Утеха филозофије

Last updated on јануар 17, 2026

О беспућима живота и слободи мисли

Година је 1968, време великих истраживања. 1953. Сер Едмунд Хилари осваја Монт Еверест, ’56. Жак Кусто спушта се у морске дубине и снима свој чувени „Тихи Свет“, ’61, Јуриј Гагарин облеће око наших глава, попут хероја из античких митова лебди на граници светова. Британски часопис Санди Тајмс (Sunday Times) расписао је награду за оног ко за најкраће време проплови светом. Учесници би управљали својим једрилицама потпуно сами. Упутили би се из Енглеске и, опловивши Рт Добре Наде, утонули у Јужни Океан. По беспућима тог воденог пространства избили би на Огњену Земљу и натраг кроз плаветнило Атлантика вратили се на Острво. Наутички инжењер Доналд Кроухерст дуго је сањао о прилици као што је ова. О прилици која би га извукла из анонимности, подарила му славу о којој је маштао и повратила самопоуздање након неуспешног вођења фирме за наутичке иновације. Пун жеље и ентузијазма, Доналд се предао трци. Узајмио је новац од пословних партнера. Изградио је брод према својим замислима и опремио га најсавременијим уређајима. Утврдио се у подршци најближих. Постојао је само један проблем. Доналд никад није пловио морем.

Испловљавање само није прошло без муке. Од самога почетка Доналд је заостајао за другим учесницима. Разлика се протезала толика, да је било више него јасно да ће стићи последњи, уколико уопште заврши трку. У једноме тренутку, пловећи дуж обала Африке, ојађени инжењер је осмислио план. Почео је да лажира извештаје о своме напретку, и комитету шаље податке о својој бродици далеко повољније од оних у стварности, стављајући је знатно испред реалног положаја. Затим је окренуо пловило ка Огњеној Земљи и укотвио се међу хридима, ишчекујући друге учеснике. Када прођу, придружиће им се и наставити трку. У време када је радио сигнал био једина веза са учесницима, није било могућности да се положај провери. Међутим, победник је морао да преда дневник са прецизним извештајима који би покривали сваки дан пута. Проблем се уздизао као фатални гребен. Шта да напише? Он никада није био у тим водама. Није  осетио арктички ветар на своме лицу, није упио дах океана. Зато је одлучио да заврши трку, али да не буде први. Сада више није било питање новца или славе. Част је једина коју је требало спасти.

Фебруара идуће године, указала су се прва једра. Поред Фокландских острва прошли су најпре Француз Моатесје, а потом и Британац Тетли, обојица искусни морепловци и фаворити трке. Доналд се, на свеопште изненађење, створио иза њих. Јавио се централи, распалио острвску штампу. А онда се догодило нешто непредвиђено. Моатесје се само окренуо и прекинуо трку. Гоњен жељом да „спасе сопствену душу“ и згрожен комерцијалном позадином догађаја, одбио је да се бори за награду. Одлучио је да свет оплови још једаред. Тетли, узнемирен изненадном појавом Доналдовом, убрзао је своју бродицу преко сваке мере, и она се распала, оставивши га беспомоћног на мору. Трагиком живота и изненада, Доналд се нашао први, нашао се сам. Сам пред ужасом првога места. Мораће комисији да преда свој дневник. Сви ти дани које није проживео, простори којима није једрио. Срамота ће избити на видело… Поново је прекинуо везу. Остао је да плута на пучини. Предао се црним мислима. Када су крочили на његову бродицу, затекли су је у највећем реду. У њој су пронашли непроцењива документа. Видео запис, писмо са признањем и дневник испуњен филозофијом. Доналда нигде није било…

Четрнаест векова пре фамозне поморске трке, један човек таворио је у тамници у Павији. Чекао је погубљење. Није било извесно да ће доћи, али слобода је била још мање извесна, и његове мисли текле су у том смеру. Текле су низводно. Тај ток, међутим, није био туробан нити је изазивао језу. Напротив. Као да се креће ка каквоме водопаду, с којег неће пасти, већ ће се винути у разбуктала небеса, он је истакао из себе сећања, описујући реку живота. А она је стала, онако питка и набујала, у неких стотинак страна. Стала је у књижицу која ће напајати толике генерације умом гладних, и која ће прозрачношћу својих редова омогућити увид у дубине ума и душе, не само њенога писца, већ и оних који се у њој огледају. Из мрака и студени те забачене ћелије пристигла нам је Утеха Филозофије.

Боетије, „Последњи Римљанин“, како га у науци зову, родио се након слома Западног Царства. Сјаја Империје одавно није било, као ни институција које су је одржавале. Није било ни културних и духовних снага. Личности које су зрачиле не само духом, него и интелектуално, попут Амвросија, Јеронима, Петра Хризолога и Павлина из Ноле, личности у којима се огледала истанчаност хришћанске свести, посве су ишчезле. Папство је ослабило. Није више било онаквих горостаса који су с једне стране водили клир, с друге одвраћали непријатеље, све то време посматрајући теолошка кретања на Истоку, крепком одважношћу кроз буре водили Цркву. Био је само он, Боетије, и Касиодор, човек сличних духовних и интелектуалних стремљења, који ће на папир пренети његов живот. О таленту и раду те двојице зависила је културна будућност Италије шестога века.

