио у круг Дванаесторице, али пославши га на проповед, учинио га је учеником. Због чега онда није тако поступио у горе поменутим случајевима? Део одговора лежи у контексту у ком се исцељење одвија. Само у једном случају Исус изриче забрану проповеди када исцељује мноштво света (Мт 12, 15-16); сва су се остала исцељења збила у потаји и тишини, пред очима апостола и малобројних сведока. У таквој атмосфери, човек има непосреднији сусрет не само са Богом, већ и са самим собом, са оним што се одвија у његовој души. А шта се то одвијало у души исцељених? Очито, ништа. Они су били телесно немоћни, излечењу тела су се и надали. Њега су и добили, али пропраћеног забраном проповедања. Јер отварање њихових телесних очију није их водило просвећењу душе, они нису спознали прст Божији како их дотиче, и његову су моћ сводили на спектакле. За њих је чудо било ловачка прича, материјал вредан чаршијских претеривања. Зато им Исус брани ширење догађаја. Можда ће се временом освестити. Можда ће, живећи са чудом у тишини, допустити да оно сазре и одјекне, просветли их изнутра, и онда ће блеснути пред очима света. Нису били у стању да га послушају. Човек из кога су изашли демони јесте, они нису. Јер, тела су била исцељена, и то је све. Њихови су демони остали.
Улфила, вук из приче, имао је своје демоне. Али имао је и жељу да следи Христа. Као и слепи Вартимеј, коме ништа није речено, он је пошао за Христом. Проповедао је не из љубопитљиве говорљивости већ од срца, из истинског убеђења да расађује семе спасења. Иза њега су остале стопе куд код је ходио, трагови у дунавском песку, душе ослобођене ланаца греха и тела умивена крвљу мученика.
Be First to Comment