До данас није разјашњено откуд Боетију такво образовање, ко му га је пренео и ко му је усадио љубав према толиким дисциплинама, којима се антика дичила, а које на Западу беху готово сасвим замрле. Ширина замаха којима ће се пак одликовати поглавља његових дела, поткрепљена је врсним знањем грчкога језика, али и хеленске мисли, особито оне Платона, Аристотела и стоика. Језичка вештина није запостављена, и ми је проналазимо у стандардној форми, у реторици и граматици. Наука је присутна. Аритметика, која се меша са музиком, и астрономија, којом се објашњава певање свемира. Ово потоње можда звучи езотеријски, међутим Боетије проблему приступа систематски и рационално. Исту трезвеност он уноси и у теологију. Пише о Светој Тројици излажући католичанску веру, даје свој допринос искорењивању аријанских заблуда. Његов ће животни позив, међутим, дефинисати политика. Он је одређен рођењем (Боетије је водио патрицијско порекло) али и његовом тежњом да заступа културу и интересе Цркве у посрнулом друштву. Његово знање и корени водиће га даље на двор краља Теодорика, господара Острогота, који су ономад владали Италијом. Он ће и постати његова тамница. Ухваћен у мрежу интрига, у комплексне односе Истока и Запада, германских освајача и романских староседелаца, Боетије се није више дао извући. Оптужен за подривање власти, пао је у немилост краља. Утамничен је, мучен и убијен. Али на онај свет није отишао усамљен. Како у својој Утеси пише, у тамници га је посетила филозофија у виду једне жене, и он се том посетом крепио, радећи у тишини и сабраности ума, док га је мисао водила божанском провиђењу и одлучној преданости врлини. На крају дела, читалац се, кроз жудна трагања писца, сусреће са свеобухватном ширином божанског провиђења и очима Врховног Судије и Творца.

Околности под којима је последњи Римљанин скончао нису у потпуности разјашњене. У свом завршном делу Боетије не излаже развој догађаја који су водили суровој тамници. Зна се међутим, да су Остроготско краљевство и Византија били у напрегнутим односима тих дана, као и Римска и Цариградска црква. Краљево аријанство, завист осталих чиновника, Боетијево поштење и доследност у државним пословима, као и заузимање за оне што су пали у немилост пре њега, водили су његовом паду. Против њега су подигнуте оптужбе за светогрђе и бављење враџбинама – бесмислице у које нико није веровао. Али то није ни било важно. Једном када се одлучи о нечијем паду, пут до њега није важан. Сам процес је фатаморгана.

Боетијева животна филозофија далеко од тога да је исцрпљена на том свитку хартије. Он је био уман човек и верујући човек, али и човек од врлине и дужности. Иза себе је оставио жену и синове, као и пријатеље, међу којима је био један његовога духа, који ће га овековечити. Његов колега и познаник Касиодор постаће и његов први биограф, али и настављач античке традиције у Италији. Са њим, традиција ће и замрети. Оживеће пет векова касније, са успоном феудалних држава, развитком схоластике и оснивањем универзитета. За све то време пак, она је живела у Византији. Византијски оци и духовници наследили су онај грчки ум, који не уме да мирује. Који на појаву одговара мишљу, духом се игра идејама, разумом одговара на егзистенцијална колебања и потресе живота.

Изнова и неизбежно, беспуће живота. Живот Доналда Кроухерста и живот Римљанина Боетија имају доста заједничког. Обојица су били породични људи. Обојица су имала положаје више од већине својих савременика. Обојица су стремила ка нечем знатном, нечем великом, нечем што се уздиже понад њихових живота. И, поврх свега, обојицу је погодила несрећа. Коначна, страшна, неизмењива несрећа. Ударила их је изненада свом силином непредвидиве коби. Откуда онда толика разлика? Откуда један умире у спокојству, други у мору лудила? Управо у њиховом приступу несрећи. Боетије је пратио своју савест, и из сећања на своје исправно поступање црпео утеху која га је одржала у часовима тескобе. Доналд је судбоносну трку подредио слави. Онда када је постало јасно да му је она измакла, и да ће уместо њенога блеска уследити ругоба срамоте, он је утеху потражио у филозофији, али прекасно. Она му је само пружила огледало његовог сопственог живота.

Погрешно је веровати да је Доналд био зликовац, да је био гори од већине својих савременика. Није. Само је имао прилике да сагледа своје стање јасније од већине људи. Онако остављен на мору, доживео је себе као заточеника. Али не као заточеника воденог пространства, већ као заточеника беспућа живота. Игра без краја, лавиринт без врата. Тако је Доналд доживео живот. И овде, макар оквирно, његова се мисао подудара са Боетијем. Срж мисли обојице почива на људској слободи. Тачније, њеном одсуству. Обојица закључују да је, заправо, немају. Али, док Доналд посрће пред тим закључком, препушта се смрти услед исцрпљености од борбе коју није могао да добије, Боетије је проналази у провиђењу Божијем. Сусрет са Богом је откриће. Сусрет са Богом води нас из беде нашега положаја, из ништавила ускога овде и сада; сам сусрет је ослобађајућ. То су добро знали црквени мислиоци свих епоха. Зато су свако безнађе доживели као тренутно, тако као сан, док им је мисао развијала крила, летела високо, у загрљај Творцу и Искупитељу векова.